Ubijaju i grobove, zar ne?

Piše Miroslav Josić Višnjić

Na pitanje ko je rušio, razbijao i uništio ili pomerao spomenike na pravoslavnom groblju u Staparu – starosedelačkom selu na severu Bačke – još uvek nema odgovora. Mudra i vešta ili luda i bolesna glava!?

Dani i noći prolaze, a ja nemam sna. Od 1. juna 2009. niko ništa ne radi da otkrije one koji su rušili, razbijali, oštetili, uništili ili sa mesta pomerali spomenike na staparskom, pravoslavnom groblju. Tamo gde leže svi moji preci, otac i majka, deda i baba, pradeda i prababa, stričevi i strine, tetke, ujaci, drugari, poznanici…
Stapar je starosedelačko selo na severu Bačke, Opština Sombor, u njemu žive potomci Srba koje je, u prvoj polovini osamnaestog veka, bečki dvor proterao iz Bokčenovića i Vraneševa, mesta na obali Dunava. Ta sela su odavno izbrisana sa mape.

TUŽNA HRONOLOGIJA Još nema ni slova od odgovora ko je vandalski uništio sedam stotina i trinaest spomenika, ko je to smislio!? Ili je 713 malo da bi se javnost, vladika bački i srpska država zabrinuli?
Hronologija zbivanja je tužna, prazna i zamagljena, oni koji su po zakonima i profesiji zaduženi da istražuju zločin i podignu optužnicu sklanjali su dokaze i kupovali vreme. Policija i Tužilaštvo, ne samo somborsko, poslali su jasnu poruku da bi trebalo svi da se ponašamo kao da se ništa nije dogodilo.
Policija je izašla na mesto zločina, ni trepnula nije i pustila je meštane, posle samo dva sata istrage, da uđu u groblje i o svom trošku podižu spomenike, obnavljaju grobove. Prvu krivičnu prijavu tužilac je odbacio, a drugu primio i sklonio u ladicu. A protiv koga je somborska policija podnela prijavu? Protiv bolesnog Zorana Bojanića, jednog nesrećnika koji se leči od šizofrenije, a za koga niko u selu ne bi rekao da je nasilnik.
Tužilaštvo nije ni podiglo optužnicu, ali je koristeći rupe u zakonu tek 1. marta 2010, devet meseci posle vandalskog čina, na osnovu člana 505 stav 1 ZKP, podnelo Osnovnom sudu u Somboru „Predlog za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi“. Rasprava na sudu trajala je do 8. marta 2012. kada je sudija Rajko Borić doneo rešenje, na osnovu člana 82 KZ, da se osumnjičeni leči na slobodi.
Dve godine sud je raspravljao, saslušavao svedoke koji ništa nisu videli i veštake, na pet ročišta. Sud je odlučivao o lečenju zaplašenog mladića koji se i pre toga lečio od „paranoidne šizofrenije“, kao da je jedina istina to da je on čovek koji je porušio sve te spomenike. Ili je oštetio tek pet spomenika, „u borbi sa zmijama“ koje su rušile ostale spomenike, po smušenom iskazu datom u policiji 6. avgusta 2009. godine!?
Građevinski veštaci iz Novog Sada, ing. Zoran Petrović i Milena Živković, u pismenom izveštaju od 27. decembra 2009, utvrdili su da je u rušenju spomenika „učestvovalo više lica“. Ima spomenika teških i dvesta ili trista kilograma koje su sa mesta mogli da pomere najmanje dva ili tri čoveka, ili ljudi sa građevinskim kolicima.

[restrictedarea] Četrdeset dana posle tog „vandalskog“ čina, 10. jula 2009. objavio sam knjigu „Optužujem, u ime oca, dede i pradede“, sa stotinu fotografija uništenih spomenika, u kojoj sam prozvao sada već bivšeg predsednika Srbije, bivšeg ministra vera i još uvek aktivnog bačkog vladiku. Ni reč nisu izustili javno, za njih to nije zločinačko delo, mrtvi pravoslavci dobili su po zasluzi. Skroman prihod od prodaje te knjige (tiraž je bio samo 500 primeraka) predao sam Mesnoj zajednici za obnovu spomenika onih koji danas više nemaju potomke u selu.
Tražio sam da me primi tek ustoličeni patrijarh Irinej, dvaput sam sa njim pričao, u Bogosloviji 10. maja i u Gračanici 29. juna 2010, pozvao ga na godišnji parastos, ali on nije ništa uradio. Kao da je rušenje toliko grobova problem Bačke eparhije, a ne Srpske crkve i države. Obećao je jedino da će zakazati sastanak sa ministrom policije, na koji ću i ja biti pozvan. I ništa.
Tražio sam da me primi Boris Tadić, predsednik Srbije, čekao sam od 20. septembra 2010. do 2. februara 2011, svedok je njegova sekretarica Vanja, ali on je susret vešto izbegavao. Bio je zatrpan partijskim i državničkim poslovima oko Evropske unije i Kosova, bez alternative, samo mu je nedostajao i glas, vapaj jednog srpskog pisca. Kad mi je prišao na „Sajmu knjiga“, obećao je da će on mene pismeno pozvati. I ništa.

KO KRIJE „ZMIJE“ Kad sam video da ni policija, ni tužilac ne rade svoj posao, tražio sam 20. jula 2011. od Mesne zajednice da ona podnese „krivičnu prijavu protiv više N. N. lica“, ništa nisu učinili.
Od prvog dana se pitam ko zataškava taj zločin i krije te „zmije“, ko štiti prave krivce i njihove nalogodavce?
Ni televizija ili radio, ni dnevne ili nedeljne novine nisu o tome mnogo govorili ili pisali, jedino su „Večernje novosti“ uporno i uzaludno o svemu izveštavale.
Ima li to skrnavljenje grobova ikakve veze sa Statutom pokrajine koji je u to vreme „visio“ u srpskom parlamentu ili sa zastrašivanjem pravoslavaca? Očigledno je da spomenike nisu razbijali i rušili vanzemaljci, da u tom zločinu nema tragova verske ili nacionalne netrpeljivosti, da nikakva drogirana ili obesna deca nisu u to umešana, da to nisu uradili ni meštani iz pakosti.
Otvoreno je pitanje koliko su u tome zločinu učestvovali Amerika i Evropska unija (istražni sudija pominjao je i neke satelitske snimke), jedino njima je u interesu da prave smutnju i svuda seju seme mržnje. Za njih prošlosti nema, a budućnost bi trebalo kupiti.
Ili su to „odradile“ brižne nevladine organizacije, za nekakvu jadnu donaciju, aktivisti partija koje su tada bile na vlasti ili robijaši koji su tim činom kupili slobodu?
Ni danas još nema odgovora na pitanje ko je to uradio, a pogotovo ne ko i zašto je to planirao? Mudra i vešta ili luda i bolesna glava!?
Ostaje mi tek da ponovo i javno upitam: ima li nova srpska vlast, predsednik i vlada, petlju da otkriju počinioce, nalogodavce i one koji i dalje zataškavaju taj zločin?
O svemu što se dogodilo na pravoslavom groblju u mojem rodnom Staparu svedoče jedino knjiga „Optužujem“ i spomen-ploča postavljena 1. juna 2010, na kojoj piše: „Ovde počivaju naši preci. One koji su u noći između 31. maja i 1. juna 2009. porušili i uništili 713 spomenika na ovom groblju neka stigne zemaljska kazna. Bog i meštani im neće oprostiti. Potomci.“ A na dnu su uklesani stihovi pesnika Raičkovića: „Mi smo niti koje vežu nerođene sa mrtvima.“
Ako ne brineš o prošlosti, nećeš imati budućnost.

[/restrictedarea]