Босанска књига мртвих : поруке и поуке

Пише Миливоје Иванишевић

Активности Истраживачко-документационог центра у Сарајеву, посебно његова недавно издата  публикација посвећена пописивању жртава у рату, својеврсни су наставак ратног деловања против Срба у Босни и Херцеговини

Меморијални центар „Поточари-Сребреница“ и Истраживачко-документациони центар у Сарајеву фомирани су са истом намером и у веома кратком временском размаку, готово истовремено, 2002. и 2003. године. Да је то одраз непосредних потреба да се искажу и евидентирају муслиманске ратне жртве, односно пијетет према мртвим сународницима, ове институције биле би формиране током рата или непосредно по престанку ратних сукоба. Међутим, закашњење од седам, односно осам година намеће сумњу да је сврха тих институција изнад свега да оптерете српску страну за страдања муслимана, а тек у другом плану је пијетет према мртвима муслиманима. У оба случаја испољена је и огромна подршка из иностранства, пре свега од стране држава које су и током рата подржавале муслимане. У оба случаја стварни интерес је стварање инструмената за поткопавање државности Републике Српске. Меморијални центар „Поточари-Сребреница“ нису чак ни формирали муслимани, њихове државне или верске власти, већ непосредно Високи представници за Босну и Херцеговину Волфанг Петрич и његов наследник Педи Ешдаун. То, макар посредно, сведочи да је у оба случаја испољен истоветан интерес муслиманских власти и њихових ратних и поратних стратешких партнера, финансијера и савезника у оружаним акцијама против Срба.

СТРАХ ОД „СРБИЈАНСКЕ ПРОПАГАНДЕ“ О Меморијалном центру „Поточари-Сребреница“ доста је писано, поготово кад је реч о Сребеници, и у овом случају само је делимично предмет наше пажње. Предмет наше пажње је муслимански Истраживачко-документациони центар у Сарајеву, посебно њихово недавно издање „Босанска књига мртвих“. Пре него што приђемо разматрању ове, у другачијим околностима без сумње пожељне публикације морамо се прво осврнути на образложење и јавно саопштене, али, видећемо, не и најважније, поводе за оснивање Центра. Први јавно прокламован мотив који су имали Мирсад Токача и његови предводници који су га финансирали и усмеравали у том подухвату, био је да се спрече наводне српске обмане о великом боју жртава које су имали током Другог светског рата или у концетрационим логорима, посебно у логору „Јасеновац“. Они су то и образложили следећом фомулацијом. „Као опасан примјер употребе жртава поменућемо примјер пред сами почетак рата на просторима екс- Југославије, када је србијански режим у својим медијима поново снажно оживио сјећања на злочине из Другог свјетског рата у логору ‘Јасеновац’, али употребљавајући бројке које никада нису биле јасно и поуздано утврђене и темељене на именима жртава. Наиме, у својим пропагандним активностима користили су цифру од 700.000 убијених Срба у том логору, што је оспорено од низа релевантних истраживача.“
(Ни сада не смемо прећутати да је списак убијених у концетрационом логору „Јасеновац“ као једини прихватљив доказ о броју српских жртава настао знатно после Другог светског рата, на захтев потомака муслиманских и хрватских кољача који су основали и водили тај логор. Ни муслимани, ни Хрвати, али ни њихови заштитници и вечити господари Немци, не усуђују се да захтевају спискове Јевреја, Пољака или Руса убијених у „Аушвицу“ и осталим логорима. То се само тражи од Срба за „Јасеновац“. Али није кривица ни наша, ни наших побијених предака што, као ни у „Аушвицу“ и осталим концентрационим логорима, нема таквих спискова. Српске жртве нису могле натерати своје џелате, у ствари овдашње муслимане и Хрвате, да пре него што приђу егзекуцији упишу имена оних које ће убити). После неколико година тај став је из неких разлога које није тешко наслутити избрисан из поменутог образложења.  Новчана средства за прикупљање података, а потом и за штампу, у импресивно високим износима обезбедиле су неке исламске државе, али и западноевропске земље чланице НАТО савеза. Поред чланица НАТО савеза, уз њих су и неутралне Шведска и Швајцарска. Не чуде нас исламске земље, за њих је то био свети рат потив хришћанских неверника – џихад, и нормално је да финансирају све што муслимани предузимају против хришћана. Не изненађују нас много ни државе НАТО савеза. Њихов је интерес да се данас дугачије прикажу догађаји у којима су и сами учествовали. Можда је нормално да одговорни за страдање српског народа у БиХ, а ту су не само муслимани и Хрвати, већ и све државе НАТО савеза, желе да умање и прикрију своју одговорност и да због тога финансирају сваку установу која то може да оствари. Можда је то једини, не много јаван разлог што је за овај посао финансирана само муслиманска, али не и српска страна.

[restrictedarea]

МОРАЛНО ПРАВО И ИСКУСТВА Ми смо, с друге стране, дубоко уверени да би сваки народ требало да истражи и јавности саопшти обим властитог страдања, али и да на то једино немају право они који су допринели страдању тог народа. Таква су искуства и из готово безброј претходних ратова у свету. Да ли су после Другог светског рата Норвежани или Холанђани, да друге не наводим, пустили Немце да преброје норвешке или холандске жртве? Или, још боље, да ли су Јапанци, иако поражени, пустили победнике Американце да преброје и запишу колико су деце и жена, невиних грађана Нагасакија и Хирошиме, поубијали у свом сулудом атомском бомбардовању? Или је свако пребројао и опојао своје покојнике? Како би се разумело да су Немци, поготово појединци који су радили у полицији, евидентирали јеврејске жртве у Берлину или Немачкој? Не, Немци у својој држави, као ни Американци у Јапану, на то нису имали морално право. С којим моралним правом, кад су Срби у питању, муслимани то предузимају у Сарајеву или у БиХ? С којим моралним правом то финансирају Норвешка и Холандија, да опет друге не наводим, и при том одбацују или се само оглушују кад су у питању српске потребе и српска права? Зар то није наставак непријатељског односа према Србима који су и током рата имале државе НАТО савеза?

„СТРУЧНЕ“ ЛАЖИ Према „Босанској књизи мртвих“ у БиХ је регистровано 95.940 жртава. Од тог броја Срби чине негде око 25 одсто или око 24.000 жртава. Што је знатно мање од учешћа српске популације у укупном становништву БиХ. Овим подацима се потврдила наша сумња да је муслимански Центар у Сарајеву основан да би се на „стручан“ начин прикрио стварни обим српског страдања. Подацима сарајевског Центра служе се, не случајно, демографски експерти Хашког трибунала Пољакиња Ева Табо и Норвежанин Хелге Брунборг. У својим ратним публикацијама, монографијама појединих корпуса и бригада Армије БиХ, и не само у тим књигама, евидентирано је знатно више убијених лица српске националности. Њихови подаци се заснивају на документацији која је исте вредности, као и документација Наташе Кандић и Мирсада Токаче. Разлика је једино у томе што су војници и њихови команданти то саопштили да би се похвалили својим ратним успесима и добијеним одликовањима, сувише рано, искрено, значи неопрезно и брзоплето, а М. Токача и Н. Кандић су то „стручно“ прерадили и колико су могли на тој основи прилагодили благовремено утврђеним стратешким потребама муслиманских власти и иностраних, као што знамо исламских и НАТО, саветодаваца и финансијера.
Према нашем првом увиду укупан број српских жртава требало би увећати најмање за око 25 процената. Али то није толико битно. Можда би требало увећати и број муслиманских жртава, али само оних који су страдали у Муслиманско-хрватској федерацији.
Истим пословима се још од јула 1992. године бавио и београдски Центар за истраживање злочина над српским народом, а од 2008. године Институт за истраживање српских страдања у ХХ веку, али из практичних и већ помињаних етичких разлога предмет истраживања је још током рата ограничен искључиво на жртве властитог народа. У то време, па ни данас, скоро двадесет година после рата, нема могућности да се дође до муслиманске или хрватске веродостојне документације, а без тога се не могу формирати ни веродостојни подаци. Али више од тога морални разлози су утицали да се изврши евидентирање само жртава српског народа у Босни и Херцеговини и, колико је могуће, лица одговорних за српска страдања. Није се смела занемарити чињеница да смо и ми, пре свега у интересу одбране својих села, допринели њиховим људским губицима. Такође је требало имати у виду да су и муслимани и Хрвати ратовали једни против других, а муслимани су поврх тога имали и бројне међусобне сукобе у Сарајеву, Сребреници, Цазинској Крајини…

ОПРАВДАНО ПОВЕРЕЊЕ Иза свега што се у поменутој „Босанској књизи мртвих“ крије нису битни ни број мртвих, ни њихова верска или национална подела, ни односи између броја убијене деце или жена, односно цивила или војника. Најбитније се не помиње и не откива. А то место је где су они страдали. Да ли су убијени у општинама у којима су владали Срби или у општинама под муслиманком, или хрватском влашћу, односно на територији Републике Српске или у Муслиманско-хрватској федерацији. Та међуентитетска разлика је нови, крунски, годинама припреман и „научно“ заснован доказ о геноцидном пореклу и карактеру Републике Српске. Отуда огромна диспропоција у броју убијених између два поменута ентитета. Чак и кад је реч о српским жртвама евидентирано је да се три до четири пута више страдалих налази у РС него у М-Х федерацији. И по том основу може нас очекивати и тужба за геноцидан однос и према властитом народу. О српској кривици према осталим народима досије је формиран и покренут поступак. Ту се необориве пресуде Хашког трибунала, Меморијални центар „Поточари-Сребреница“ и, коначно, сада налази Документационо-информативног центра и „Босанска књига мртвих“ са потписима научника Мирсада Токаче и Наташе Кандић.

[/restrictedarea]