Kamen temeljac evropske Srbije

Milorad Vučelić, glavni urednik

Predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić je obelodanio da je spreman da Kosovu omogući članstvo u Ujedinjenim nacijama. Nije nimalo lako okvalifikovati ove Dačićeve reči, jer bili smo uvereni da se takva misao ne može izraziti na srpskom jeziku. Kao što iole normalan čovek misli da je nemoguće javno se najpogrdnije izražavati o svom ocu i majci, isto tako normalan Srbin misli da je nemoguće saopštiti da će Kosovu biti data stolica u UN. Dačić je međutim uspeo da poruši i potre trag svake normalnosti i pristojnosti. Bacio je pod noge sve što je ovaj narod vekovima uspevao da sačuva. Ne obazirući se na svoj narod, on Zapadu obećava da će Hašimu Tačiju, teroristi neposredno okrvavljenih ruku, u znak priznanja dati udobnu stolicu.
Ali nije Dačić samo pljunuo na Srbiju. Poznat je on i po tome što u svoje beslovesne lagarije i nedostojne poskočice uvek i rado uvlači i istorijske ličnosti i događaje o kojima priča sve što mu padne na pamet. Ovog puta podjednako sa Srbijom ponizio je Rusiju, koja sve ove godine, bez kalkulacije, podržava Srbiju u Savetu bezbednosti. Svakome ko imalo i išta zna o radu i funkcionisanju Ujedinjenih nacija mora biti poznato da se ne može postati članica UN bez saglasnosti Saveta bezbednosti. Kada je Boris Tadić odlučio da dozvoli prisustvo EULEKS-a na Kosovu, tada je Rusija zatražila od Vuka Jeremića da joj uputi pismeni zahtev sa obrazloženjem zbog čega bi EULEKS trebalo da dođe na Kosovo. Rusija je naime pre toga stavila veto na Ahtisarijev plan koji predviđa dolazak EULEKS-a. Sada će Dačić morati da Kremlju uputi zamolnicu da se omogući prijem Kosova u UN!
Ako nam zbog svega pomenutog već nije stala pamet, mogli bismo da zamislimo šta će Dačić da napiše u ovoj zamolnici. Morao bi svakako da napiše ovo: „Draga braćo Rusi, molim vas da omogućite prijem Kosova u UN. To bi bila velika diplomatska pobeda Srbije, jer kada se ratosiljamo dela svoje teritorije, mnogo lakše ćemo nastaviti evropske integracije“.
E, kukavno Srpstvo ugašeno!
Delovanje i izjave sadašnjeg premijera spadaju u najveće sramote Srbije. U njegovim postupcima pokazano je i podrazumevano opasno potcenjivanje Srba. Sve on meri i samerava svojim kapitulantskim merilom, misleći valjda da su i svi ostali isti kao on. Ma koliko se narod zaluđivao, uveren sam da je narod živ i da će dati dostojan odgovor na ovo nepojmljivo poniženje. Dobiće od njega odgovor i Dačić. I to isti onaj koji je dobio Boris Tadić. I dobiće ga mnogo brže nego što se nada i očekuje. Kakva je to pamet koja misli da će ga od suda vlastitog naroda Zapad sačuvati. Sačuvaće ga isto onako kako je sačuvao i Tadića i svakog drugog ko je radio protiv sopstvenog naroda, a za račun stranaca.

Na ovom mestu je ipak neophodno da se vratimo korak unazad, jer nas ispred čekaju ko zna kakvo poniženje i ko zna kakvo iskušenje i sunovrat. Moramo biti spremni za to finale.
Odavno nije bilo ovakve zgusnutosti događaja. Ova pak gustina omogućava da se potpuno shvati suština i celina političke situacije u kojoj se našla Srbija.
Ono što se u utorak i sredu dogodilo sa Dačićem objašnjava i punim svetlom osvetljava prethodne događaje.
Narodnoj skupštini Republike Srbije pošlo je za rukom da od rasprave o Kosovu napravi jedan sramni cirkus i kalambur. Inicijalnu kapislu, sasvim u skladu sa svim onim što je činjeno proteklih godina, potpalio je žuti kartel koji još uvek poneko naziva Demokratskom strankom. Podneli su neki amandman koji predstavlja jedinstven primer političke gluposti i najgoreg, primitivnog licemerja. Na to je hitro reagovao premijer Vlade Srbije, pokazujući kako još uvek funkcioniše dupli pas četvorogodišnje žuto-crvene koalicije, pa čak i onda kada su dojučerašnji koalicioni partneri prividno ljuto javno zavađeni. Na mizerni „manevarski trik“ (kako sami kažu), kao u dobro smišljenom scenariju, odazvao se, dakle, Ivica Dačić i zatražio pauzu, što je olako prihvatio predsednik Skupštine Nebojša Stefanović, da bi „isterao na čistinu“ one žute jadnike, i tada je sve krenulo onako kako su mogli videti svi u našoj zemlji i van nje.
Isterivanje načistac političke grupe Đilasovog kartela u stvari je bilo zajedničko dokazivanje odanosti EU i Briselu, a ne Srbiji (pročitati tekst Nikole Vrzića „Srbija do Jarinja, Kosovo do Njujorka“ u ovom broju „Pečata“). Kasnije je ta ista družina povukla taj isti amandman, uslovljavajući svoju podršku skidanjem oznake tajnosti sa Platforme predsednika Nikolića. Platforma predsednika pak onako ozbiljno osakaćena, za njih i EU, pa i samog Tačija, nije bila nikakva tajna.
U nazovi skupštinskoj raspravi prednjačili su, pored skupštinskih predstavnika žutog kartela, a ko bi drugi ako ne oni, raspojasani Dragan Marković Palma i potpuno razobručeni i razuzdani Ivica Dačić. Uz časne izuzetke, rasprava se pretvorila u ruglo parlamentarne debate, što je svakako i bio cilj.
Sve je završeno izglasavanjem podnetih i nepodnetih dokumenata velikom i vrlo kvalifikovanom poslaničkom većinom koju su činili upravo oni koji su međusobno bili naizgled posvađani. Nastavljen je zajednički zločinački poduhvat započet pre pet godina. Niko više i ne zna šta je i kako je usvojeno, pa se onda, naravno, i ne zna da li, i koga, to usvojeno na nešto obavezuje. Da li je reč o javnoj Rezoluciji ili njenom obrazloženju koje je doživelo munjevitu noćnu promenu na putu od Nemanjine do Doma Narodne skupštine? Ili je reč o tajnoj Platformi s koje je tek juče skinuta oznaka tajnosti, a koja je u prvobitnoj verziji od strane Dačića bila preneta Eštonovoj? Platformi koja je tada, u tom prvom predstavljanju Ketrin Ešton, izgledala mnogo drukčije nego sada. Tek, izvesno je da su se pripadnici bivšeg režima našli ponovo zajedno i složno na putu u EU bez alternative, i na putu predaje Kosova Tači-Haradinajevom OVK. Pokazalo se, ko zna koji put, da važi gvozdeno pravilo po kojem su najjače veze površne veze loših karaktera kada im je vlast zajednički interes. Novost je to što je ovakav postupak ovog puta ojačan glasovima naprednjačkih poslanika.
Nekome bi, tako je bilo i sa autorom ovog teksta, koliko juče sve ovo moglo izgledati kao neobjektivno zaključivanje puno preterivanja, jer ipak je od naših političkih organa doneseno nešto što ograničava već pokazanu i dokazanu kapitulantsku razularenost i raspojasanost naših nekadašnjih i sadašnjih pregovarača.
Otklonjena je međutim svaka sumnja, jer se pojavio premijer Srbije Ivica Dačić poručujući „da Srbija može da razgovara i o stolici za Kosovo u UN, ali da u tom slučaju i Priština nešto mora da da“. U pokušaju „vađenja“ on je naknadno saopštio da u toj ponudi Šiptarima nije usamljen: „Nisam ja nudio Albancima stolicu u UN, ali drugi jesu.“ Potom je Dačić nastavio da šalje poruke Zapadu u istom tonu i sa istim značenjem, a u stilu da ćemo Kosovu dati stolicu u UN u Njujorku tek kada mu damo i priznamo status nezavisne države u Briselu, što je protivno Ustavu i upravo usvojenoj Rezoluciji Narodne skupštine.
I na prvu i na drugu izjavu, za sada, politički su reagovali prvo DSS, pa zatim i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, koji je s pravom, po drugi put u toku dana (!) politički opomenuo Dačića. Opomenuo ga je zbog toga što ispunjava naloge iz EU, pa ispunjava hrvatske želje o radnim susretima, a sve u cilju olakšavanja hrvatskog ulaska u EU i povlačenja srpske kontratužbe pred Međunarodnim sudom pravde. Tamo im izgleda baš ne ide najbolje.
Brže nego što je iko mogao i pomisliti postalo je jasno zašto je stvoren sav taj galimatijas oko Platforme, Rezolucije i obrazloženja koje je nestalo sa sajta Narodne skupštine. Stvoren je zato da se Dačiću daju potpuno razvezane ruke za faktičko priznavanje Kosova i za svakojake nepodopštine u cilju potpune i bezuslovne kapitulacije Srbije, i otvorene pronevere njenih nacionalnih i državnih interesa. I postalo je jasno zašto je i koga je podržao Đilasov žuti kartel, kao i koga socijalisti i penzioneri održavaju na vlasti u Beogradu.
Istovremeno sa ovim događajima odigrava se mnogo toga namenjenog i usmerenog na izluđivanje i pomeranje pameti narodu.
Za Srpsku novu godinu u palati UN mogao se čuti „Marš na Drinu“. Poslovično srpskoj tradiciji odanoj B92, to je bilo šokantno, baš kao i predstavnicima BiH. Nisu razumeli suštinu koju je razumeo samo Dačić. Za njega je to bio nesumnjiv znak da uz taktove ove pesme uvede Tačija i OVK u Ujedinjene nacije. Tako on i njegovi istomišljenici na vlasti vide tu, nama mračnu stranu stvarnosti.
Spomenik u Preševu stoji nedirnut i neizmešten, protiv svih zakona Srbije, svedočeći o nemoći, nesposobnosti i neodgovornosti srpskih vlasti. To je svojevrsni kamen temeljac Srbije u EU i obećane stolice „velikoj Albaniji“ u UN. U te evropske temelje ugrađena je spomen-tabla Aćif Efendiji i desetine drugih spomen-obeležja počiniteljima najgorih zločina protiv srpskog naroda. Nikom ništa i pored svih izliva junačenja srpskih državnih funkcionera. Uzalud su sramno pozivani u pomoć strani ambasadori, jer se u Preševu daleko više uvažavaju Demaćijeve reči spremnosti da se gine za spomenik i Tačijeva uputstva o legalizaciji ove divlje gradnje.
Istovremeno se delovi vlasti u Srbiji obrušavaju na pokret „Naši“ zbog spaljivanja nepostojeće zastave AP Vojvodine, na koju po odluci Ustavnog suda Srbije Vojvodina i nema pravo. To možda nije vaspitano i lepo, ali nije i ništa više od toga.
Najgore od svega je to što organizacije koje već dve decenije drže ceo srpski narod na spisku najtežih krivaca traže da se zabrani neko, i to zbog spiska na kojem se nalaze korisnici stranih finansijskih sredstava.
Sa tolikim žarom niko se ne bori protiv prebijanja Srba na Kosovu, rušenja i skrnavljenja srpskog groblja u Kosovu Polju… Nekakvim ruskim petparačkim mapama koje prenose novine koje izlaze u Srbiji, sve po spisku blati se Rusija (pročitati tekst Dragomira Anđelkovića „Novinarsko-geopolitičke bunike ili: Kako Evropa neće izgledati 2035. godine“ u ovom broju „Pečata“). Besomučno se ista ta država, opet sve po spisku, napada zbog kredita koji daje Srbiji.
Ivica Dačić putuje 17. januara u Brisel, na novu rundu pregovora o Kosovu. Hašimu Tačiju, Dačić nosi poklone: jednu stolicu na probu udobnosti i replike-odlivke Spomenika OVK iz Preševa i spomen-table Aćif Efendiji. I baklave, to se podrazumeva. Nećemo ni mi ostati praznih ruku. Nama sledi neka nova bruka i sramota.