Bosanska knjiga mrtvih : poruke i pouke

Piše Milivoje Ivanišević

Aktivnosti Istraživačko-dokumentacionog centra u Sarajevu, posebno njegova nedavno izdata  publikacija posvećena popisivanju žrtava u ratu, svojevrsni su nastavak ratnog delovanja protiv Srba u Bosni i Hercegovini

Memorijalni centar „Potočari-Srebrenica“ i Istraživačko-dokumentacioni centar u Sarajevu fomirani su sa istom namerom i u veoma kratkom vremenskom razmaku, gotovo istovremeno, 2002. i 2003. godine. Da je to odraz neposrednih potreba da se iskažu i evidentiraju muslimanske ratne žrtve, odnosno pijetet prema mrtvim sunarodnicima, ove institucije bile bi formirane tokom rata ili neposredno po prestanku ratnih sukoba. Međutim, zakašnjenje od sedam, odnosno osam godina nameće sumnju da je svrha tih institucija iznad svega da opterete srpsku stranu za stradanja muslimana, a tek u drugom planu je pijetet prema mrtvima muslimanima. U oba slučaja ispoljena je i ogromna podrška iz inostranstva, pre svega od strane država koje su i tokom rata podržavale muslimane. U oba slučaja stvarni interes je stvaranje instrumenata za potkopavanje državnosti Republike Srpske. Memorijalni centar „Potočari-Srebrenica“ nisu čak ni formirali muslimani, njihove državne ili verske vlasti, već neposredno Visoki predstavnici za Bosnu i Hercegovinu Volfang Petrič i njegov naslednik Pedi Ešdaun. To, makar posredno, svedoči da je u oba slučaja ispoljen istovetan interes muslimanskih vlasti i njihovih ratnih i poratnih strateških partnera, finansijera i saveznika u oružanim akcijama protiv Srba.

STRAH OD „SRBIJANSKE PROPAGANDE“ O Memorijalnom centru „Potočari-Srebrenica“ dosta je pisano, pogotovo kad je reč o Srebenici, i u ovom slučaju samo je delimično predmet naše pažnje. Predmet naše pažnje je muslimanski Istraživačko-dokumentacioni centar u Sarajevu, posebno njihovo nedavno izdanje „Bosanska knjiga mrtvih“. Pre nego što priđemo razmatranju ove, u drugačijim okolnostima bez sumnje poželjne publikacije moramo se prvo osvrnuti na obrazloženje i javno saopštene, ali, videćemo, ne i najvažnije, povode za osnivanje Centra. Prvi javno proklamovan motiv koji su imali Mirsad Tokača i njegovi predvodnici koji su ga finansirali i usmeravali u tom poduhvatu, bio je da se spreče navodne srpske obmane o velikom boju žrtava koje su imali tokom Drugog svetskog rata ili u koncetracionim logorima, posebno u logoru „Jasenovac“. Oni su to i obrazložili sledećom fomulacijom. „Kao opasan primjer upotrebe žrtava pomenućemo primjer pred sami početak rata na prostorima eks- Jugoslavije, kada je srbijanski režim u svojim medijima ponovo snažno oživio sjećanja na zločine iz Drugog svjetskog rata u logoru ‘Jasenovac’, ali upotrebljavajući brojke koje nikada nisu bile jasno i pouzdano utvrđene i temeljene na imenima žrtava. Naime, u svojim propagandnim aktivnostima koristili su cifru od 700.000 ubijenih Srba u tom logoru, što je osporeno od niza relevantnih istraživača.“
(Ni sada ne smemo prećutati da je spisak ubijenih u koncetracionom logoru „Jasenovac“ kao jedini prihvatljiv dokaz o broju srpskih žrtava nastao znatno posle Drugog svetskog rata, na zahtev potomaka muslimanskih i hrvatskih koljača koji su osnovali i vodili taj logor. Ni muslimani, ni Hrvati, ali ni njihovi zaštitnici i večiti gospodari Nemci, ne usuđuju se da zahtevaju spiskove Jevreja, Poljaka ili Rusa ubijenih u „Aušvicu“ i ostalim logorima. To se samo traži od Srba za „Jasenovac“. Ali nije krivica ni naša, ni naših pobijenih predaka što, kao ni u „Aušvicu“ i ostalim koncentracionim logorima, nema takvih spiskova. Srpske žrtve nisu mogle naterati svoje dželate, u stvari ovdašnje muslimane i Hrvate, da pre nego što priđu egzekuciji upišu imena onih koje će ubiti). Posle nekoliko godina taj stav je iz nekih razloga koje nije teško naslutiti izbrisan iz pomenutog obrazloženja.  Novčana sredstva za prikupljanje podataka, a potom i za štampu, u impresivno visokim iznosima obezbedile su neke islamske države, ali i zapadnoevropske zemlje članice NATO saveza. Pored članica NATO saveza, uz njih su i neutralne Švedska i Švajcarska. Ne čude nas islamske zemlje, za njih je to bio sveti rat potiv hrišćanskih nevernika – džihad, i normalno je da finansiraju sve što muslimani preduzimaju protiv hrišćana. Ne iznenađuju nas mnogo ni države NATO saveza. Njihov je interes da se danas dugačije prikažu događaji u kojima su i sami učestvovali. Možda je normalno da odgovorni za stradanje srpskog naroda u BiH, a tu su ne samo muslimani i Hrvati, već i sve države NATO saveza, žele da umanje i prikriju svoju odgovornost i da zbog toga finansiraju svaku ustanovu koja to može da ostvari. Možda je to jedini, ne mnogo javan razlog što je za ovaj posao finansirana samo muslimanska, ali ne i srpska strana.

[restrictedarea]

MORALNO PRAVO I ISKUSTVA Mi smo, s druge strane, duboko uvereni da bi svaki narod trebalo da istraži i javnosti saopšti obim vlastitog stradanja, ali i da na to jedino nemaju pravo oni koji su doprineli stradanju tog naroda. Takva su iskustva i iz gotovo bezbroj prethodnih ratova u svetu. Da li su posle Drugog svetskog rata Norvežani ili Holanđani, da druge ne navodim, pustili Nemce da prebroje norveške ili holandske žrtve? Ili, još bolje, da li su Japanci, iako poraženi, pustili pobednike Amerikance da prebroje i zapišu koliko su dece i žena, nevinih građana Nagasakija i Hirošime, poubijali u svom suludom atomskom bombardovanju? Ili je svako prebrojao i opojao svoje pokojnike? Kako bi se razumelo da su Nemci, pogotovo pojedinci koji su radili u policiji, evidentirali jevrejske žrtve u Berlinu ili Nemačkoj? Ne, Nemci u svojoj državi, kao ni Amerikanci u Japanu, na to nisu imali moralno pravo. S kojim moralnim pravom, kad su Srbi u pitanju, muslimani to preduzimaju u Sarajevu ili u BiH? S kojim moralnim pravom to finansiraju Norveška i Holandija, da opet druge ne navodim, i pri tom odbacuju ili se samo oglušuju kad su u pitanju srpske potrebe i srpska prava? Zar to nije nastavak neprijateljskog odnosa prema Srbima koji su i tokom rata imale države NATO saveza?

„STRUČNE“ LAŽI Prema „Bosanskoj knjizi mrtvih“ u BiH je registrovano 95.940 žrtava. Od tog broja Srbi čine negde oko 25 odsto ili oko 24.000 žrtava. Što je znatno manje od učešća srpske populacije u ukupnom stanovništvu BiH. Ovim podacima se potvrdila naša sumnja da je muslimanski Centar u Sarajevu osnovan da bi se na „stručan“ način prikrio stvarni obim srpskog stradanja. Podacima sarajevskog Centra služe se, ne slučajno, demografski eksperti Haškog tribunala Poljakinja Eva Tabo i Norvežanin Helge Brunborg. U svojim ratnim publikacijama, monografijama pojedinih korpusa i brigada Armije BiH, i ne samo u tim knjigama, evidentirano je znatno više ubijenih lica srpske nacionalnosti. Njihovi podaci se zasnivaju na dokumentaciji koja je iste vrednosti, kao i dokumentacija Nataše Kandić i Mirsada Tokače. Razlika je jedino u tome što su vojnici i njihovi komandanti to saopštili da bi se pohvalili svojim ratnim uspesima i dobijenim odlikovanjima, suviše rano, iskreno, znači neoprezno i brzopleto, a M. Tokača i N. Kandić su to „stručno“ preradili i koliko su mogli na toj osnovi prilagodili blagovremeno utvrđenim strateškim potrebama muslimanskih vlasti i inostranih, kao što znamo islamskih i NATO, savetodavaca i finansijera.
Prema našem prvom uvidu ukupan broj srpskih žrtava trebalo bi uvećati najmanje za oko 25 procenata. Ali to nije toliko bitno. Možda bi trebalo uvećati i broj muslimanskih žrtava, ali samo onih koji su stradali u Muslimansko-hrvatskoj federaciji.
Istim poslovima se još od jula 1992. godine bavio i beogradski Centar za istraživanje zločina nad srpskim narodom, a od 2008. godine Institut za istraživanje srpskih stradanja u HH veku, ali iz praktičnih i već pominjanih etičkih razloga predmet istraživanja je još tokom rata ograničen isključivo na žrtve vlastitog naroda. U to vreme, pa ni danas, skoro dvadeset godina posle rata, nema mogućnosti da se dođe do muslimanske ili hrvatske verodostojne dokumentacije, a bez toga se ne mogu formirati ni verodostojni podaci. Ali više od toga moralni razlozi su uticali da se izvrši evidentiranje samo žrtava srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i, koliko je moguće, lica odgovornih za srpska stradanja. Nije se smela zanemariti činjenica da smo i mi, pre svega u interesu odbrane svojih sela, doprineli njihovim ljudskim gubicima. Takođe je trebalo imati u vidu da su i muslimani i Hrvati ratovali jedni protiv drugih, a muslimani su povrh toga imali i brojne međusobne sukobe u Sarajevu, Srebrenici, Cazinskoj Krajini…

OPRAVDANO POVERENJE Iza svega što se u pomenutoj „Bosanskoj knjizi mrtvih“ krije nisu bitni ni broj mrtvih, ni njihova verska ili nacionalna podela, ni odnosi između broja ubijene dece ili žena, odnosno civila ili vojnika. Najbitnije se ne pominje i ne otkiva. A to mesto je gde su oni stradali. Da li su ubijeni u opštinama u kojima su vladali Srbi ili u opštinama pod muslimankom, ili hrvatskom vlašću, odnosno na teritoriji Republike Srpske ili u Muslimansko-hrvatskoj federaciji. Ta međuentitetska razlika je novi, krunski, godinama pripreman i „naučno“ zasnovan dokaz o genocidnom poreklu i karakteru Republike Srpske. Otuda ogromna dispropocija u broju ubijenih između dva pomenuta entiteta. Čak i kad je reč o srpskim žrtvama evidentirano je da se tri do četiri puta više stradalih nalazi u RS nego u M-H federaciji. I po tom osnovu može nas očekivati i tužba za genocidan odnos i prema vlastitom narodu. O srpskoj krivici prema ostalim narodima dosije je formiran i pokrenut postupak. Tu se neoborive presude Haškog tribunala, Memorijalni centar „Potočari-Srebrenica“ i, konačno, sada nalazi Dokumentaciono-informativnog centra i „Bosanska knjiga mrtvih“ sa potpisima naučnika Mirsada Tokače i Nataše Kandić.

[/restrictedarea]