Janukovič kao Buridanov magarac

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Kako to da predsednika Viktora Janukoviča ne interesuje ponuda Rusije i godišnji prihod od 10 milijardi dolara, što je više od četvrtine budžeta Ukrajine i trećina njenih deviznih rezervi?

Istog dana, 25. februara, kada je Viktor Janukovič obeležavao trogodišnjicu svog stupanja na funkciju ukrajinskog predsednika, održan je još jedan „istorijski samit“ Ukrajina-EU. Ovaj „proruski“ predsednik Ukrajine nije godišnjicu svoje vlasti – za koju je umnogome zaslužan i Kremlj – proslavio kod kuće i sa narodom koji ga je birao ili eventualno sa kolegama u Moskvi, već je odabrao Brisel koji je svim silama agitovao protiv njega.

PRESAHLA OČEKIVANJA Simbolika svakako postoji: rezultati Janukovičeve vladavine, jednako kao i dosadašnji „uspesi“ u evrointegracijama, zvanično uzdignutim u rang nekakve nadreligije – poražavajući su. Pošto je praktično proćerdao veći deo svog petogodišnjeg mandata, perspektive koje se nadalje otvaraju pred Janukovičem, a pre svega pred Ukrajinom, nisu nimalo ružičaste. Iako je sav trud uložio upravo u učvršćenje lične vladavine i neutralisanje opozicije, šanse za njegov reizbor na opštim izborima sve su tanje. Čak i ako uspe Janukovičeva ideja da se ubuduće izbor šefa države obavlja u Vrhovnoj radi, za šta će mu od ključne važnosti biti parlamentarna većina namaknuta jesenas ozbiljnim izbornim inženjeringom i podrškom moćnih tajkuna, to i dalje ne uklanja njegovu zebnju od nove „narandžaste revolucije“ i glavne konkurentkinje Julije Timošenko, miljenice Zapada koja je posle Janukovičevog dolaska na vlast osuđena na sedam godina zatvora…
Tri godine kasnije situacija se bitno promenila. Janukovičeve „evroreforme“ svele su se na kresanje socijalnih davanja, od čega su koristi imali samo klanovi okupljeni oko predsednika. Velika očekivanja od Janukoviča naprosto su presahla. Osim stabilizovanja kursa grivne, njegova vladavina nije donela obećani ekonomski oporavak i bolji život, uprkos tome što je, već svojim prvim koracima na vlasti, Janukovič sebi obezbedio gotovo apsolutnu političku moć. Intervencijom Ustavnog suda poslanici su postali vlasnici mandata, pa je Janukovič veoma brzo od narandžastih prebega okupio skupštinsku većinu oko svoje Partije regiona i imenovao premijera Nikolaja Azarova. Zatim je na snagu vratio i „prednarandžasti“ Ustav iz 2004, po kojem najveća vlast pripada predsedniku.
Međutim, vrativši se „političkim korenima“ i uzorima svog političkog oca, bivšeg predsednika Leonida Kučme, Janukovič je počeo da ponavlja i njegove greške, pre svega kada je reč o strateškoj orijentaciji zemlje. Zahvaljujući obećanjima iz predizborne kampanje, prvih meseci povukao je nekoliko dobrih poteza u odnosima sa Rusijom. Ukinuo je diskriminaciju ruskog jezika i prekinuo rehabilitaciju saradnika nacista iz Drugog svetskog rata. Promenio je i odrednicu iz Zakona o nacionalnoj bezbednosti, gde se kao krajnji cilj proglašava ulazak u NATO. Odobrio je produženje ugovora o baziranju ruske ratne Crnomorske flote u Sevastopolju na još 25 godina, i zauzvrat dobio popust Moskve u iznosu od 100 dolara za hiljadu kubnih metara prirodnog gasa, što ukrajinskoj privredi daje godišnji bonus od četiri milijarde dolara. U ovom periodu, Ukrajina je sa Rusijom zaključila i više međudržavnih sporazuma o saradnji u avijaciji, kosmonautici i drugim oblastima.

[restrictedarea]

 

PREDSEDNIKOVA RAČUNICA No, sve to nije u krajnjem dovelo do značajnijeg zbližavanja sa Moskvom, što je bilo jedno od Janukovičevih glavnih (ako ne i glavno) predizbornih obećanja pre tri godine. Pravilno shvatajući da se narod zamorio od beskonačnog lutanja „evropskim putem“, dok su im stomaci i novčanici sve prazniji, Janukovič je biračima nudio alternativni put, i za to pobrao milione glasova. A onda je, u samo nekoliko meseci posle izbora, potpuno okrenuo ćurak i opredelio se za „multivektornu politiku“ – odnosno tapkanje u mestu. Po uzoru na svog mentora Kučmu, koga je politika „više stubova“ spoljne politike dovela do propasti, Janukovič je napravio oštar zaokret ka Briselu i Berlinu. Odbio je konkretnu ponudu Moskve za pristupanje Carinskoj uniji Rusije, Belorusije i Kazahstana, što bi Kijevu, kroz sniženje cene za gas i druge olakšice, godišnje donosilo i do 10 milijardi dolara! „Nas to ne interesuje“, odbrusio je Janukovič kada su ga novinari upitali za evroazijsku perspektivu Ukrajine. Zato je sa obe ruke prihvatio najavljenu „bespovratnu pomoć“ Brisela od 620 miliona evra, koji su Ukrajini dodeljeni, ali ne i isplaćeni, još pre pet godina!
Mnogi bi se zapitali – kako to da jednog predsednika ne interesuje godišnji prihod od 10 milijardi dolara, što je više od četvrtine državnog budžeta Ukrajine i trećina njenih deviznih rezervi? Možda Kijev dobija više od Evropske unije? Nažalost, ne. Osim pomenute „pomoći“ i već parafiranog Sporazuma o slobodnoj trgovini sa EU, kojim Ukrajina dobrovoljno otvara svoje granice moćnim evropskim kompanijama i stiče polukolonijalni status, ništa opi-
pljivije za Kijev nije ni na vidiku. Sporazum o viznoj liberalizaciji još nije došao na dnevni red, a punopravnom članstvu u Uniji Ukrajina ne može da se nada ni za 20 godina. Šta je, onda, posredi? Zašto Kijev odbacuje najbližeg saveznika i brata – Rusiju – a hrli ka Berlinu i Briselu, ako od toga nema koristi?
Korist, i to velika, ipak postoji. Ali, samo za klasu odabranih tajkuna, okupljenih oko predsednika, čiji interesi (kao i kapital, vile, deca i porodice), već odavno imaju „zapadno državljanstvo“. Upravo ova „elita“ insistira na kursu ka Zapadu. Zahtevaju Sporazum o slobodnoj trgovini sa EU, koji je, kako su to iz Brisela u više navrata jasno poručili – potpuno nespojiv sa integracijom u Carinsku uniju (sa Rusijom). Ipak, najveći paradoks je u tome što je „evropski put“ za Janukoviča lično potpuno zatvoren. Evropske birokrate apsolutno ne žele da on vodi Ukrajinu više od jednog mandata. Ukoliko pod snažnim pritiskom Zapada bivša premijerka Julija Timošenko izađe ranije iz zatvora, Janukovič bi po svemu sudeći izgubio u direktnom sudaru s njom. Ukoliko se to, pak, ne desi, bivši bokserski šampion Vitalij Kličko u potpunosti je spreman da izađe Janukoviču na crtu. To su, uostalom, više nego ubedljivo pokazali rezultati jesenašnjih parlamentarnih izbora, gde je Kličkova partija UDAR osvojila treće mesto, odmah iza Janukovičeve Partije regiona i „Otadžbine“ Julije Timošenko. Na ovim izborima, Kličko i Timošenko zajedno su osvojili za trećinu više glasova od Janukoviča. Problem aktuelnog predsednika je u tome što rejting opozicije raste iz dana u dan, što se za njegov ne bi moglo reći.
Zapad ne krije da je Timošenko njihov prvi izbor i da je njena uloga da Ukrajinu uvede u „porodicu evropskih naroda“. Ili makar, što je kudikamo bliže realnosti, da je maksimalno udalji od Rusije, to jest da se pređe „tačka bez povratka“ u odnosima sa istočnim susedom. To praktično znači da, ako Ukrajina nastavi „putem bez alternative“, njena je sudbina da zauvek ostane izvan punopravnog članstva u Uniji, ali da politički i ekonomski sistem veže za Brisel i Berlin. Prihvatanje Sporazuma o slobodnoj trgovini sa EU (Sporazuma o asocijaciji) – biće ključna karika u tom lancu. Međutim, Evropa insistira i na dodatnim ustupcima, iznetim na „Samitu“ u Briselu 25. februara, zbog čega su „slavljenika“ Janukoviča stavili pred velika iskušenja. Pre svega, Brisel se žali na „selektivnost pravosuđa“, što u prevodu znači da Timošenkova mora da bude oslobođena. Istovremeno, EU poručuje da je ukrajinski politički sistem „nedovoljno transparentan“, što je pretnja da bi izbori na kojima bi Janukovič eventualno pobedio, mogli da budu proglašeni za nefer i nedemokratske, iza čega bi, uz podršku Zapada, lako mogla da usledi i nova „obojena revolucija“. I, konačno, EU primećuje u Ukrajini „zastoj u reformama“, što je već potpuno fluidna konstrukcija, ali koja omogućuje Briselu da još godinama, ako ne i decenijama, voda Kijev na povocu, bez ikakvih garancija i konkretnih rokova za prijem u članstvo.
Otuda, više je nego jasno da se ukrajinski brod nasukao na „evropske hridi“, ali da Janukovič ne može ili ne želi, ništa da preduzme. Zabrinut jedino za svoju političku i ličnu egzistenciju (opozicija mu već otvoreno preti krivičnim gonjenjem), on tako i stoji u mestu, poput Buridanovog magarca, koji polako skapava – neodlučan koji bi stog sena radije da brsti. U tom iščekivanju doživeće izborni poraz od „evropskih snaga“, Timošenkove i Klička, dok će istorijsko približavanje Rusiji ostati samo „sanak pusti“. Pod pritiskom domaće „elite“ Janukovič je zaboravio ključne „beloruske lekcije“ koje je ranije već uspešno savladao Aleksandar Lukašenko – na „evropskom putu“, voljom Brisela, padali su kao snoplje i jači od njega, dok zaokret ka Rusiji garantuje privredni rast, nezavisan razvoj i nemešanje u unutrašnje stvari. A to je upravo ono što je Ukrajini, kao i samom Janukoviču, najviše potrebno.

[/restrictedarea]