Балкански синдром

Пише Владислав Панов

Победили Румуни, Босанци и Срби, уз понеког Американца – било би најкраће сумирање прошле недеље окончаног 63. филмског фестивала у Берлину када је реч о његовим наградама. Учинак је то уобичајено снисходљивог, стереотипног и предвидљивог стручно-политичког избора његовог жирија

Било је заиста мало вероватно да би свој високо цењени углед и истанчан укус, све заједно са огромном стручношћу, овогодишњи жири прошле недеље окончаног 63. филмског фестивала у Берлину, довео у питање пропустивши да за најбољи филм прогласи било шта друго од најдосадније и најнеразумљивије снимљеног филма који се обрео у такмичарском програму. Све са, за награђивање увек омиљеним коришћењем снимања „из руке“, дугим, празним и бесмисленим кадровима и смушеним садржајем, румунски филм „Поза тела“ (превођен је и као „Поза детета“ пошто је наслов некаква игра речи) Калина Петера Нецера освојио је овогодишњег „Златног медведа“. Разлог његовог тријумфа, уз поменути „уметнички стил“, свакако је препознавање обавезних општих места која се подразумевају када је реч о филмским призорима из заосталих балканских „банана-земаља“, у које се свакако на Западу и даље убраја и Румунија, иако је формално плакнула балкански кал уласком у велику Унију напредних Европљана. У том филму гледате како су Румуни, баш као да су Срби, примитивни, саможиви, заостали, корумпирани, бескрупулозни, неморални, а њихове мајке посесивне чак и према одраслим синовима. То, додуше, виде они који не падну у спасоносни сан пре краја.

Миљеник Тановић, а ту је и Голубовић Када је реч о Балкану, највећи миљеник Европе је не само на филмским фестивалима, Босна. А од три и по активна босанска режисера најцењенији је Данис Тановић. Освајач „Златне палме“ у Кану, „Цезара,“ „Европске филмске награде“ и низа других, углавном за свој први филм „Ничија земља“, стекао је огроман кредит код фестивалских жирија широм западног света. Помен да је Сарајлија, дакако, додатно помаже. Омиљени западни град, симбол муслиманске храбрости и победе, данас је најпознатије место на просторима бивше Југославије. Тановић је бастион тог места. Али и велики узор како се филмом пропагира значај сопствене средине. У сваком случају и нови му је филм „Епизода у животу берача гвожђа“ кренуо с наградама. У Берлину су му дали „Сребрног медведа“ за филм, али и за најбољу мушку улогу, па је Тановићев тријумф на „Берлиналу“ јединствен, јер је освојио два велика признања. Да ли је поменути педигре филма био одлучујући или је заиста прича о сакупљачу старог гвожђа толико вредна пажње, остаје као непотребно реторичко питање. Одговор је сасвим јасан.
Све је и те како јасно и када је реч о великом тријумфу, после оног на Фестивалу у Санденсу, нашег представника у Берлину, „Кругова“ Срдана Голубовића. Његов је успех далеко мањи од румунског или босанског, али се било каквој награди на овом фестивалу, иако их овде има највише од свих других, не вага значај. Голубивићева драма о истинитој причи из ратне Босне у којој су зверски Срби убили једног доброг Србина који је од смрти одбранио несрећног муслимана, само је због теме и одличне новосрпске калкулације када је избор тематике у питању најмање требало да заради „Златног медведа“. Није, авај, ни изабран у такмичарски програм да би му се то догодило. Овако, у мору алтернативних берлинских жирија који деле награде за све и свашта, „Кругови“ су освојили признање такозваног екуменског жирија. Хвалоспеви који ће ићи уз српску дистрибуцију „Кругова“, посебно од за такве ствари дежурних бардова филмске индустрије и медија свакако доминатно присутних и на текућем ФЕСТ-у, тешко да се сада, унапред, уопште и могу предвидети.

[restrictedarea]

Заточени Иранац у тренду И још једно је признање на овогодишњем „Берлиналу“ могло да се види још пре његовог почетка. „Спуштене завесе“ заточеног Иранца Џафара Панија, светског хероја у одбрани демократије који је постао симбол отпора затуцано ригидном и злочиначком иранском режиму који га је осудио на дугогодишњи кућни притвор и забрану бављења било каквим радом на филму. Да све баш и није тако црно у каријери овог аутора доказује и да је за само две године из свог кућног притвора, ето, свету послао и други филм. Нема сумње да ће снимање из куће, односно иза спуштених завеса из наслова, за које је у Берлину добио „Сребрног лава“ за најбољи сценарио, обележити ову фестивалску годину и донети му још многа признања. Занимљиво је, иначе, да се жири није одлучио ни за једног од поменутих аутора награђених филмова, па ни за неке од осталих и врло славних учесника фестивала, када је реч о проналажењу одговарајућег синеасте за позицију најбољег режисера. Још је интересантније да је он пронађен у америчком аутору уврнутих телевизијских и филмских комедија Дејвиду Гордону Грину који се овде представио са такозваним драмедијем (драмска комедија) „Принц лавине“, типичним за нову америчку независну продукцију, а и за његов одавно установљени и безброј пута демонстрирани „посебни хумор“, којим је обогатио причу о двојици радника на аутопуту у бекству од живота и цивилизације. Посебну награду једног од жирија добио је и угледни амерички синеаста Гас Ван Сант чија је социјално критичка и ангажована прича у „Обећаној земљи“, све са старим сарадником и пријатељем Метом Дејмоном у главној улози, допринос усамљеној америчкој продукцији која се бави, макар и као Гас, трапаво и у рукавицама, осудом безобзирности великих корпорација и њихових глобалистичких трендова.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *