Udario Gruhonjić na Gruhonjića

Piše Miodrag Zarković

Nekada smo našim neprijateljima sasvim nepotrebni i suvišni; tada bi im sa zadovoljstvom trebalo prepustiti da se isvađaju sa samim sobom

Među onima koji su našli za shodno da, preko nacionalnih frekvencija datih im na raspolaganje, stanu u „odbranu“ „Radio-Televizije Vojvodine“ i zauzmu oštar gard prema „Pečatu“, prednjačili su kolegijum i uredništvo samog RTV-a (revnosnim prenošenjem svakog i jednog saopštenja koje bi ma koja organizacija, ma koliko opskurna, objavila protiv „govora mržnje“ na našim stranama), kao i B92, koja je osude „Pečata“ plasirala prvenstveno preko emisija „Hoću da znam“ i „Utisak nedelje“. Unekoliko su za njima kaskale ostale TV stanice, koje su se ograničila na prenošenje saopštenja i izjava odapetih ka „Pečatu“.
(Valja imati na umu i „Studio B“, navodnu gradsku televiziju, čiju je emisiju „Sarapin problem“ proteklog ponedeljka Rodoljub Šabić na samom kraju pretvorio u takmičenje u vređanju našeg časopisa; dabome, isti onaj Šabić, poverenik za informacije, koji glasa nije pustio kada je prethodna vlada, na krilima pregovaračkih sposobnosti Borka Stefanovića, predala prištinskim teroristima matične knjige i katastre, iz kojih ovi mogu da saznaju sve što ih zanima o svakom našem državljaninu rođenom na Kosovu i Metohiji; koji se takođe nije oglasio ni kada je jesenas „Insajder“ onoliko drsko i glasno, a bez ikakvih dokaza, klevetao Srbe sa severa Kosmeta – pa i poimence, naročito Marka Jakšića, kome je posle toga dignut automobil u vazduh, a da se niko od zvaničnika nije ni osvrnuo na to; ovog puta je Šabić veoma uznemiren sadržajima u „Pečatu“ koje on naziva „opasnim“, što je u najboljem slučaju utisak – ne neporeciva činjenica, već samo utisak – zbog kojeg je on dao sebi slobodu da se u nazovi javnom sporu svrsta na jednu od strana i napadne drugu; šta li bi tek radio kada ne bi pukim položajem bio u obavezi da se uzdržava od povlašćivanja jednih u odnosu na druge srpske medije?!)
Istovremeno, saopštenja i odgovore „Pečata“ niko od nabrojanih nije se udostojio ni da pomene, a jedino je u „Utisku nedelje“ pokazana želja da se čuje i naš glas, tako što je u poslednju emisiju pozvan i kolumnista „Pečata“ Dragomir Anđelković.
Što će reći da se u hajku na „Pečat“ nije uključio, od viđenijih glasila u Srbiji, još samo „Pečat“.

***
Demokratičnosti radi, prenosimo ovde celokupan prvi deo emisije „Hoću da znam“ od 31. januara, u kojoj su gosti Nataše Odalović bili glavom i bradom Dinko Gruhonjić, potpisan kao „novinar“, i Miljenko Dereta, narodni poslanik LDP-a. Voditeljka je na samom početku upitala Gruhonjića:
„Šta misliš da je ono što recimo danas provocira tvoje neistomišljenike, i političke i medijske, u onome što ti govoriš: tvoj politički stav ili nešto drugo?“
„Pa, da budem iskren, to je verovatno bolje pitanje za njih, nego za mene“, reče Gruhonjić. „Ali, to je zapravo neka konstanta koja se s vremena na vreme poteže. Dakle, još od 2007. godine se koristi argumentacija koju je prvi protiv mene iskoristio Nacionalni stroj, kada kažem argumentacija mislim pod navodnicima, te priče o mojim navodnim lažnim i ostalim imenima, misleći da će tako da dezavuišu nekoga zato što se zove kao musliman ili Sabahudinko, ili Ibrahim, kako god. Tako da je to na prvom mestu bedasto, glupo, ali od nacionalista nažalost ne možemo ništa drugo ni očekivati. Zašto sam ja, kako ste vi rekli, zvezda; više bih voleo da nisam takva zvezda. Mislim da je to zapravo samo posledica činjenice da u gradu i u pokrajini u kojoj ja živim zapravo ima jako malo kritičkih glasova, jako malo onih koji se suprotstavljaju reprizi devedesetih u tom duhovnom smislu, i onda nas malo što ima, mi nekako štrčimo i onda, kao u svakoj palanci, red je da se izravnamo, da nas poseku, ako je potrebno i za glave, ne daj bože, samo da ta palanka nastavi u svojoj žabokrečini da uživa. Mislim, nisam ja ništa revolucionarno napisao. Napišete samo da je car go i odmah imate problem.“
Onda uleće Dereta, koji razloge za napade vidi u doslednosti. Parafrazirano: toliko je bilo prevrtanja u društvu i na političkoj sceni, da sada svako ko je dosledan kao Gruhonjić biva napadan. Na pitanje voditeljke kako komentariše kritičke tekstove o Gruhonjiću koje su napisala „četiri novinara koji su vrlo glasni na medijskoj sceni“, Dereta kaže:
„Primetio sam da su to isti novinari koji već godinama, dosledno da tako kažem, zastupaju i napadaju, uvek sa pozicije vlasti zapravo. I moram da kažem da je meni jako zanimljiva, kao i uvek i svima verovatno, gospođa Ljiljana Smajlović, koja se u ovom trenutku nalazi s te strane. Čim dune vetar, pošto je ona konstitucija koju vetar lako može da prebaci na drugu stranu, pretpostavljam da će joj se to i dogoditi. Mislim da se to od nekoga ko vodi ili je vodio, ko ima toliki ugled u društvu, ne sme očekivati. Mislim da se tu zaboravlja jedna od uloga medija, a to je odgovornost za ono što se napiše. Svest o posledicama onoga što ćete napisati. Kada je neko iskusan novinar, kao što je recimo ona – sad nju izdvajam, ali možete i ceo ‚Pečat‘ u tu grupu da stavite – ako vi niste svesni posledica onoga što ćete napisati, onda je to zapravo saučesništvo u nečemu što će se događati, nažalost, vrlo brzo.“
Zatim se voditeljka obratila Gruhonjiću:
„Evo, sad kad pominjemo Ljilju Smajlović, ona je napisala tekst u ‚Vremenu‘, koji je bio zapravo njen pokušaj da analizira nešto što se u vezi sa tobom pojavilo u ‚Pečatu‘. Zatim su sad usledila dva odgovora, jedan od autora teksta u ‚Pečatu‘, koji je nezadovoljan time šta je Ljiljana Smajlović napisala…“
„On je kao fol nezadovoljan“, prekinuo ju je upadicom Gruhonjić.
„Pa sad, ne znam da li je kao fol, ali je nezadovoljan“, nastavila je Nataša Odalović. „I, pojavio se tekst Željka Cvijanovića koji je takođe nezadovoljan…“
„Isto, kao fol nezadovoljan“, ponovo se ubacio Gruhonjić.
„Da. I pojavio se tvoj tekst u ‚Vremenu‘, i ti si takođe nezadovoljan. Dakle, trojica vas je nezadovoljna tekstom Ljiljane Smajlović. Hajde nam objasni o čemu se radi.“
„Ja ne bih nikako tu pominjao ovu dvojicu, to je čista manipulacija, kad su u pitanju Cvijanović i Zarković, oni su vrlo zadovoljni tim tekstom, eto tako, kao nešto oni pridikuju“, rekao je Gruhonjić, posle čega se vratio u još dalju prošlost od Nataše Odalović:
„Kad su u pitanju ovi napadi koji su krenuli recimo iz frankfurtskih ‚Vesti‘, Ratko Dmitrović koji je u međuvremenu smenjen, pa sam se ja šalio da je smenjen zato što je mene napao, jer me je tamo nazivao medijskim zlikovcem i moćnikom, tako da je možda bolje da se ne kače sa mnom uopšte zato što bi mogao biti smenjen možda i Cvijanović iz ‚Novog standarda‘, a možda i Ljilja sa mesta, samo ako jedno jutro ustanem i odlučim da ih smenim, je l`, pošto sam tako moćan čovek, je l`. Tako da razmišljam i o Vučiću, Dačiću, Đilasu, Čanku, Čedi, isto tako da ih sve posmenjujem, ali još uvek sam dobro raspoložen.“
Tu je Gruhonjić rešio da prestane da bude duhovit:
„Šalu na stranu, ono što je kod Ljiljane Smajlović problematično, ja bih čak rekao i pokvareno, jeste što ona u oblandu, dakle… Šta ona radi? Ona zauzima takozvani objektivni pristup, a objektivni pristup se sastoji u sledećem: da se nađemo vi i ja u studiju, ja sam ekstremista i rasista koji se zalaže za masovno istrebljenje druge rase, vi se zalažete striktno protiv ubijanja ljudskih bića i otkako znate za sebe to je osnovni princip vaše humanosti da jednostavno nije u redu ubiti čoveka. I sad, Miljenko kao voditelj insistira na tome da se nas dvoje nađemo negde na pola puta. I na kraju emisije Miljenko zadovoljno proglašava da je zaključak emisije da je ubijanje dozvoljeno, ali ne baš previše, razumete. Eto, to je otprilike to. To vam je klasična relativizacija razlike između fašizma i antifašizma. Ili, kao što su u Hrvatskoj antifašisti odgovorili onima koji su bili zagovarači da se mešaju kosti žrtava iz Blajburga i Jasenovca, da ljudi koji su stradali u Jasenovcu, od ustaške i nacističke ruke, nisu bili krivi ama baš ni za jedan život, oni nisu bili krivi nizašta, sem što su se tako zvali i prezivali ili su verovali u nekoga u koga nisu smeli da veruju. A ovi u Blajburgu, bogami, većina njih su bili i te kako krivi za štošta i mnoge su ljude zavili u crno. Dakle, to su stvari koje se jednostavno ne mogu izjednačavati. Ona je sad pokušala da izjednači rasistički, šovinistički napad na mene, gde se kroz, je l`, takozvanu etničku denuncijaciju mog takozvanog imena, pokušava skrenuti pažnja da sam ja nekakvo zlo po samom imenu, jer ako se zovete Sabahudin ili Sabahudinko naravno da ne možete biti OK u percepciji građana valjda ove zemlje, oni valjda tako misle, iako građani ove zemlje masovno gledaju ‘Sulejmana veličanstvenog’, tako da će mi popularnost možda porasti. A sa druge strane, kada ja otvoreno kažem da mrzim rasiste, da mrzim ljude koji odobravaju politiku ratnih zločina, i smatram da bi trebalo da odgovaraju barem u moralnom smislu, ja sam samo napisao dakle i ostaću pri tome da je Srbija u medijskom smislu u dobroj meri i dalje zmijsko leglo kadrova iz devedesetih godina. Ne kažem samo u medijskom, ona je i u političkom smislu, i u smislu tajne/javne policije, vojske, čega god hoćete, zmijsko leglo. I to je logična posledica devedesetih. Mi se ovde neprestano pretvaramo da smo mi u nekakvoj tranziciji koja je slična Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj. Pa aman zaman, ljudi, ovde je ubijeno više od 130 hiljada ljudi! Pa nismo mi devedesetih godina igrali klikere! Ko je odgovarao za to? Da li smo doživeli bilo kakvu lustraciju? Da li smo doživeli bilo kakvu moralnu katarzu ili sad oni koji su nas devedesetih zavili u crno, znači napravili od Srbije ostrvo, žele ponovo to da nam učine tako što relativizuju sve što je učinjeno? Pa to ne može da se relativizuje. To prosto ne može da se zaboravi i to prosto ne može da se oprosti, ma koliko bili pripadnici hrišćanske ili neke druge religije koja je sklona opraštanju. Ja samo na tome insistiram od kako pišem, i to je to.“

***
Da pretrčimo, na kraju, glavne zaključke vesele trojke: dosledni Dereta veli da doslednog Gruhonjića zbog doslednosti napadaju dosledni novinari; autor ove rubrike je, opet će Dereta, taj koji, zajedno sa Ratkom Dmitrovićem recimo, oduvek nastupa sa pozicija vlasti; Gruhonjić, koji nikoga ne vređa, od nacionalista i ne očekuje ništa drugo nego „bedastoće“ i „gluposti“; Gruhonjić, koji pazi šta priča, zna kada se moja malenkost folira, a kada je stvarno nezadovoljna; Gruhonjić, koji je veoma tolerantan, nema nameru ni da prašta, ni da zaboravlja; Dereta, sedeći pored čoveka koji piše kako su Srbi genetski skloni kratkim nogama i tupim pogledima, drži predavanja o novinarskoj odgovornosti; Nataši Odalović, koja je pročitala celu javnu raspravu oko „Pečatovih“ tekstova, na pamet ne pade da pita Gruhonjića štogod o genetskim sklonostima Srba ka kratkim nogama i tupim pogledima…
U tekućoj raspravi sa Gruhonjićem i njegovim istomišljenicima ponekad je zbilja suvišan bilo ko drugi. Mogu oni da se brukaju i sami.