BARONESA

Piše ALEKSANDAR ĐAJA

Kada više ne bude na platnom spisku u EU i kada šiptarska mafija definitivno zagospodari celom Evropom, možda će, kao i mnogi njeni prethodnici, Ketrin Ešton  naknadno u svojim intervjuima, memoarima ili nešto slično, priznati kako je bila „velika greška“ to nekritičko podržavanje samo šiptarske strane, a na štetu Srba

isoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton izjavila je krajem prošle nedelje, na trodnevnom neformalnom skupu globalnih političkih lidera u belgijskoj prestonici, da se tokom nedavnih poseta Beogradu i Prištini uverila kako postoji iskrena želja da se dijalog uspešno završi, ali da je konačni ishod u rukama učesnika, i odala je priznanje predsedniku Vlade Srbije Ivici Dačiću i kosovskom premijeru Hašimu Tačiju na političkoj hrabrosti. „Veoma poštujem to što njih dvojica sede zajedno“, rekla je Eštonova.

KAO BORO I RAMIZ Kada bi čovek bio toliko naivan da poveruje u ove reči, pomislio bi da je samo pitanje dana kada će premijer Srbije Ivica Dačić i bivši komandant terorističke OVK Hašim Tači poleteti jedan drugom u bratski zagrljaj, kao „Boro i Ramiz“, te uz litar šljivke zapevati rodoljubive partizanske pesme! Međutim, ledi Ketrin Ešton, baronesa od Apholanda, zna da od te farse neće biti ništa, a da je ona samo „istureno odeljenje“ američkih ultimatuma i ucena Srbiji, ovog puta, umesto u krstarećim raketama, upakovanim u „bombonjeru“ sa plemićkim grbom!

[restrictedarea] Jer, da uspjeh u dijalogu zavisi stvarno od učesnika dijaloga, do dogovora bi možda i došlo. Ali, sve je suprotno od baronesinih reči! Ništa ne zavisi od Srba i Šiptara, već od SAD-a i EU, i to, prevashodno od država u EU koje su priznale nezavisnost Kosova i čine sve da to priznanje, koje se očigledno pokazalo kao velika greška, na svaki način opravdaju. Naravno, najlakši način za takvu bestidnost jeste ponižavanje Srbije, ucenjivanjem sa datumom prijema u fantomsku EU, dok Šiptare posmatraju kao svoje lične „kućne ljubimce“ koji im, istina, trenutno čine posao – ali koje će ekspresno da šutnu na ulicu čim im više ne budu potrebni. S druge strane, Amerika i dalje sponzoriše terorističku državu Kosovo, zabijajući tako klin u leđa starim evropskim državama (među kojima bi, da je morala i pravde, Srbiji pripalo počasno mesto) – panično strahujući od mogućnosti političkog i ekonomskog mira i blagostanja u Evropi, kao od svog poslednjeg, samrtnog ropca! Nije slučajno što su SAD svoja dva džinovska vojna, ekonomska i politička koraka načinila posle Prvog i Drugog svetskog rata. A danas, na žalost najvećeg svetskog parazita, globalni svetski mir predugo traje. Ratovi na Balkanu, u Iraku, Afganistanu, Libiji i Siriji, isuviše su „mali“ i nedovoljno krvavi da bi nahranili vojnu industriju i ekonomiju ovog „aliena“ s one strane Okeana (kao i njegovog poslušnog „malog brata“ s ove strane, Veliku Britaniju, koju bi, bez svojih nekadašnjih kolonija i pomoći Amerike, danas jednostavno progutalo more).
A, baronesa, ko baronesa! Kada više ne bude na platnom spisku u EU i kada šiptarska mafija definitivno zagospodari celom Evropom, možda će, kao i mnogi njeni prethodnici, naknadno u svojim intervjuima, memoarima ili nešto slično, priznati kako je bila „velika greška“ to nekritičko podržavanje samo šiptarske strane, a na štetu Srba. Naravno, nama od tog njihovog priznanja neće biti ništa bolje. Ali, ni gore. Pod uslovom, da danas, pre no što stvar nije otišla isuviše daleko, prestanemo da ko kuče jurimo svoj sopstveni rep i da se konačno okrenemo samo i jedino sebi. Da shvatimo prostu činjenicu: zapadne države koje su razbile bivšu Jugoslaviju, priznale secesiju Slovenije i Hrvatske, celo Jadransko more koje je pripadalo Srbiji i delom Italiji poklonile Hrvatima, sponzorisale zločinačke pogrome Srba iz Krajine, zapadne Slavonije i sa Kosova i Metohije – nije, valjda, da će nam danas postati najbolji prijatelji i dobročinitelji?!

I ŠTA ĆEMO MI TAMO? Svi, naime, znamo da su šanse za opstanak EU, barem u ovoj vrsti reinkarnacije „Varšavskog pakta“ u kojem je „Moskva“ današnji Berlin – minimalne. Pogotovo što se Velika Britanija, praktično, nikada i nije osećala delom Evrope, nego je sebe uvek nazivala „Ostrvo“. I – šta ćemo, onda, mi tamo? Razume se, nesporno je da bi sa EU trebalo da razvijamo dobre ekonomske odnose, kao, uostalom, i sa celim svetom. Pre svega sa Rusijom i Kinom, ali i sa zemljama Afrike, „zaboravljenim Crnim kontinentom“ od strane njegovih bivših kolonizatora, današnje bele hrišćanske, protestantske civilizacije. A samo članstvo u EU bi, po svemu sudeći, moglo da bude pogubno po našu ekonomiju.
S političke tačke gledišta stvari stoje još gore. Jer, vidimo da je danas glavna poluga za ucenjivanje Srbije dobijanje datuma za prijem u članstvo u EU. Istovremeno, pored secesije Šiptara, i neke naše komšije, pre svega Mađari (ali, u manjoj meri i Rumuni i Bugari) počinju da nam dele „dobre savete“ u vezi sa pravima njihovih nacionalnih manjina u Srbiji, koje im niko ne traži, a koja su na najvišem svetskom nivou građanskih i demokratskih sloboda. Šta ako i pored svega, pored praktičnog odricanja od Kosova i Metohije, ne dobijemo taj famozni „datum“, jer će se pojaviti neki novi uslovi, nekih novih ucenjivača oko nas? Onih od čijih glasova zavisi sve, jer se u EU odlučuje konsenzusom.
I tako još onoliko puta dok ne nestanemo kao narod i kao država – i dok baronesa od Apholanda ne završi i sedmu knjigu svojih memoara!

[/restrictedarea]