Milorad Vučelić, glavni urednik
U nedelju na Svetog Jovana zazvonio mi je telefon. Odmah sam prepoznao glas. To je bio Radovan Karadžić, tvorac Republike Srpske i ratni vožd srpskog naroda preko Drine. Čestitao mi je Krsnu slavu i pozdravio sve prijatelje koji su došli na slavu. A i imao je koga pozdraviti. Prva pomisao posle završenog razgovora bila je šta bi rekli ovi miševi koji kevću ovih dana na „Pečat“, da znaju da me je sam Radovan Karadžić, srpski heroj i simbol sveg čestitog i ponosnog srpstva, zvao da čestita Svetog Jovana.
Ali odmah mi kroz glavu preleti druga misao. Šta su ovi napadi na „Pečat“, spram napada na Radovana! Nas po nalogu sitnih stranih činovničića napadaju srbomrsci i bedna služinčad zapadnih sila. A na Karadžića, tog srpskog diva, udario je Satana i vezanog ga drže u Haškom kazamatu.
Znam da će Karadžića osuditi 2014. godine, na Stogodišnjicu podviga Gavrila Principa. Ako ga silnici, gazeći istinu i pravdu, osude, srboubice će likovati mislivši da su se osvetili srpstvu i Gavrilu Principu. A ne znaju, jadni i kukavni, da će time samo Karadžića uzvisti i podignuti u one svetle visine koje je dostigao večni junak Gavrilo Princip.
Mogu samo pretpostaviti kako se muče ovi hulitelji na „Pečat“ dok čitaju ovaj hvalospev Radovanu Karadžiću. A moja iskrena namera je da im pokažem koliki su bednici i koliko ih srpski narod prezire. Samo vi kevćite, samo radite svoj pogani antisrpski posao. Ali da znate, ni mi nećemo odstupiti. Razobličićemo vašu mržnju i nećemo vam dati da nesmetano kaljate ni slovo S, jer nam tako počinje nacionalno ime. „Pečat“ će braniti srpske interese i zastupati srpsko stanovište, i svom snagom kritikovati pripadnike našeg roda i državljane Srbije koji mrze ovu zemlju i srpski narod. Nećemo dozvoliti da neko, samo zato što ima hrvatsko ime ili mađarsko prezime, sebi daje slobodu da širi govor mržnje prema srpstvu. Još ćemo manje dozvoliti da oni koji radi za novac protiv srpstva uzimaju maha i pljuju po „Pečatu“. Naprotiv, javno im kažemo: niste vi ni prvi, ni poslednji janičari koji su Srbiju pohodili! I koje smo kako dolikuje ispratili.
A sada se, nažalost, moramo spustiti znatno, znatno niže.
Danima zloupotrebljavajući nacionalnu frekvenciju, družina iz „Radio-televizije Vojvodine“ vodi svoj privatni rat protiv novinara, saradnika i urednika „Pečata“, o čemu se možete objektivno obavestiti u ovom broju našeg nedeljnika, kao i na našem sajtu. Ko im sve nije pritekao u pomoć. Na čelo ovih jurišnika i hrvatskih lobista stalo je Ministarstvo kulture i informisanja Vlade Srbije, dakle, vlast. Oni su otišli najdalje. Obećali su veliku pomoć RTV-u i jasno i glasno rekli da protiv „Pečata“ i njegovih urednika „Tužilaštvo mora da reaguje“. Alal vera državnom sekretaru za kulturu i informisanje Gordani Predić, i velike čestitke njenom ministru.
Oni svi zajedno, tobože principijelno i zabrinuto, učestvuju u pokušaju stvaranja jedne velike laži i obmane, po kojoj su u Srbiji životno ugroženi oni koji su zaposeli gotovo sve radio televizije sa nacionalnom frekvencijom, na čelu sa B92 i RTV, javne servise, gradske televizije, štampane medije, ministarstva, mesta predsednika skupštinskih odbora, mesta poslanika, od vlade i iz inostranstva izdašno finansirane nevladine organizacije, tužilaštva, i obična, i specijalna, i ratna, sudove i policiju, i iz tih zaštićenih tvrđava svim mogućim oružjem bljuju oganj po svima onima koji ih kritikuju, i istovremeno pričaju o sopstvenoj ugroženosti i ugroženosti svojih najbližih. Imaju li i oni, koje ova mašinerija vlasti i propagande uzima na nišan, svoje najbliže?
Šta im je još potrebno da bi se osećali zaštićenim od svog naroda?
Šta je tu govor mržnje? Treba li svi da zanemimo pred ovom državnom silom i propagandom da nas ne bi osudili za govor mržnje? Što se „Pečata“ tiče, odgovore već znate i dobijaćete ih redovno, iz broja u broj. Imaćete od koga da čuju istinu. Da nije tako ne bismo bili ubedljivo najtiražniji politički nedeljnik u Srbiji.
Zašto se ne bi smelo, i po kojem to višem zakonu, onome ko je i rečju i delom dokazani srbomrzac, a uz to je izdašno i obilato od države plaćen i pod visokom zaštitom ministrastva, reći da je srbomrzac? Zašto je neevropski voleti Srbe, a biti protiv njih i mrzeti ih europski?
U prošlom broju „Pečata“ naš urednik Miodrag Zarković je argumentovano pokazao kako se u RTV-u bahato i protivzakonito rasipa državni novac. Na kraju teksta piše sledeće: „Na osnovu uvida u nacionalnu pripadnost većine rukovodilaca RTV-a, od kojih su neki pobrojani u ovom tekstu, ali i na osnovu pregleda programskog sadržaja novosadske televizije, teško je izbeći zaključak da iza tog zločina stoji razgoropađeni hrvatski lobi“.
Upravo ta polurečenica razgoropadila je hrvatski lobi i njegove pridružene članove, i izvela ih na svetlo dana. Prethodnih godina hrvatski lobi je tiho i efikasno radio. Uspeli su da u tišini pokupuju hiljade hektara plodne zemlje u Vojvodini, dobar deo prerađivačke industrije i trgovinske lance. U sadejstvu sa njima kupovine su obavljali, da budemo politički korektni, Podgoričanin Antun Stanaj i Pljevljak Darko Šarić. I niko nije ni prstom makao, ni pisnuo. A kada se pojavio arapski kapital, kao ozbiljan i po državu koristan investitor, pokrenuli su se neki navodni paori i njihova navodna udruženja, i po komandi pokrajinskih žutih vlasti i njihovog stranačkog servisa RTV-a (pročitati Saopštenje redakcije „Pečata“ u ovom broju) krenuli u združeni političko-propagandni napad na Vladu Srbije.
Sve opisano je lako prepoznatljivo, jer je o činjenicama reč. Borba za tuđe interese ima svoju dugu tradiciju, samo se u pravim okupacijama zove na jedan način, a u mekim na drugi način (pročitati izjavu akademika Vasilija Krestića u ovom broju „Pečata“).
Zašto se nekome ko čini dokazane lopovluke i krivična dela ne bi mogla pomenuti nacionalna pripadnost? Zašto bi nečija nacionalna pripadnost garantovala imunitet od svake odgovornosti?
Srbomrstvo u Srbiji, niti bilo gde drugde, nije krivično delo nego je, naprotiv, vrlo negovana i za društveni uspeh neophodna vrlina i garancija uspeha. Sme li se nekome ko je svoju mržnju protiv Srba doveo do rasističkih visina reći da je rasista? I ako ne sme, zašto ne sme? Zašto bi nekoga u takvom sistemu poželjnih vrednosti i sa takvom zaštitom vlasti bilo strah što nije Srbin i zašto bi se on zbog toga stideo, kad se već ne stidi toga što otvoreno mrzi Srbe? Zašto bi nekog Hrvata bilo stid što pripada hrvatskom lobiju, i što ga nije bilo stid kada je zahvaljujući delovanju tog lobija prethodnih godina i decenija urađeno ono što smo opisali? A nije reč samo o državnoj imovini u Vojvodini nego i u Beogradu.
Zašto nekoga ko se busa u grudi svojom mržnjom prema Srbima i ko se hvali da nije Srbin ne podsetiti, kao što je red i običaj, da je i tada građanin Srbije i da mora poštovati bar zahteve elementarne pristojnosti? Zato što im ne valjaju Srbi oni bi na srpskoj teritoriji da naprave nezavisnu državu Vojvodinu i još su zaštićeni time što su, recimo, Hrvati, Šiptari ili dukljanski Crnogorci.
Vidimo da Srbiju razdire pitanje šta sa, iz centra Preševa izmeštenim spomenikom terorističkoj OVK. Ta zabrinutost je daleko veća nego što je ikada bila briga za kulturna blaga iz depoa Narodnog muzeja ili Narodne biblioteke. Pa da i mi damo prilog rešavanju ovog velikog problema. Najbolje bi bilo da trajno ostane na kamionu i da se vozi širom regiona Srbije. Dok se ne donese takva odluka trebalo bi ga smestiti u neki od muzejskih depoa, po mogućstvu onih koji su pod upravom Pokrajinske vlade Vojvodine, a uz direktan prenos na RTV-u.
Naravno da ćemo podeliti posao, pa je „Pečat“ spreman da objavi tužni spisak srpskih žrtava koje je posejala ova teroristička banda, a što je jedan istoričar već zatražio. Znamo da za objavljivanje ovakvog spiska ne postoji zainteresovanost onih koji napadaju „Pečat“. Ovi moderni janičari na svom spisku drže ceo jedan narod.
Kako smo kako dolikuje ispratili sve one pre njih, tako ćemo i ove.
