Odbrana „Pečata“ i poslednji dani

Piše Miodrag Zarković

Sa mnogih strana pristigli su napadi na članak „Di su naši TV novci?“, koji sam napisao za 251. broj „Pečata“ od 18. januara. Većina tih napada zaslužuje odgovor. Idemo redom.

Rukovodioci UNS-a,

možda mi nećete verovati, ali ja ću se i nadalje buniti protiv pretećih spiskova na koje će vas svrstavati oni što već 12 godina diktiraju ko je za srpsku javnost podoban, ko nepodoban, a ko zabranjen. Kao što sam, primera radi, prošle godine pisao protiv spiskova Bruna Vekarića i Jasne Šarčević, koji su prostački i o državnom trošku klevetali kako vas iz rukovodstva tako i neke od vaših članova, na sličan ću način reagovati i u predstojećim takvim prilikama. Kažem na sličan, a ne na isti način, zato što ću ubuduće izbeći jednu grešku koju sam do sada činio: neću vas više pitati za mišljenje. Posle vašeg saopštenja u kojem se svesrdno pridružujete odbrani Sabahudina Dinka Gruhonjića i njegovih saučesnika od moje malenkosti, vaši stavovi za mene više ne mogu imati nikakvu važnost. Evo i zašto:

„Gledam onda djevojke, jer je Banjaluka nekad bila nadaleko čuvena ne samo po njihovoj brojnosti (sedam na jednoga, veli legenda, a ja se `udao` u Vojvodinu, od silnog izbora!), već i po ljepoti. Ima ih sređenih, što jest – jest. I na štikle se odvaže, mada im hod baš nije ko u srne. Ali nema onih lijepih, dugonogih, dugovratih, suptilnih, mističnih gradskih ljepotica koje oduzimaju dah. I to nam je fašizam donio. Od grada u kojem su nekada živjeli svi, pretvorio se u etnički čistu naseobinu, gdje me, pogotovo ovi mlađi, čudno gledaju kad kažem da se zovem Dinko. U takvom gradu, u kojem žive samo jedni, ni ženske ni muške ljepote neće biti. Noge će biti sve kraće, a pogledi sve tuplji. Sem pred kamerama Radiotelevizije Republike Srpske, javnog servisa svijetle koljačke tradicije!“

Sabahudin Dinko Gruhonjić, klijent koga ste uzeli u odbranu od mene, ovim je pasusom zaključio svoj tekst „Za televizijski dom – spremni“ od 2. maja 2010. godine. Gruhonjić je, dakle, napisao da u sredini u kojoj žive samo Srbi „ni ženske ni muške ljepote neće biti“, a da biološko razmnožavanje Srba sa Srbima vodi ka sve kraćim nogama i sve tupljim pogledima. To je možda i najočigledniji primer fašističkih ubeđenja i usmerenja Sabahudina Dinka Gruhonjića; mada ne i usamljen primer, jer Gruhonjić u manje-više svakom javnom istupu grmi ontološkom mržnjom prema svemu što je srpsko.

Za takvog sam napisao da je medijski zlikovac. Za one koji ga veličaju, slušaju i pomažu mu, napisao sam da su protivsrpski činioci. A vi ih branite od mene. Alal vam vera na tome kako shvatate i doživljavate profesionalnu čast i novinarsku solidarnost.

I još nešto: nemojte meni pripisivati zasluge koje pripadaju jednom neuporedivo poznatijem i uticajnijem društvenom delatniku, Josipu Brozu. On je, naime, u Vojvodinu uveo to što vi nazivate prebrojavanjem krvnih zrnaca: brojao je i brojao, pa zaključio da tamo nema dovoljno srpskih krvnih zrnaca, zbog čega je Vojvodinu proglasio pokrajinom. I Vojvodina od tada živi i radi po „nacionalnom ključu“, gde se u javnim ustanovama strogo pazi da nikako srpski kadrovi ne budu brojniji nego što je Broz zacrtao na osnovu svog prebrojavanja.

Protiv Brozovih računica nikada se niste bunili. Štaviše, kada se krajem osamdesetih Srbija pobunila protiv Brozove zločinačke matematike, neki među vama su gunđali na tu pobunu, koju danas izgleda osuđujete jednoglasno. Refleksno, bez razmišljanja, sada ste kao opareni skočili na mene zato što „prebrojavam nacionalna krvna zrnca“, kada sam napisao da verovatno postoji neka veza između protivdržavne, protivnacionalne uređivačke politike RTV-a i neodbranjivo neprirodnog sastava rukovodećeg kadra te kuće – sastava koji gazi čak i Brozove, vama tako drage „nacionalne ključeve“.

Tu ću vezu, kako sam i nameravao, pobliže pojasniti u najavljenom nastavku teksta, u sledećem broju „Pečata“.

Rukovodioci NUNS-a,

osećao bih se užasno nesrećno ako se ispostavi da ste me sasvim zaboravili u prijavama koje državnim organima već desetak godina podnosite protiv novinarskih delatnika koji nisu po vašem ukusu. Milorad Vučelić mi se često ruga što je na jednom od tih spiskova – među onima koji su uopšte dostupni javnosti – on prvonaveden, a mene na njima nema. Ne podnosim kad mi se rugaju, zato vas preklinjem da mu izbijete taj argument iz ruke tako što ćete me, ukoliko ste me do sada zaobilazili, uvrstiti na prvi sledeći spisak koji budete sastavljali. Računam da će to biti ubrzo. Unapred zahvalan.

Rukovodioci RTV-a,

ako vas je toliko potresao prvi tekst koji sam napisao o vama, možda bi bilo bolje da preskočite nastavak, koji će izaći u sledećem broju „Pečata“ 25. januara. Bojim se da će vam se taj dopasti još manje.

Pokrajinski odbore Demokratske stranke,

zašto si usamljen?! Zašto si se samo ti oglasio? Gde su ostali ogranci stranke? Zašto ćuti Glavni odbor DS-a? Ako borba protiv „Pečata“ i moje malenkosti može da objedini UNS i NUNS, zar ne može da makar nakratko okupi pod isti krov i Đilasa sa Petrovićem, Pajtića sa Jeremićem, Tadića sa Stefanovićem? Šutanovca, Đelića, Mićunovića – sve same sinove i očeve demokratije? Kako ćete danas-sutra sabirati koalicione partnere, ako vas ovako nasušno pitanje, kao što je „Pečatov“ tekst o Radio-televiziji Vojvodine, ne može ni međusobno sakupiti?!