Sabahudin može postati Dinko, ali kakav je to Gruhonjić čovek?

Piše Miodrag Popov

Danas je lako tući po Zarkoviću! Naročito onima koji neće ili ne mogu da ga razumeju. On o kriminalu, oni o krvnim zrncima. Udario Zarković po Gruhonjiću i bratiji po nedelu. Misli da su oni nezavisni, a oni organizovani, ko niko i nigde. Ne zna Zarković da su oni u Vojvodini zaštićeniji od Nacionalnog parka Fruška Gora. Čak i u zaštićenom parku prirode u slučaju velike nužde možeš da se olakšaš, ali da kritikuješ Dinka/Sabahudina i Nedima, ta nacionalna blaga Vojvodine, to su neoprostiva i ozbiljna sranja.
Može Dinko da piše: „Još od vremena kada su prvi doseljenici umirali od malarije, Vojvodina nije bila u groznijem stanju“. To nije govor mržnje, ni atak na krvna zrnca, to se zove političko skenjiranje stanja. Ili skeniranje sranja!
Godinama Dinko ovako piše:
„Od kritizerstva i večitog krivljenja `Beograda` za sve ružno što nam se dešava očigledno nema velike vajde, ma koliko to prokleto tačno bilo. I ma koliko tačno bilo da `Beograd` Vojvodinu i dan-danas, 92 godine od `ujedinjenja` posmatra kao koloniju i kao ratni plen. Ali, nevolja s kolonijama je u tome što, pre ili kasnije, žele da se oslobode imperijalističkog gospodara. Drugim rečima, ukoliko želimo decentralizaciju, ukoliko želimo slobodu, onda za nju moramo i da se pametno izborimo. Budite sigurni da nam je nikad niko neće isporučiti na zlatnom pladnju, a pogotovo ne oni koji su nam je oduzeli. Dobro došli na osveženu `Autonomiju`! I pozivamo vas da svi zajedno radimo na `našoj stvari`…“
Ko je i kada istinskim Lalama Dinku/Sabahudinu, Nedimu, Kurti i Murti oduzeo Vojvodinu, pa se oni bore do poslednjeg krvnog zrnca?! I koja je to njihova „naša stvar“? Ima li neko drugi pravo da, za razliku od njih ima „svoju stvar“? Ili bar kao Zarković i još poneki u Srbiji „svoju stvar“, pa da njihovu „našu stvar“ stavi na „onu stvar“?!
Dokle više Dinko, Nedim i slični da cepaju i trguju tuđom krvlju u ime svojih krvnih zrnaca?! Ko ospori Dinka ugrozio je temelje autonomije Vojvodine, Nedima, Kurtu i Murtu i „njihovu stvar“. Uvek gde ima Dinkovog dima – ima i Nedima (nije uvreda, samo rima, da ne bude: što propusti Stari Vujadin, to dočeka Deli Radivoje, previše je prosrpski). U višenacionalno osetljivoj ravnici privatno Nezavisno društvo novinara Vojvodine vode Sabahudin i Nedim. Kamo Pera, Laza, ma ni Đoka bar kao nacionalni ukras.
Ništa! Čak ni Pišta.
Nemam ništa ni protiv Sabahudina, ni Nedima, kao ljudi druge vere, već kao bitangi koji ljude dele i vređaju, neistomišljenike nazivaju fašistima, zlikovcima, zločincima… Šta su sve o novinarima pisali, prava je sitnica u odnosu na:
„…biblioteka u Aranđelovcu se zove ‚Sveti Sava‘, po Rastku Nemanjiću, koga je novokomponovani svetac Nikolaj Velimirović, ni krivog, ni dužnog, poredio s Hitlerom. Ili bolje reći, Hitlera sa Savom“, piše Gruhonjić. Da li bi ikad o džamiji pored puta ili o proroku Muhamedu smeo da pravi takve cinične komentare?

Ili:
„Prva asocijacija koju u meni budi Republika Srpska je – smrt. Mislim da je to zapravo i jedina asocijacija na to besmisleno ime. Pa se onda pitam: kakvi su to ljudi koji slave smrt?“
Tako će ovom izjavom mr Gruhonjić ući u anale vojvođanskog novinarstva i postati analni novinar broj jedan.
Pazite ovaj biser:
„Kako je moguće da ratni zločinci iz devedesetih sada hapse `kriminalce` iz dvehiljaditih? Zar smo mi baš tako uboga zemlja da nema nigde nikog ko bi `apsio po redu veličina zločina? Evo, neka Vučić uhapsi Dačića i istovremeno Dačić Vučića. Ovako je, da parafraziramo poslanika Srpske radikalne stranke Aleksandra Vučića, Vlada Srbije postala sigurna kuća za naprednjaka Aleksandra Vučića i demokratu Dačića.“
Shvatih Dinka: u današnjoj Srbiji nema krvnih zrnaca – sve sami krvnici! I nastavlja:
„Srbija je, tako, zemlja kontrasta. I bilo bi još i lepo da je tako. Aman, Srbija je zemlja u kojoj je besnilo devedesetih mutiralo u ludilo dvehiljaditih.“
Jadan Dinko u kakvoj odvratnoj zemlji živi. On, kome je tako teško u životu, životu bez materijalne i društvene moći. On: Dinko/Sabahudin: predsednik privatnog Nezavisnog društva novinara u „mutiranoj Srbiji“, u isto vreme i član NUNS-a, predavač mr Gruhonjić na Filozofskom fakultetu Novog Sada „u zemlji ludila“ gde budućim generacijama novinara servira ovakve misli o (svojoj) „kretenastoj“ zemlji gde živi, radi i pljuje. Da li su to i stavovi Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Odsek za medijske studije, gde deli lekcije? Dinko je u „zemlji besnila“ i šef novinske agencije „Beta“ za Vojvodinu, on je i novinar Radija „Dojče vele“ za Srbiju, kao i siva gotovo crna eminencija RTV „Vojvodine“… Sve to u ludoj „zemlji“ koja sve to trpi i nagrađuje ga društvenim funkcijama i materijalnim dobrima.
Kuku i lele, gde njega i njegove kritikovati, ma to nisu krvna zrnca, to je, bre, mašina… Mašinerija za mlevenje protivničkog mesa! Kud na njega/njih/ih!
I želim javno da kažem o nečemu što mi je mrsko i odvratno. Svako ima pravo na ime i prezime. I da ga menja kako hoće. Kao i stavove, žene, životne i turističke destinacije i nacije… Međutim, kada Dinko napiše dr Vojislav Kalašnjikov, to je demokratska zajebancija, dozvoljena uvreda, a kada neko za Dinka napiše Sabahudin, to je prebrojavanje krvnih zrnaca. Ima razlike: Kalašnjikov je cinizam, a Sabahudin, izgleda istina. Zašto je Sabahudinu/Dinku dozvoljeno da se igra i sprda tuđim imenima, a Zarkoviću nije da ukaže na vezu imeđu imena, dela i nedela.
Nije problem u imenu, može se čovek zvati kako hoće – problem je u namerama i kakav si čovek. Sabahudin može postati Dinko, ali kakav je to Gruhonjić čovek?
Meni Miodragu Popovu nisu zaista Sabahudin/Dinko, Nedim, Kurta ili Murta u Srbiji/Vojvodini prebrojavali krvna zrnca. Ne, oni su me sekli medijskim nožem, čerečili bez prava na odbranu. Ta gospoda su bili pristalice da se u Srbiji ljudi (novinari) streljaju bez suda (sa mojim imenom na spisku), da se nazivaju fašistima i zlikovcima bez ijednog jedinog dokaza, argumenta.
Pošto su mi više puta zabijali nož u leđa i dušu, ja sam jedva uspeo da sačuvam veći deo krvnih zrnaca, bez ijednog glasa zaštite. Stigle me godine, stigao me neki strah, da mi ovog puta ne počnu čačkati i hemoroide, pa sam rešio da kao Dinko/Sabahudin promenim ne samo ime, već i prezime. Da još više skratim to skraćeno prezime i budem Pop(ov), a ime ću zbog političke situacije i novog vremena totalno da promenim, odlučio sam da se zovem… Šime. Od danas je Miodrag za sve njih Šime. Behu Sabahudin i Miodrag, sad su Dinko i Šime. Da i meni svane, da i moja krvna zrnca imaju neke vajde. Zašto sve Dinku, Sabahudinu, Nedimu, Kurti, Murti… Neka malo i Popu Šimi.

Pop Šime
Krvnih zrnaca bb
Blad Beograd