Patologija tolerancije

Zamislite: navodni zločini srpskih paravojnih jedinica nad šiptarskim življem na Kosovu su po ovom holivudskom klišeu bili toliko užasni da su čak i jednog profesionalnog ubicu – naterali da poludi! On nije poludeo ni u Koreji, ni u Vijetnamu, ni u Iraku, ni u Afganistanu, nego je poludeo na Kosmetu…
poludeo baš na Kosovu i Metohiji!

U ponedeljak uveče, 4. februara na TV „Prva“ ili „Prvoj srpskoj“ (a, potom, „prvoj turskoj“ televiziji) emitovan je američki akcioni film „Progonjen“, iz 2003. godine, sa velikom holivudskom zvezdom Tomi Li Džonsom u glavnoj ulozi, a u režiji još glasovitijeg američkog majstora režije Vilijema Fridkina. Inače, priča samog filma vodi nas u šume Silver Folsa u Oregonu, gde izvesni američki specijalac, profi ubica Aron Halam, brutalno ubija četvoro lovaca na jelene. FBI se za pomoć obraća mister Bonamu, jedinom koji bi mogao da ga zaustavi. Jer, mister Bonam je život proveo obučavajući specijalce da postanu vešte ubice. Sada, napokon u penziji, želi da zaboravi taj deo života, pa odbija ponudu. Ali, kada sazna da su zločini delo čoveka koga je lično podučavao, osetiće se odgovornim. Glavni negativac prikazan je, verovali ili ne, kao očevidac masovnih zločina pripadnika srpskih paravojnih jedinica tokom rata na Kosovu i Metohiji, u okolini Đakovice, što je presudno uticalo na njegovo duševnu poremećenost i sklonost ka ubijanju „dobrih momaka“!

[restrictedarea]

ANTISRPSKA KONOTACIJA Zamislite: navodni zločini srpskih paravojnih jedinica nad šiptarskim življem na Kosovu su po ovom holivudskom klišeu bili toliko užasni da su čak i jednog, vrhunski obučenog profesionalnog ubicu – naterali da poludi! On nije poludeo ni u Koreji, ni u Vijetnamu, ni u Iraku, ni u Afganistanu, ni u Libiji, nego je poludeo baš na Kosovu i Metohiji! Ali, ne zbog Klečke, gde su Šiptari spaljivali Srbe, ne zbog kafića u Peći, gde su šiptarski teroristi ubili šestoricu srpskih mladića, nije poludeo ni zbog Goraždevca, kada su Šiptari iz šume automatskim oružjem rafalima pokosili srpsku decu koja su došla na obalu reke da se kupaju – ne! On je poludeo baš zbog navodnih zločina srpskih paravojnih jedinica u okolini Đakovice tokom rata 1999. godine. Stoga, razume se, nije imao kud, nego da počne da ubija američke vikend lovce na jelene i ostalu krupnu i sitnu divljač. Zaključak: kao i uvek, u američkim holivudskim filmovima o ratovima na prostorima bivše SFRJ, ali i za većinu problema u svetu – krivi su Srbi!
Ko je odgovoran što je u Srbiji uopšte moguće emitovati film sa ovakvom antisrpskom konotacijom? Kada ste na „Hrvatskoj televiziji“ videli ili čuli da se emituje američki film u kojem se spominju zločini ustaša u Medačkom džepu ili u akciji „Oluja“? Ili, da se na TV „Sarajevo“ emituje film sa osvrtom na zločine mudžahedina u okolini Bratunca? Zašto nas u paukovu mrežu političkih pritisaka i ucena koji neprestano dolaze iz Amerike i Zapadne Evrope, a u vezi sa priznanjem nezavisnosti Kosova i Metohije, svojim programom gura i jedna TV mreža – sa nacionalnom frekvencijom?! Slučajni propust… ili namerno propušten slučaj? Da li sve što se prikazuje na našim televizijama prati i „čuvena“ RRA? Da li reaguje na ovakve incidente? Ili misli da je normalno i „demokratično“ da se na televiziji kojoj je dodeljena nacionalna frekvenca (pa, i na bilo kojoj drugoj) prikaže sadržaj propagandno-subverzivnog karaktera protiv te iste nacije?

SAMOIZOLACIJA Tolerancija će nam doći glave! Samo je u Beogradu, na primer, 2008. godine mogla da izađe knjiga „Samoizolacija: realnost ili cilj“, sa spiskom „nepodobnih, nacionalistički orijentisanih“ profesora, umetnika, nezavisnih intelektualaca, građana i patriota, a koja je predstavljala godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava o stanju ljudskih prava u Srbiji 2007. godine. „Najveći deo kulturne i intelektualne elite“, pisalo je u toj knjizi, „ima dominantnu ulogu u mobilisanju srpskog nacionalizma. Zato je promena srpskog nacionalnog identiteta moguća jedino uklanjanjem srpske kulturne i nacionalne elite“ (?!) … Uklanjanjem, kako? Streljanjem, vešanjem, nošenjem žute trake na rukavima?… Već na samom početku te knjige, pisane nekakvim novim, poluhrvatskim jezikom, decidno je zaključeno kako je „srpski nacionalizam devastirao društveno tkivo nacije i gotovo uništio potencijal zemlje za demokratsku tranziciju.“ Citira se Voilfang Živelbuš i njegove reči da „dok god gubitnička nacija ima komandu nad svojim nacionalnim identitetom, ona će tvrdoglavo odbijati da se povinuje zahtevima pobednika za moralnom i duhovnom predajom.“ Jasno je, dakle, bilo još tada, pre četiri, pet godina, ko su, po tako iznesenom mišljenju, bili „gubitnici“ i kakvi će im zahtevi biti postavljeni u budućnosti, odnosno danas. Kao i što je, još tada, za sve bila kriva „srpska intelektualna elita, koja širi požar srpskog nacionalizma na okolne mirne, demokratske, europske i multikulturalne zemlje“ (?!) Novost je bila i sama naslovna strana knjige. Tada je, prvi put u srpskoj javnosti, Srbija bila prikazana u granicama – bez Kosova i Metohije!
Šta smo od tada do sada uradili na zaštiti svog nacionalnog, kulturnog, duhovnog i teritorijalnog identiteta? Išta… ili ništa? Da li danas, po ko zna koji put, opet počinjemo od nule? Da li između pojave knjige „Samoizolacija: realnost ili cilj“ i emitovanja na TV „Prva“ filma o američkom vojniku ubici koji je poludeo zbog navodnih zločina srpskih paravojnih jedinica na Kosovu 1999. godine ima nekakvog abnormalnog kontinuiteta? Da li će nas, zaista, naša „patološka tolerancija“ prema svojim neprijateljima i svemu što je antisrpsko definitivno dotući ili ćemo, konačno, mi dotući nju?… Priznajem, mnogo pitanja. Sreća što postoji – samo jedan odgovor.

[/restrictedarea]