Убијају и гробове, зар не?

Пише Мирослав Јосић Вишњић

На питање ко је рушио, разбијао и уништио или померао споменике на православном гробљу у Стапару – староседелачком селу на северу Бачке – још увек нема одговора. Мудра и вешта или луда и болесна глава!?

Дани и ноћи пролазе, а ја немам сна. Од 1. јуна 2009. нико ништа не ради да открије оне који су рушили, разбијали, оштетили, уништили или са места померали споменике на стапарском, православном гробљу. Тамо где леже сви моји преци, отац и мајка, деда и баба, прадеда и прабаба, стричеви и стрине, тетке, ујаци, другари, познаници…
Стапар је староседелачко село на северу Бачке, Oпштина Сомбор, у њему живе потомци Срба које је, у првој половини осамнаестог века, бечки двор протерао из Бокченовићa и Вранешевa, места на обали Дунава. Та села су одавно избрисана са мапе.

ТУЖНА ХРОНОЛОГИЈА Још нема ни слова од одговора ко је вандалски уништио седам стотина и тринаест споменика, ко је то смислио!? Или је 713 мало да би се јавност, владика бачки и српска држава забринули?
Хронологија збивања је тужна, празна и замагљена, они који су по законима и професији задужени да истражују злочин и подигну оптужницу склањали су доказе и куповали време. Полиција и Тужилаштво, не само сомборско, послали су јасну поруку да би требало сви да се понашамо као да се ништа није догодило.
Полиција је изашла на место злочина, ни трепнула није и пустила је мештане, после само два сата истраге, да уђу у гробље и о свом трошку подижу споменике, обнављају гробове. Прву кривичну пријаву тужилац је одбацио, а другу примио и склонио у ладицу. А против кога је сомборска полиција поднела пријаву? Против болесног Зорана Бојанића, једног несрећника који се лечи од шизофреније, а за кога нико у селу не би рекао да је насилник.
Тужилаштво није ни подигло оптужницу, али је користећи рупе у закону тек 1. марта 2010, девет месеци после вандалског чина, на основу члана 505 став 1 ЗКП, поднело Основном суду у Сомбору „Предлог за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи“. Расправа на суду трајала је до 8. марта 2012. када је судија Рајко Борић донео решење, на основу члана 82 КЗ, да се осумњичени лечи на слободи.
Две године суд је расправљао, саслушавао сведоке који ништа нису видели и вештаке, на пет рочишта. Суд је одлучивао о лечењу заплашеног младића који се и пре тога лечио од „параноидне шизофреније“, као да је једина истина то да је он човек који је порушио све те споменике. Или је оштетио тек пет споменика, „у борби са змијама“ које су рушиле остале споменике, по смушеном исказу датом у полицији 6. августа 2009. године!?
Грађевински вештаци из Новог Сада, инг. Зоран Петровић и Милена Живковић, у писменом извештају од 27. децембра 2009, утврдили су да је у рушењу споменика „учествовало више лица“. Има споменика тешких и двеста или триста килограма које су са места могли да помере најмање два или три човека, или људи са грађевинским колицима.

[restrictedarea] Четрдесет дана после тог „вандалског“ чина, 10. јула 2009. објавио сам књигу „Оптужујем, у име оца, деде и прадеде“, са стотину фотографија уништених споменика, у којој сам прозвао сада већ бившег председника Србије, бившег министра вера и још увек активног бачког владику. Ни реч нису изустили јавно, за њих то није злочиначко дело, мртви православци добили су по заслузи. Скроман приход од продаје те књиге (тираж је био само 500 примерака) предао сам Месној заједници за обнову споменика оних који данас више немају потомке у селу.
Тражио сам да ме прими тек устоличени патријарх Иринеј, двапут сам са њим причао, у Богословији 10. маја и у Грачаници 29. јуна 2010, позвао га на годишњи парастос, али он није ништа урадио. Као да је рушење толико гробова проблем Бачке епархије, а не Српске цркве и државе. Обећао је једино да ће заказати састанак са министром полиције, на који ћу и ја бити позван. И ништа.
Тражио сам да ме прими Борис Тадић, председник Србије, чекао сам од 20. септембра 2010. до 2. фебруара 2011, сведок је његова секретарица Вања, али он је сусрет вешто избегавао. Био је затрпан партијским и државничким пословима око Европске уније и Косова, без алтернативе, само му је недостајао и глас, вапај једног српског писца. Кад ми је пришао на „Сајму књига“, обећао је да ће он мене писмено позвати. И ништа.

КО КРИЈЕ „ЗМИЈЕ“ Кад сам видео да ни полиција, ни тужилац не раде свој посао, тражио сам 20. јула 2011. од Месне заједнице да она поднесе „кривичну пријаву против више Н. Н. лица“, ништа нису учинили.
Од првог дана се питам ко заташкава тај злочин и крије те „змије“, ко штити праве кривце и њихове налогодавце?
Ни телевизија или радио, ни дневне или недељне новине нису о томе много говорили или писали, једино су „Вечерње новости“ упорно и узалудно о свему извештавале.
Има ли то скрнављење гробова икакве везе са Статутом покрајине који је у то време „висио“ у српском парламенту или са застрашивањем православаца? Очигледно је да споменике нису разбијали и рушили ванземаљци, да у том злочину нема трагова верске или националне нетрпељивости, да никаква дрогирана или обесна деца нису у то умешана, да то нису урадили ни мештани из пакости.
Отворено је питање колико су у томе злочину учествовали Америка и Европска унија (истражни судија помињао је и неке сателитске снимке), једино њима је у интересу да праве смутњу и свуда сеју семе мржње. За њих прошлости нема, а будућност би требало купити.
Или су то „одрадиле“ брижне невладине организације, за некакву јадну донацију, активисти партија које су тада биле на власти или робијаши који су тим чином купили слободу?
Ни данас још нема одговора на питање ко је то урадио, а поготово не ко и зашто је то планирао? Мудра и вешта или луда и болесна глава!?
Остаје ми тек да поново и јавно упитам: има ли нова српска власт, председник и влада, петљу да открију починиоце, налогодавце и оне који и даље заташкавају тај злочин?
О свему што се догодило на православом гробљу у мојем родном Стапару сведоче једино књига „Оптужујем“ и спомен-плоча постављена 1. јуна 2010, на којој пише: „Овде почивају наши преци. Оне који су у ноћи између 31. маја и 1. јуна 2009. порушили и уништили 713 споменика на овом гробљу нека стигне земаљска казна. Бог и мештани им неће опростити. Потомци.“ А на дну су уклесани стихови песника Раичковића: „Ми смо нити које вежу нерођене са мртвима.“
Ако не бринеш о прошлости, нећеш имати будућност.

[/restrictedarea]