Prelomni trenutak

Milorad Vučelić, glavni urednik

Srbija je duboko zagazila u svoje samoporicanje. Ovaj fenomen ogleda se pre svega u samoporicanju vlastitog identiteta, kulture, pisma, istorije i jezika. Samoporicanje ne znači i samoukidanje i nestajanje, jer onaj ko se samoporiče može da nastavi svoje trajanje, pa i sa ogromnim priraštajem stanovništva, ali sa nekim drugačijim identitetom. Učesnici u ovom dobro smišljenom udruženom poduhvatu su svi oni koji saučesnički ćute o onome što se dešava sa ćirilicom i Vukovarom u Hrvatskoj, sa lažnim i optužujućim „spomenicima“ u Vrbasu i po Vojvodini, otvorenim delovanjem hrvatskog lobija u Srbiji, prećutkivanjem i skrivanjem srpskih žrtava zločina počinjenih u Sarajevu i BiH, na Kosovu i u Hrvatskoj, otvorenim gotovo rasističkom srbomrštvom, istorijskim falsifikatima i lažima koje demonstriraju svi što se okupljaju oko odbrane pojedinaca i grupa tobože ugroženih od „govora mržnje“ i „povratka devedesetih“. O tome se možete obavestiti čitajući ovaj broj „Pečata“, a neki od naših poznatih hematologa mogu nastaviti i dalje da se bave prebrojavanjem krvnih zrnaca i kovanjem novih antisrpskih stereotipa. Po starom pravilu, misle oni da će beskrajnim umnožavanjem laži proizvesti tačnost i verodostojnost. Garantujemo im, i u ime narednih 250 brojeva, da im je uzalud.
Na političkom planu samoporicanje Srbije dobilo je svoju fizionomiju u plitkoumnoj frazi da Evropska unija nema alternativu iz koje je proistekla po Srbiju pogubna politika kojoj kao da nema kraja.
I kada smo pomislili da je samoporicanje ono najgore što je moglo da se dogodi Srbiji, nastupio je novi i radikalni udar na Srbiju.
Reč je o samouništenju države. Jer ni najgori naprijatelj, a tu mislim na ustaše, baliste, mađarske fašiste, pa sve do ovih velikih stranih naprijatelja, nisu mogli smisliti ovakav stepen samodestrukcije koji trenutno razara Srbiju, a odvija se u nastavcima. Može li iko zamisliti veći stepen samouništenja države od dovođenja u vezu predsednika vlade sa članovima narkokartela. I njegovog priznanja da je odista imao susrete sa njima, doduše ne znajući ko su i šta su, a o čemu ga nisu obavestile nadležne službe, mada je on tada bio na mestu ministra unutrašnjih poslova.
Priču o tim susretima potvrdili su tadašnji predsednik države Boris Tadić i njegov šef svih bezbedonosnih službi Miodrag Miki Rakić. Tada su bili to što su bili, i namerno su prikrili ove činjenice i od tužilaštva i od javnosti, a danas je Tadić počasni predsednik DS-a, a Rakić potpredsednik Dragana Đilasa. Jedan, dakle, počasni i jedan aktivni visoki političar. Obojica junaci svog, a našeg žalosnog vremena.
Poput nekog travestiranog Berije, Rakić je izneo čitavu pregršt sopstvenih nepodopština, od otvorenog prikrivanja do osnovane slutnje da su brojni podaci tajnih službi korišćeni za moguće ucenjivanje političkih partnera, pretnji i zloupotreba, što ih valjda sve zajedno preporučuju za vršenje vlasti u Beogradu danas, u Srbiji sutra. Nema šta, valjana politička ponuda!
( Pročitati tekst Nikole Vrzića: „Banana država“ u ovom broju „Pečata“).
Ko god da misli da ne bi trebalo stalno pominjati sva nepočinstva vlasti žutog kartela ozbiljno greši. Uvek bi na to trebalo podsećati. Jer to je pravi izvor svih naših današnjih muka.
Gore od ovoga što se dešava je samo moguće objašnjenje i dokazivanje da bi srpski premijer trebalo da se sastaje sa narkobosovima. Što ne smeju Britanci i Nemci, moraju i mogu Srbi. Pošto smo mi kao država i narod gori od najgorih, onda nam i priliči da imamo vlast koja dobro stoji sa narkokartelom, a povrh toga i potpuno urušene obaveštajne, kontraobaveštajne službe i kompletan sistem bezbednosti.
Da dokaže da ovo nije neki naš neosnovani i cinični zaključak postarao se „britanski novinar specijalizovan za Balkan“ Tim Džuda, koji je rekao da je „ta situacija za Dačića samo jako neprijatna“, ali ne toliko da bi to uticalo na „njegov ugled u pregovorima sa Kosovom“, što je očigledno ono za šta je Zapad jedino zainteresovan. Još oslabiti Uroša nejakog.
Ali da ne bi bilo nikakve dileme o tome šta Englezi misle o nama i kako na nas gledaju, Džuda nas upoređuje sa Zapadom: „Zavisi od zemlje. U vašem delu sveta političari su izdržljiviji, otporniji i imaju bolje amortizere. Činjenica da je Dačić do sada preživeo, to pokazuje“. Ako ništa drugo, a ono ova poznata engleska ljubav prema Srbiji mora da zazvoni na uzbunu. Srbija je u opasnosti, zapravo u opasnosti je država ili ono što je od nje ostalo.

Ne sudim o čemu su premijer i njegovi saradnici razgovarali sa najvišim predstavnicima narkokartela. Neka se utvrdi da je to ostalo bez bitnijih neposrednih posledica o kojima govori specijalni tužilac. Ali ako postojimo kao država, onda sama činjenica da je bilo ovih susreta i da su iz njih proistekle određene posledice povlače političku odgovornost, ostavku ili smenu Dačića i pad vlade, što uveliko traže brojne političke stranke. Pretpostavka nevinosti koja tako razumljivo i neprikosnoveno važi u pravu, ne važi međutim i u politici.
Konačno i sam Džuda kaže da smo pokazali da „možemo da promenimo vlast na izborima“.
Kada se ovako teško naruši politički kredibilitet u svojoj zemlji nedopušteno je bilo kome da to nadoknađuje ustupcima na štetu države u stranim centrima moći, a još manje nudeći Prištini stolicu u Ujedinjenim nacijama na „tehničkim“ pregovorima u Briselu.
Pošto nemamo vremena za uvijanje i prazne reči moramo se okrenuti istini. A istina je da je sada sve u ruci Aleksandra Vučića. Na njemu je odluka da li će dopustiti da ga pod pritiskom opstanka vlade uvaljaju u ovu kaljugu ili će on izvući Srbiju iz te kaljuge. Odluka je teška i sudbonosna. Ovaj Gordijev čvor ne može se razmrsiti, već se mora preseći. Ne kažem da će Vučić sigurno pobediti u ovom ratu sa stoglavom aždajom, ali on je danas jedini ko može da joj se muški suprotstavi, a da se ne izgovara teškoćama „situacije u kojoj se nalazimo“.
Za Srbiju idu teški dani puni neizvesnosti. Napadnuti smo surovo sa svih strana. Ali ako izgubimo državu onda je svaki otpor gotovo beznadežan. Zato je Vučićeva odluka od najvišeg državnog i nacionalnog značaja. Iskreno mislim da je to i njegova najvažnija odluka do sada.