Balkanski sindrom

Piše Vladislav Panov

Pobedili Rumuni, Bosanci i Srbi, uz ponekog Amerikanca – bilo bi najkraće sumiranje prošle nedelje okončanog 63. filmskog festivala u Berlinu kada je reč o njegovim nagradama. Učinak je to uobičajeno snishodljivog, stereotipnog i predvidljivog stručno-političkog izbora njegovog žirija

Bilo je zaista malo verovatno da bi svoj visoko cenjeni ugled i istančan ukus, sve zajedno sa ogromnom stručnošću, ovogodišnji žiri prošle nedelje okončanog 63. filmskog festivala u Berlinu, doveo u pitanje propustivši da za najbolji film proglasi bilo šta drugo od najdosadnije i najnerazumljivije snimljenog filma koji se obreo u takmičarskom programu. Sve sa, za nagrađivanje uvek omiljenim korišćenjem snimanja „iz ruke“, dugim, praznim i besmislenim kadrovima i smušenim sadržajem, rumunski film „Poza tela“ (prevođen je i kao „Poza deteta“ pošto je naslov nekakva igra reči) Kalina Petera Necera osvojio je ovogodišnjeg „Zlatnog medveda“. Razlog njegovog trijumfa, uz pomenuti „umetnički stil“, svakako je prepoznavanje obaveznih opštih mesta koja se podrazumevaju kada je reč o filmskim prizorima iz zaostalih balkanskih „banana-zemalja“, u koje se svakako na Zapadu i dalje ubraja i Rumunija, iako je formalno plaknula balkanski kal ulaskom u veliku Uniju naprednih Evropljana. U tom filmu gledate kako su Rumuni, baš kao da su Srbi, primitivni, samoživi, zaostali, korumpirani, beskrupulozni, nemoralni, a njihove majke posesivne čak i prema odraslim sinovima. To, doduše, vide oni koji ne padnu u spasonosni san pre kraja.

Miljenik Tanović, a tu je i Golubović Kada je reč o Balkanu, najveći miljenik Evrope je ne samo na filmskim festivalima, Bosna. A od tri i po aktivna bosanska režisera najcenjeniji je Danis Tanović. Osvajač „Zlatne palme“ u Kanu, „Cezara,“ „Evropske filmske nagrade“ i niza drugih, uglavnom za svoj prvi film „Ničija zemlja“, stekao je ogroman kredit kod festivalskih žirija širom zapadnog sveta. Pomen da je Sarajlija, dakako, dodatno pomaže. Omiljeni zapadni grad, simbol muslimanske hrabrosti i pobede, danas je najpoznatije mesto na prostorima bivše Jugoslavije. Tanović je bastion tog mesta. Ali i veliki uzor kako se filmom propagira značaj sopstvene sredine. U svakom slučaju i novi mu je film „Epizoda u životu berača gvožđa“ krenuo s nagradama. U Berlinu su mu dali „Srebrnog medveda“ za film, ali i za najbolju mušku ulogu, pa je Tanovićev trijumf na „Berlinalu“ jedinstven, jer je osvojio dva velika priznanja. Da li je pomenuti pedigre filma bio odlučujući ili je zaista priča o sakupljaču starog gvožđa toliko vredna pažnje, ostaje kao nepotrebno retoričko pitanje. Odgovor je sasvim jasan.
Sve je i te kako jasno i kada je reč o velikom trijumfu, posle onog na Festivalu u Sandensu, našeg predstavnika u Berlinu, „Krugova“ Srdana Golubovića. Njegov je uspeh daleko manji od rumunskog ili bosanskog, ali se bilo kakvoj nagradi na ovom festivalu, iako ih ovde ima najviše od svih drugih, ne vaga značaj. Golubivićeva drama o istinitoj priči iz ratne Bosne u kojoj su zverski Srbi ubili jednog dobrog Srbina koji je od smrti odbranio nesrećnog muslimana, samo je zbog teme i odlične novosrpske kalkulacije kada je izbor tematike u pitanju najmanje trebalo da zaradi „Zlatnog medveda“. Nije, avaj, ni izabran u takmičarski program da bi mu se to dogodilo. Ovako, u moru alternativnih berlinskih žirija koji dele nagrade za sve i svašta, „Krugovi“ su osvojili priznanje takozvanog ekumenskog žirija. Hvalospevi koji će ići uz srpsku distribuciju „Krugova“, posebno od za takve stvari dežurnih bardova filmske industrije i medija svakako dominatno prisutnih i na tekućem FEST-u, teško da se sada, unapred, uopšte i mogu predvideti.

[restrictedarea]

Zatočeni Iranac u trendu I još jedno je priznanje na ovogodišnjem „Berlinalu“ moglo da se vidi još pre njegovog početka. „Spuštene zavese“ zatočenog Iranca Džafara Panija, svetskog heroja u odbrani demokratije koji je postao simbol otpora zatucano rigidnom i zločinačkom iranskom režimu koji ga je osudio na dugogodišnji kućni pritvor i zabranu bavljenja bilo kakvim radom na filmu. Da sve baš i nije tako crno u karijeri ovog autora dokazuje i da je za samo dve godine iz svog kućnog pritvora, eto, svetu poslao i drugi film. Nema sumnje da će snimanje iz kuće, odnosno iza spuštenih zavesa iz naslova, za koje je u Berlinu dobio „Srebrnog lava“ za najbolji scenario, obeležiti ovu festivalsku godinu i doneti mu još mnoga priznanja. Zanimljivo je, inače, da se žiri nije odlučio ni za jednog od pomenutih autora nagrađenih filmova, pa ni za neke od ostalih i vrlo slavnih učesnika festivala, kada je reč o pronalaženju odgovarajućeg sineaste za poziciju najboljeg režisera. Još je interesantnije da je on pronađen u američkom autoru uvrnutih televizijskih i filmskih komedija Dejvidu Gordonu Grinu koji se ovde predstavio sa takozvanim dramedijem (dramska komedija) „Princ lavine“, tipičnim za novu američku nezavisnu produkciju, a i za njegov odavno ustanovljeni i bezbroj puta demonstrirani „posebni humor“, kojim je obogatio priču o dvojici radnika na autoputu u bekstvu od života i civilizacije. Posebnu nagradu jednog od žirija dobio je i ugledni američki sineasta Gas Van Sant čija je socijalno kritička i angažovana priča u „Obećanoj zemlji“, sve sa starim saradnikom i prijateljem Metom Dejmonom u glavnoj ulozi, doprinos usamljenoj američkoj produkciji koja se bavi, makar i kao Gas, trapavo i u rukavicama, osudom bezobzirnosti velikih korporacija i njihovih globalističkih trendova.

[/restrictedarea]