Tanki živci samoukog Đilasa

Piše Miodrag Zarković

Gradonačelnik Beograda i predsednik Demokratske stranke nekako je uspeo da završi fakultet,  a da ne zna ni najopštija mesta iz gradiva za osnovnu školu – što ga ne sprečava da javnosti drži lekcije upravo u vezi sa pitanjima u koja je sramotno malo upućen

Nekada davno, u nekom drugom životu, Dragan Đilas je možda i slavio Srpsku novu godinu. Protekle sedmice, međutim, to mu se nije omaklo. U ponedeljak, 14. januara, u pola deset ujutro, dok je pristojan svet vodio ogorčenu borbu sa posledicama civilizacijskog sudara između mamurluka i radnog vremena, gradonačelnik Beograda je svež i odmoran gostovao u „Kažiprstu“ na B92. U studio omiljene mu od komercijalnih televizija stigao je savršeno očuvanog i glasa i stasa.
Naročito glasa: emisija je trajala uobičajenih pola sata; nekih pet minuta je potrošeno na smušena pitanja voditeljke; u preostalih 25 minuta napadno živahni gost je urlao! Njemu svojstvena menadžerska nezgrapnost nikada ranije nije bila toliko zvučno razarajuća kao dotičnog jutra, kada je predsednik Demokratske stranke vikom mogao da rasani svakog gledaoca namernika. Drao se na kamere, na voditeljku, na Srbiju, na sadašnju vlast, na prethodnu vlast, na svoje stranačke kadrove, na školske drugove svoje dece… Operskom pevaču bi zadrhtale glasne žice, ali ne i Draganu Đilasu, koji je na kraju emisije delovao kao da se tek zagrejao i da bi bio u stanju da galami barem do „Kuma 2“, prikazanog sutradan uveče.
(Tonalitet je upristojio jedino dok je govorio o Aleksandru Vučiću, kome je odao dirljivo priznanje na „borbi protiv korupcije“.)
Tolika buka bila je vrlo delotvorna. Domaćici emisije, inače sklonoj raznoraznim vidovima zbunjivanja, razjarenost gosta dodatno je zavezala jezik. Zato su neki od Đilasovih antologijskih bisera, izletelih u njegovom gnevu, ostali bez reakcije voditeljke, pa su prošli nezapaženo. Recimo, sledeća izjava:
„Sve što se u Srbiji desilo u poslednjih sto godina dobro, došlo je iz Evrope. Mi smo pismenost dobili od ljudi koji su se u Evropi na bečkim visokim školama, kao Vuk Karadžić, obrazovali. Ustave su pisali naši ljudi koji su išli na ‘Sorbonu’. Znači, to je ta Evropa kojoj mi težimo. To su evropske vrednosti, a ne 100 miliona iz nekog fonda.“
Zanemarićemo ovde besprizornu tvrdnju da je iz Evrope došlo „sve što je dobro u Srbiji“; to je Đilas iovako prepisao, nije to njegova izvorna „mudrost“, već ju je pokupio od rasnih drugosrbijanaca, za kojima nagonski trčkara u svojim ideološkim lutanjima. Zadržimo se zato na njegovom ličnom „doprinosu“ istoriografiji, tj. na pominjanju Vuka Karadžića. Imamo, dakle, jedinstven slučaj da parlamentarnom strankom rukovodi čovek koji misli da se Karadžić obrazovao po „bečkim visokim školama“! Đilas je nekako uspeo da završi osnovnu školu, a da ipak ne zna da je Vuk Karadžić bio samouk – što se valjda u svakoj Vukovoj biografiji ističe kao jedna od osnovnih činjenica iz njegovog detinjstva i mladosti!

[restrictedarea] To nije lapsus, već svojevrsna optužnica protiv obrazovnog sistema iz kojeg je Đilas isplivao onako kako je isplivao, kada je pre dvadesetak godina nadobudnom drskošću prigrabio unosno zvanje „studentskog lidera“. Kao što Đilasovo kukumavčenje o političkom progonu koji se, navodno, sprovodi protiv njega i njegovih „demokrata“ – da, on je zaista sposoban da istovremeno i viče i kukumavči, a da bude jednako neuverljiv u oba – predstavlja svojevrsnu optužnicu protiv nakaznog političkog sistema koji je upravo Đilasa iznedrio kao gradonačelnika srpske prestonice i jednog od najuticajnijih pojedinaca u državi. Đilas jeste u pravu kada se zgražava nad „tabloidizacijom“ medija i nad izvesnim napadima na njega koji su zaista izvan granica dobrog ukusa, ali on je taj koji je takvo ustrojstvo medijske scene pospešivao godinama unazad, i to tako što je marketinškim monopolom huškao na svoje političke protivnike upravo ova glasila koja danas, posle promene vlasti, njega napadaju. I ne samo na političke protivnike, već je svoje medijske kerbere huškao i na obične smrtnike, poput navijača osuđenih da su ubili Brisa Tatona: tog septembra 2009, pohapšeni navijači bili su izloženi nezapamćenom medijskom linču, prema kojem sve ovo što kao pogađa Đilasa deluje kao dečja igra; u tom linčovanju, gradonačelnik Beograda svesrdno je učestvovao, što posredno, preko glasila koja je tada stoprocentno držao u šaci, što neposredno, postavljanjem ulične table na kojoj je ispisao okrivljujući presudu navijačima pre nego je sudski postupak bio i otpočet.
Poslednja osoba u Srbiji koja bi smela da priča o ličnoj ugroženosti, obrazovanju, istorijskim poukama i društvenim vrednostima, jeste Dragan Đilas. A pogotovo mu ne bi trebalo dozvoljavati da o svim tim temama naklapa onako nekontrolisano, kako mu je bilo dozvoljeno u prvom ovogodišnjem „Kažiprstu“.
(Uzgred, gradonačelniče: srećna vam Nova godina. Znate vi koja.)
***
Kažu da papir sve trpi, ali izgleda da ekran pokazuje još veću toleranciju od stare, dobre hartije. Proteklog ponedeljka je, naime, glumica Neda Arnerić gostovala u „Beograde dobar dan“, uzaludnom kvazizabavnom popodnevnom programu na „Studiju B“. Kako je to već običaj kada pokondireni i priučeni voditelji ćaskaju sa glumcima, pa padaju u nesvest pred njihovom „umetničkom“ kakvoćom, razgovor se već na samom početku dotakao izanđale, prežvakane, naporno dosadne „dileme“ o tome koliko glumac uspeva da očuva sopstvo. I, reče Neda Arnerić tom prilikom:
„U glumi moraš da budeš svoj, jer ako nisi svoj, ne možeš da budeš ni tuđ.“
Koliko smo kao društvo nisko pali, kada nam lekcije o očuvanju sopstvenosti drži osoba koja je, nema tome ni punih deset godina, u mišju rupu pobegla dok je Bojan Pajtić lagao vaskoliku javnost da ona nije obična žena, već projektil tipa Bodrum-Skupština-Bodrum?!
***
Kažu da televizija mnogo laže, ali nije ni internet ništa bolji. RTS je o maratonskoj sednici Skupštine, završenoj u gluvo doba noći između subote i nedelje prethodnog vikenda, u svojim informativnim emisijama sutradan prikazivao vrlo korektan petominutni prilog o skupštinskoj raspravi i njenim zaključcima. Taj prilog je okačen i na sajtu Javnog servisa; uz prilog je pušten i njegov transkript, u vidu pratećeg teksta; ali, uz jedan dodatak: na sam početak teksta nakalemljen je uvodni pasus, kojeg naprosto nema u televizijskom prilogu. Razlog za ovu neobičnu intervenciju verovatno leži u sledećoj rečenici spornog pasusa: „I predstavnici Srba sa Kosmeta jedinstvenog su stava da je dobro to što je usvojena Rezolucija koja, kako kažu, predstavlja napor Beograda da se dođe do pozitivnih i realnih rešenja.“ Takve tvrdnje nigde nema u televizijskom prilogu. Možda zato što je upadljivo netačna. [/restrictedarea]