Na strani naroda ili okupatora

Milorad Vučelić, glavni urednik

Da li će 2. april biti dan paklenih muka za Srbiju ili ćemo se toga dana setiti da smo Srbi, da nismo ni država, ni narod od juče i da istorija ne počinje od nas i od, politički korektno rečeno, nepristojnih medija koji zdušno propagiraju izdaju Kosova i time samoubistvo srpske nacije i države. Čovek koji će odlučiti 2. aprila je, da ne okolišamo, Aleksandar Vučić. On će izabrati kom će se carstvu privoleti. Posle te odluke ništa više u Srbiji neće biti isto.
Svaki Srbin zna da je Srbiji od Evropske unije ponuđeno nezavisno Kosovo i da se pregovora o srpskoj zajednici opština unutar te nezavisne države. Zbog čega je Srbija pristala na ovakve pregovore i zbog čega je mislila da će u tom nezavisnom Kosovu izboriti Nikolićevu platformu za srpsku zajednicu opština, posebno je pitanje na koje sada nije moguće dati razumljiv, a još manje prihvatljiv odgovor. U svakom slučaju, Srbija je od Eštonove dobila odgovor u vidu briselskog predloga sporazuma.
Šta sadrži ovaj papir? On sadrži nezavisno Kosovo kao podrazumevajuću stvar i kao odgovor na Nikolićevu platformu ovaj papirić nudi, doslovno i bukvalno, jedno veliko ništa. Nije nikakva tajna i opšte je poznato da je Vučić odbacio ovo ništa koje je u Briselu pre devet dana servirano Srbiji.
Mediji u Srbiji su ovo ništa proslavili kao veliku stvar za Srbiju. Utrkivali su se u bezumnoj trci da proslave izvanredan uspeh Srbije i približavanje datumu. Naravno, sva ova sramota se odigravala pod budnim okom i kontrolom stranaca koji su preko medija pokušali da nametnu sporazum Srbiji. I taj dim je razgrnuo Vučić izjavom da je Srbiji ponuđeno ništa. (Pročitati tekst Nikole Vrzića „Krah nade i nada u krah“ u ovom broju „Pečata“).
Postoji i jedan broj patriotski orijentisanih ljudi, koji su se, zbog neiskustva i apriorne antipatije prema SNS-u, pridružili ovom horskom pevanju da je stvar gotova i da je sporazum potpisan.
Kada se vlast u Srbiji nepromišljeno već upustila u igru konstruktivnosti sa opakim i surovim Zapadom, koja, ispostavilo se, ponajviše podseća na ruski rulet, sada još kao jedina podnošljiva opcija ostaje da pregovori propadnu. Jer ponuđeno je da srpska zajednica opština zapravo samo bude opština, a dosadašnje srpske opštine i gradovi postanu tek mesne zajednice.
Bez obzira na to ko je osmislio plan da se pristane na ovakve pregovore i da se ide sa lošom ili besmislenom strategijom o srpskoj zajednici opština, odluku će 2. aprila morati da donese Vučić. On će doneti odluku da li se vlast u Srbiji priklanja okupatoru Kosova ili se priklanja svom narodu. Ako Vučić izabere svoj narod, onda će sva dosadašnja konstruktivnost imati vrlo malo značaja za zapadne sile. Samim tim na Vučića će početi brojni dobropoznati napadi preko takođe dobropoznatih medija iza kojih stoje zapadnjaci. Da o napadima evrofanatičnih političkih partija i ne govorimo. Uostalom, svako ko je stao na stranu svog naroda, bez obzira na to kojoj je političkoj opciji pripadao, bio je meta ovih vazala.
S druge strane, pred Vučićem stoji i mogućnost da stane na stranu zapadnih sila i preda im u ruke ono što oni tako silno žele, a to je srpsko Kosovo. Obrazloženje za taj strašni čin odavno je napisano. Ono glasi da je zapravo Milošević izgubio Kosovo, da zbog budućnosti naše dece moramo da potpišemo da nikada nećemo priznati Kosovo, da u Evropskoj uniji zapravo i nema pravih granica, da moramo dobiti datum za EU, da je samo konzervativni Koštunica za Kosovo i protiv Evropske unije. Posle ove bujice lažnih reči ostaje samo još da se preuzme odgovornost za izdaju zemlje, izdaju svetog Kosova, izdaju srpskog naroda, izdaju nacionalnog imena i nacionalne istorije i tradicije.
Aplauz koji bi Vučić dobio od stranaca bio bi snažan i velik. Ali da li i toliko snažan da može da potre osećanje koje se uvek budi u srpskom narodu u takvim prilikama? Što god mislili o srpskom narodu, jedno je ipak izvesno. U Srbiji nikada nisu uspevali izdajnici, baš kao ni okupatori. Sigurno je da kao narod imamo mnogo i previše mana, ali tu manu nemamo.
Na čijoj strani biti: Biti za svoj narod ili za okupatora, dilema je stara koliko i Srbija. Gotovo da nema Srbina koji se na neki način nije suočio sa ovim pitanjem. Ta današnja dilema ni po čemu nije izuzetna i jedinstvena, a valjani odgovori su davani u mnogo težim okolnostima nego što su ove današnje. Tu iskonsku dilemu Vučić će u ime vlasti Srbije rešiti 2. aprila. Iskreno navijam da Vučić, i ne samo on, izabere Srbiju. Da bude uz svoj narod, da bude uz Kosovo i da se bori onoliko koliko može za dobro svoje zemlje. Ma koliko se potcenjivala Srbija i veličao Zapad, neće biti ni da je značaj podrške srpskog naroda toliko mali. Sa podrškom srpskog naroda koju danas ima Vučić može se voditi mudra, odgovorna i hrabra politika. Kada kažem hrabra tu mislim na pravo značenje ove reči, a ne na njeno novokompovano i sramno izvrtanje da je hrabrost izdati svoju zemlju.
Ko ima oči da vidi, sve mu je jasno kada pogleda šta se dešava na Kipru, u Grčkoj, Španiji, Bugarskoj i Sloveniji i kakva je sudbina Evropske unije. (Pročitati tekstove Svetlane Vasović Mekine „Kiparski recept za Sloveniju“ i Marijane Milosavljević „Očaj Bugarske i Rumunije“ u ovom broju „Pečata“). Ne bi trebalo ovom prilikom dalje trošiti reči na tog mrtvaca. Bilo bi zaista previše kada bi Srbija izgubila svoju čast, svoju teritoriju, svoje Kosovo i svoju nacionalnu istoriju zarad utvare koja se zove Evropska unija. Vezivanje za mrca je najgora sudbina koja nas može snaći.
Drugog aprila znaćemo da li smo pali u neki od krugova ili u samo središte pakla, i da li su nam mrtvaci najbolji prijatelji. Ili sledi mogući Vaskrs Srbije. U ovoj zaglušujućoj buci Vučić bi trebalo da zastane i da oslušne glas svoga narada. A narod u Srbiji kaže: Kosovo je Srbija!