Јанукович као Буриданов магарац

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Како то да председника Виктора Јануковича не интересује понуда Русије и годишњи приход од 10 милијарди долара, што је више од четвртине буџета Украјине и трећина њених девизних резерви?

Истог дана, 25. фебруара, када је Виктор Јанукович обележавао трогодишњицу свог ступања на функцију украјинског председника, одржан је још један „историјски самит“ Украјина-ЕУ. Овај „проруски“ председник Украјине није годишњицу своје власти – за коју је умногоме заслужан и Кремљ – прославио код куће и са народом који га је бирао или евентуално са колегама у Москви, већ је одабрао Брисел који је свим силама агитовао против њега.

ПРЕСАХЛА ОЧЕКИВАЊА Симболика свакако постоји: резултати Јануковичеве владавине, једнако као и досадашњи „успеси“ у евроинтеграцијама, званично уздигнутим у ранг некакве надрелигије – поражавајући су. Пошто је практично проћердао већи део свог петогодишњег мандата, перспективе које се надаље отварају пред Јануковичем, а пре свега пред Украјином, нису нимало ружичасте. Иако је сав труд уложио управо у учвршћење личне владавине и неутралисање опозиције, шансе за његов реизбор на општим изборима све су тање. Чак и ако успе Јануковичева идеја да се убудуће избор шефа државе обавља у Врховној ради, за шта ће му од кључне важности бити парламентарна већина намакнута јесенас озбиљним изборним инжењерингом и подршком моћних тајкуна, то и даље не уклања његову зебњу од нове „наранџасте револуције“ и главне конкуренткиње Јулије Тимошенко, миљенице Запада која је после Јануковичевог доласка на власт осуђена на седам година затвора…
Три године касније ситуација се битно променила. Јануковичеве „еврореформе“ свеле су се на кресање социјалних давања, од чега су користи имали само кланови окупљени око председника. Велика очекивања од Јануковича напросто су пресахла. Осим стабилизовања курса гривне, његова владавина није донела обећани економски опоравак и бољи живот, упркос томе што је, већ својим првим корацима на власти, Јанукович себи обезбедио готово апсолутну политичку моћ. Интервенцијом Уставног суда посланици су постали власници мандата, па је Јанукович веома брзо од наранџастих пребега окупио скупштинску већину око своје Партије региона и именовао премијера Николаја Азарова. Затим је на снагу вратио и „преднаранџасти“ Устав из 2004, по којем највећа власт припада председнику.
Међутим, вративши се „политичким коренима“ и узорима свог политичког оца, бившег председника Леонида Кучме, Јанукович је почео да понавља и његове грешке, пре свега када је реч о стратешкој оријентацији земље. Захваљујући обећањима из предизборне кампање, првих месеци повукао је неколико добрих потеза у односима са Русијом. Укинуо је дискриминацију руског језика и прекинуо рехабилитацију сарадника нациста из Другог светског рата. Променио је и одредницу из Закона о националној безбедности, где се као крајњи циљ проглашава улазак у НАТО. Одобрио је продужење уговора о базирању руске ратне Црноморске флоте у Севастопољу на још 25 година, и заузврат добио попуст Москве у износу од 100 долара за хиљаду кубних метара природног гаса, што украјинској привреди даје годишњи бонус од четири милијарде долара. У овом периоду, Украјина је са Русијом закључила и више међудржавних споразума о сарадњи у авијацији, космонаутици и другим областима.

[restrictedarea]

 

ПРЕДСЕДНИКОВА РАЧУНИЦА Но, све то није у крајњем довело до значајнијег зближавања са Москвом, што је било једно од Јануковичевих главних (ако не и главно) предизборних обећања пре три године. Правилно схватајући да се народ заморио од бесконачног лутања „европским путем“, док су им стомаци и новчаници све празнији, Јанукович је бирачима нудио алтернативни пут, и за то побрао милионе гласова. А онда је, у само неколико месеци после избора, потпуно окренуо ћурак и определио се за „мултивекторну политику“ – односно тапкање у месту. По узору на свог ментора Кучму, кога је политика „више стубова“ спољне политике довела до пропасти, Јанукович је направио оштар заокрет ка Бриселу и Берлину. Одбио је конкретну понуду Москве за приступање Царинској унији Русије, Белорусије и Казахстана, што би Кијеву, кроз снижење цене за гас и друге олакшице, годишње доносило и до 10 милијарди долара! „Нас то не интересује“, одбрусио је Јанукович када су га новинари упитали за евроазијску перспективу Украјине. Зато је са обе руке прихватио најављену „бесповратну помоћ“ Брисела од 620 милиона евра, који су Украјини додељени, али не и исплаћени, још пре пет година!
Многи би се запитали – како то да једног председника не интересује годишњи приход од 10 милијарди долара, што је више од четвртине државног буџета Украјине и трећина њених девизних резерви? Можда Кијев добија више од Европске уније? Нажалост, не. Осим поменуте „помоћи“ и већ парафираног Споразума о слободној трговини са ЕУ, којим Украјина добровољно отвара своје границе моћним европским компанијама и стиче полуколонијални статус, ништа опи-
пљивије за Кијев није ни на видику. Споразум о визној либерализацији још није дошао на дневни ред, а пуноправном чланству у Унији Украјина не може да се нада ни за 20 година. Шта је, онда, посреди? Зашто Кијев одбацује најближег савезника и брата – Русију – а хрли ка Берлину и Бриселу, ако од тога нема користи?
Корист, и то велика, ипак постоји. Али, само за класу одабраних тајкуна, окупљених око председника, чији интереси (као и капитал, виле, деца и породице), већ одавно имају „западно држављанство“. Управо ова „елита“ инсистира на курсу ка Западу. Захтевају Споразум о слободној трговини са ЕУ, који је, како су то из Брисела у више наврата јасно поручили – потпуно неспојив са интеграцијом у Царинску унију (са Русијом). Ипак, највећи парадокс је у томе што је „европски пут“ за Јануковича лично потпуно затворен. Европске бирократе апсолутно не желе да он води Украјину више од једног мандата. Уколико под снажним притиском Запада бивша премијерка Јулија Тимошенко изађе раније из затвора, Јанукович би по свему судећи изгубио у директном судару с њом. Уколико се то, пак, не деси, бивши боксерски шампион Виталиј Кличко у потпуности је спреман да изађе Јануковичу на црту. То су, уосталом, више него убедљиво показали резултати јесенашњих парламентарних избора, где је Кличкова партија УДАР освојила треће место, одмах иза Јануковичеве Партије региона и „Отаџбине“ Јулије Тимошенко. На овим изборима, Кличко и Тимошенко заједно су освојили за трећину више гласова од Јануковича. Проблем актуелног председника је у томе што рејтинг опозиције расте из дана у дан, што се за његов не би могло рећи.
Запад не крије да је Тимошенко њихов први избор и да је њена улога да Украјину уведе у „породицу европских народа“. Или макар, што је кудикамо ближе реалности, да је максимално удаљи од Русије, то јест да се пређе „тачка без повратка“ у односима са источним суседом. То практично значи да, ако Украјина настави „путем без алтернативе“, њена је судбина да заувек остане изван пуноправног чланства у Унији, али да политички и економски систем веже за Брисел и Берлин. Прихватање Споразума о слободној трговини са ЕУ (Споразума о асоцијацији) – биће кључна карика у том ланцу. Међутим, Европа инсистира и на додатним уступцима, изнетим на „Самиту“ у Бриселу 25. фебруара, због чега су „слављеника“ Јануковича ставили пред велика искушења. Пре свега, Брисел се жали на „селективност правосуђа“, што у преводу значи да Тимошенкова мора да буде ослобођена. Истовремено, ЕУ поручује да је украјински политички систем „недовољно транспарентан“, што је претња да би избори на којима би Јанукович евентуално победио, могли да буду проглашени за нефер и недемократске, иза чега би, уз подршку Запада, лако могла да уследи и нова „обојена револуција“. И, коначно, ЕУ примећује у Украјини „застој у реформама“, што је већ потпуно флуидна конструкција, али која омогућује Бриселу да још годинама, ако не и деценијама, вода Кијев на повоцу, без икаквих гаранција и конкретних рокова за пријем у чланство.
Отуда, више је него јасно да се украјински брод насукао на „европске хриди“, али да Јанукович не може или не жели, ништа да предузме. Забринут једино за своју политичку и личну егзистенцију (опозиција му већ отворено прети кривичним гоњењем), он тако и стоји у месту, попут Буридановог магарца, који полако скапава – неодлучан који би стог сена радије да брсти. У том ишчекивању доживеће изборни пораз од „европских снага“, Тимошенкове и Кличка, док ће историјско приближавање Русији остати само „санак пусти“. Под притиском домаће „елите“ Јанукович је заборавио кључне „белоруске лекције“ које је раније већ успешно савладао Александар Лукашенко – на „европском путу“, вољом Брисела, падали су као снопље и јачи од њега, док заокрет ка Русији гарантује привредни раст, независан развој и немешање у унутрашње ствари. А то је управо оно што је Украјини, као и самом Јануковичу, највише потребно.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *