Moj serdare, na dobro ne sluti

Milorad Vučelić, glavni urednik

Turci jaki, izdajnici jaki – moj serdare, na dobro ne sluti – ove Njegoševe reči uputio nam je kao pozdrav i podršku naš čitalac, književnik Igor M. Đurić.
I tvrdnja i slutnja se obistiniše.
Već nedeljama se iz najviših organa srpskih i vojvođanskih vlasti, političkih stranaka, iz rukovodstava raznih udruženja i sa televizija koje bezočno zloupotrebljavaju nacionalnu frekvenciju se bujicama laži, kleveta i uvreda obrušavaju na „Pečat“. Otvorenim govorom mržnje osuđuju nepostojeći govor mržnje. Da ih ne znamo ko su i kakvi su, i za koga to rade mogli bismo pomisliti da je sve to zbog jedne rečenice, ali svi dobro znamo da nije. Ona im je samo izgovor i povod da demonstriraju svoje dosledno i visoko organizovano antisrpstvo. Neki od njih samo nastavljaju svoj posao, a neki iz vlasti se sada uključuju da bi im se dodvorili. „Pečat“ zastupa srpsku politiku i jasno i uporno doprinosi uobličavanju srpskog stanovišta, a oni će i dalje ići iz kampanje u kampanju sa neizostavnim poražavajućim ishodom.
Tako je ovih dana povelika grupa od „Pečata“ ugroženih osoba sklonila glavu, ni manje, ni više, nego u Dom Skupštine Srbije. Skup je održan pod nazivom „Svi smo mi Tomislav Marčinko“ i takva je i bila njihova osnovna poruka, a naročito u naglašenoj interpretaciji RT „Vojvodine“. Da podsetimo zaboravne, a obavestimo mlađe, Tomislav Marčinko je nekada, pre nego što su jogurt revolucijom oduvane autonomaške antisrpske vlasti, bio visoki partijski i državni funkcioner koji je javno u svim državnim medijima objavio poduži spisak srpskih intelektualaca, na čelu sa Dobricom Ćosićem, kojima je zabranjen ulazak u Novi Sad i Vojvodinu. Na tom spisku našao se tada i potpisnik ovog teksta. U međuvremenu se kao što vidimo spisak znatno proširio, pa se na njemu sada nalazi jedan celokupan narod.

Preteča prakse srbomrzačkih spiskadžija, Tomislav Marčinko je posle smenjivanja u Novom Sadu svoju karijeru nastavio u Zagrebu i to na najvišim funkcijama u Hrvatskoj Radio i Televiziji (HRT). Devedesetih je – eto konačno valjanog doprinosa za razgovor o „devedesetim“ – vodio rat protiv Srba i Srbije koji je tako efektno započeo u Vojvodini. Izbacili su ga sa HRT-a nešto kasnije, ali zbog lopovluka. Sva moguća poređenja ili putokaze na moralnim i političkim, te nacionalnim mapama prepuštam slobodnom zaključivanju čitalaca.
Skup inače u javnosti figurira i kao javno slušanje o medijskim slobodama. Bio je to pravi festival starih stereotipa i partijskih poštapalica iz Brozove jugoslovenske epohe. Dominirale su stare i izanđale nasilne simetrije, a skup je odisao monolitnim jedinstvom kakvo nisu krasile ni nekadašnje partijske ideološke komisije i sednice politbiroa. Uz obilje najčistijih gluposti. Nekada su se i gluposti i jugoslovenstvujuće antisrpstvo prikrivali dogmatizmom i citatima, a sada su ostale potpuno ogoljene. Detaljnije opise ovih delatnosti možete pročitati u tekstovima naših autora i urednika počev od Ratka Dmitrovića i Milijane Baletić, pa do Miodraga Zarkovića.
Ovaj skup i sve drugo što se dešava pod zajedničkom parolom „Svi smo mi Tomislav Marčinko“ je pokazao da je Srbija daleko iza sebe ostavila nekadašnja jugoslovenska pravila u nacionalnim ključevima. U Marčinkovo vreme je bilo nemoguće da se u nekom rukovodećem telu u Vojvodini nađe četiri petine pripadnika nacionalnih manjina, a samo jedna petina Srba. Danas je to ne samo moguće nego poželjno. Znači li to, pored ostalog, da su pripadnici nacionalnih manjina u Vojvodini, a posebno Hrvati, pet stotina puta sposobniji, obrazovaniji, talentovaniji i pametniji od Srba? To, naime, tačno tako ispada ukoliko bi se ponderisala nacionalna struktura stanovništva severne srpske pokrajine i potom primenila na rukovođenje njenim televizijskim Javnim servisom. Možda je to samo potvrda i svima poznate i u delo sprovođene Gruhonjićeve teze o degeneraciji Srba? Do sada smo mislili da je samo reč o Republici Srpskoj i Banjoj Luci, a sada vidimo da je to univerzalno primenljivo na sve Srbe odreda ma gde živeli.
A možda se sve ovo i dogodilo zahvaljujući poštovanju pravila o zaštiti ličnih podataka, pa se nije ni znalo ko kojem narodu pripada. Do izražaja je došao samo kvalitet i znanje, pa neka se Srbi zamisle zašto su toliko nesposobni i glupi.
Da bi se suočenje sa istinom izbeglo ostao je skrajnut istup Rodoljuba Šabića, što je zaista nepravično. Poverenik za informisanje od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti istakao je, pridružujući se već gore opisanim radnjama da „nije problem samo u govoru mržnje, već i u kršenju zakona koji zabranjuje navođenje podataka o nacionalnoj ili seksualnoj pripadnosti“, što je naš novinar Zarković prekršio. Široj javnosti je bilo nepoznato da isti stepen zaštite i tajnosti važi i za nacionalnu i za seksualnu pripadnost. Obe stvari su potisnute u sferu potpune privatnosti. Tajnosti podleže, recimo, i srpska nacionalnost i homoseksualizam. A šta ćemo s tim što većinu svih nas odaju imena i prezimena? Lako se može prikriti da si peder ili hetero, ali kako se zaštititi ako si Srbin, a posebno ako te ime i prezime odaje, i ako te lako prepoznaju. Moralo bi se tu nešto bitno promeniti. Za Srbe sa prepoznatljivim imenima trebalo bi u matičnim knjigama uneti neku šifru ili broj, pa da ne zna niko ko smo. Prilično je nezgodno ako to bude baš lako uočljivo, pa zbog toga svi znaju ili opravdano sumnjaju, da si Srbin, a da, recimo, ne znaju da si peder. I tako dalje.
Ali sve to ma koliko složeno bilo Šabić će već rešiti. Zanimljivo je kako ovom zaštitniku podataka o ličnosti ne pade ni na pamet da odlučno podigne svoj glas kada je žuta Vlada Srbije odlučila da svojom uredbom Šiptarima u Prištini preda matične i katastarske knjige svojih srpskih državljana, sa svim ličnim i imovinskim podacima? Što ne ode tada na neko javno čitanje i ne podiže glas u zaštitu ličnih podataka ili što ne organizova neko obraćanje Ustavnom sudu ili međunarodnim institucijama?
Veoma je zabrinjavajuće što čak 41 odsto građana podržava naš ulazak u EU. Prevelika je to podrška za tako velike štete koje je Srbija već pretrpela i koje će tek pretrpeti. Utešno je što znamo iz iskustva da su ove agencije verovatno pokrale jedno desetak odsto u korist EU. Ali i tada je previše podrške. Da je informisanje normalno, bilo bi i našim političarima mnogo lakše jer bi znali da se moraju boriti protiv 90 odsto svog naroda. To bi im podiglo borbeni duh i još više ih uverilo u opravdanost njihove politike. Ili bi se konačno dozvali pameti.
Kada je već o istinitom informisanju reč, mnogo je lakše čitaocima prištinske štampe jer oni, za razliku od čitalaca iz Srbije imaju novine koje objavljuju tačne informacije o rezultatima briselskih pregovora. Možda i zato što njihovi političari nemaju šta da kriju. Oni dobijaju sve što žele i nezadovoljni su. A mi gubimo polako sve i delujemo prilično zadovoljno. U tome je vrlina i veština naših medija.
Zemlja u kojoj živimo je po mnogo čemu jedinstvena, ali je najjedinstvenija po tome što su u samom vrhu vlasti dokazani i provereni jataci narkokartela. To je potvrdio potpredsednik žutog kartela, zvanog ponegde i DS, Miodrag Miki Rakić, jer on kao doskorašnji šef svih obaveštajnih službi za to ima nepobitne dokaze. Svesno je prikrivao najteža krivična dela, čineći i sam krivična dela. Uz put je dvostruko optužio vrh sadašnjeg režima. S jedne strane optužio je one koji su jataci narkobosova, a s druge one koji ih ne inkriminišu, jer su im svi dokazi poznati i pri ruci. Za početak bi se morala ispitati njegova odgovornost i ustanoviti istinitost njegovih reči. Poseban komentar ili pre zgražavanje, zaslužuje to što na sraman način upoređuje generala Ratka Mladića i njegove navodne i već mrtve, a svakako časne jatake sa narkobosovima i njihovim saradnicima koji već godinama, kao i sada, vrše najviše državne poslove. Mnogo je Rakiću što je „izgubio“ pet godina u lovu na Mladića, ali će sačekati i deset i petnaest da sačuva Šarića i njegove doušnike.
Na naslovnoj strani „Pečata“ je Novak Đoković. Po zasluzi, a ne kao kompenzacija za srpsko kapitulantstvo.