Vreme evropskih antiheroja

Piše Zoran MILOŠEVIĆ

Krajem godine, kako je to postalo uobičajeno od 1927. godine u zapadnom svetu, a potom i drugde diljem ove naše planete, objavljuju se odluke redakcija istaknutih medija i važnih institucija o nagrađivanju izabranih ličnosti, izuma ili događaja. Ispočetka se govorilo o „čoveku godine“, a danas o „ličnosti godine“ ili, kako neki mediji znaju da preuveličaju, „o herojima među nama“. Ipak, kako razumniji upozoravaju, dobiti nagradu za „ličnosg godine“ ne znači da je ta ličnost postala heroj. Javnost, očito, voli da ima iluziju, bar kratkotrajno, da u današnjem svetu postoje heroji i da imaju uzore. Ako se pogledaju, međutim, liste nagrađenih, onda čovek prosto dođe u iskušenje da se smeje i u čudu odmahuje glavom, uz neizbežno pitanje: da li je moguće? Ličnosti godine bili su Barak Obama i Milo Đukanović, Vuk Drašković postaje „evroatlantska ličnost godine“, Evropska unija dobija „Nobelovu nagradu za mir“. Pankerke „Pusi rajot“ su ozbiljni kandidati za ovu titulu, kao i mnogi drugi antiheroji i delikventi.

PRIVREMENI „HEROJI“ Neverovatno, ali istinito i Adolf Hitler je 1938. godine proglašen za ličnost godine. Da li je za to neko odgovarao? Nije nam poznato! Da nešto sa evropskim herojstvom i herojima nije u redu pokazuje i slučaj Stjepana Bandere, Hitlerovog sledbenika u današnjoj Ukrajini (nekada Malorusiji), koga je bivši predsednik Ukrajine Vikor Juščenko proglasio nacionalnim herojem. Tako je antiheroj, nacista i ubica postao, bar privremeno, heroj, pošto mu je aktuelni predsednik ove države Janukovič oduzeo nopravdano stečeno zvanje heroja Ukrajine, doduše tek posle pritisaka iz Moskve. No, interesantno je da je u Ukrajini, dok je Evropska unija to podržavala, postupak herojizacije Bandere povezivan sa evropskim vrednostima. Zato je deo kritički usmerenih analitičara u svetu otvorio pitanje: ima li danas istinskih heroja i koga mi danas proglašavamo važnim ljudima?
Prvi su se odazvali novinari evrofanatici, koji su odmah istakli „da su naši heroji konačno ustali“, kako je to lakonski konstatovao Arno Leparmantje za francuski „Le Monde“. Oni (heroji) žele da okrenu novi list, iako su prilično potrošeni i stari. Na primer, Mario Monti popušta pod pritiscima Silvija Beluskonija, da bi se sklonio u Brisel. Žan Mari Kolombani za atlantistički usmeren portal „Slate.fr“ unapred optužuje „populistu Berluskonija“, i tvrdi da „ako Italija bude glasala za njega, Evropska unija može potonuti u još dublju krizu“. Monti odlazi, jer su Berluskoni i njegova partija „Narod slobode“ odbili da dalje podržavaju štetnu politiku premijera.
Ipak, evrofanatici hvale Montija. Predsednik vlade Italije je potomak klase patricija, jedan od ljudi kome je dobročinstvo i briga za druge jedna od glavnih osobina. Svi su oni veliki političari, ali znaju meru. Doduše, imaju problem; njih niko nije na političkim izborima birao, već je na vlast u Italiji došao kao ekspert, doživotni senator i bivši evropski komesar. I Pariz ima svoje od naroda neizabrane premijere: Dominika de Vilpena i Rajmona Bara. No, njima se kači oreol mudrosti – da se radi o političarima koji misle o budućim pokolenjima, dok njihovi protivnici misle o sledećim izborima.

[restrictedarea]

KADROVANJE PO MERI EU Usled sve prisutnijeg straha od budućnosti, danas je Evropska unija podeljena. Za političare koji su nacionalno opredeljeni, Unija je nelegitimna, za evrofanatike ona je jedino ispravna vizija budućnosti, sve drugo je marginalno i nevažno. Ako je za utehu, Monti neće otići iz politike. Odlazi samo iz italijanske politike. Nudi mu se visoki politički položaj u Briselu. Tako se potrvrđuje pravilo: neuspešan političar kod kuće – odličan kadar za Uniju. „Domaći zadaci“ su, zaista, čudo. Svi oni koji su izgubili kod svojih birača i naroda (obično medijima govore „da ne mogu da trpe nacionalizam svog naroda“, da „oni ne mogu da biraju naciju u kojoj su rođeni, ali mogu itd…“) Listi poraženih pridružuje se i Daniel Kon-Bendit, kao i mnogi drugi denacionalizovani kadrovi. Ova evrofanatična elita je prilično stara, pa se očekuje kadrovska obnova, zato se među licima koja će zauzeti dužnostu u institucijama Unije nalazi i „naš“ Boris Tadić, kao provereno denacionalizovani, mlađi političar. Sve njih Arno Leparmantje glorifikuje ukazujući da „imaju evropsku maštu“, da su to ljudi koji govore „Ustaj, Evropo!“, ali je istina i da oni imaju sve manje sledbenika. Za Leparmantjea „to su heroji koji se bore protiv nazadnosti vremena u kojem žive“. Međutim, pred sve te „heroje“ postavlja se veliki problem – izbori 2014. godine, na kojima se, kako predviđaju istraživanja javnog mnjenja, može dogoditi poraz centralista – evrofanatika. Zato ih Brisel povlači u „centralu“ da pokušaju da izbore pobedu – na sve načine, kako bi u Evropskom parlamentu obezbedili većinu. Na kraju svog članka Leparmantje čitaocima poručuje – „Ne gubite nadu, vrlo brzo ćemo imati nove evropske heroje!“

NOBELOVCI BEZ OREOLA U pomoć evroatlantistima je pohitao i Komitet za dodelu „Nobelove nagrade“, jer svakako da je ova nagrada (mnogi tvrde „samo“ do njene dodele američkom predsedniku Obami i sada Evropskoj uniji) mogla nosiocima da obezbedi oreol heroja. No, više ne, jer je ovim dodelama i ona kompromitovana. Za šta je Unija stvarno dobila „Nobelovu nagradu za mir“? „Nema objašnjenja zašto je Evropska unija dobila ‘Nobelovu nagradu’. Ona je samo dokaz da i naučnici mogu da pogreše“, smatra izraelski novinar Ben-Dror Jamini. Evropska unija se pokazala kao nesposobna tvorevina, koja je uzela učešće u nečasnim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije Bliskog istoka, danas posebno u Siriji, zatim u Afganistanu i Africi, tako da ne može biti reči ni o kakvom mirotvorstvu. U Evropskoj uniji se, kako ističu eksperti za ovu oblast iz Francuske, stvaraju džihadisti, koji potom odlaze diljem sveta da izvršavaju teroristička dela. No, gore od toga je što Unija finasira svaku organizaciju na Bliskom istoku koja se trudi da onemogući bilo kakve šanse za pravedno rešavanje bliskoistične krize. Zato Unija nema heroje – već političke prostitutke, koje misle samo o svom ličnom interesu i interesu otuđenih centara moći, tvrde analitičari.
Tako misli i mlada „Evropska akcija – pokret novog evropskog samosaznanja“, koji želi da ujedini Evropljane kojima je dosta „američkog načina život“ i „pax americane“. Oni ne žele Unijske heroje, jer su nosioci laži i licimerja, a što sve pak stvara sistem „političke korektnosti“. Cilj je i zameniti Evropsku uniju, poslušnu SAD-u, Evropskom konfederacijom, koja će postati važan subjekt u međunarodnoj politici. Parola je: „Napred – do slobodne Evrope!“ Sledbenici ove parole su za Evropsku akciju heroji našeg doba.

ČOVEK KOJI SE ŽRTVUJE Šta je, dakle, heroj? Prema grčkoj mitologiji, odakle i potiče ovaj pojam i metafora, to je galantan čovek, vođa, tj. posebna klasa ljudi, deca bogova i njihovih potomaka, takođe i potomci bogova i ljudi. Heroji se od Bogova razlikuju samo po tome što su smrtni, ali su njihova dela besmrtna. No, u grčkoj mitologiji ima heroja koju su postali besmrtni: Herakl, Asklepie, Polidevk i Loki. Većina heroja su vojnici koji su uništavali čudovišta i ratovali između sebe. Sa razvojem antičke kulture heroji su dobijali i osobine mudrosti, muzičkom nadarenošću ili brzinom. Postojali su i heroji koji su to postali na osnovu sposobnosti predviđanja budućnosti. Heroji zakonodavci itd.
Kod filozofa shvatanje herojstva je nešto drugačije. Heroj je čovek koji se žrtvovao u korist opšteg blagostanja. U filozofiji o herojstvu je najviše razmišljao Hegel, za koga je herojstvo posledica operacionalizacije nacionalnog duha. Danas se heroizacija događa u okviru procesa proglašenja čoveka junaka, putem medija i reklamne kampanje, da bi se stvorili nacionalni ili internacionalni heroji, kako bi „obični“ ljudi imali primer ili uzor. Herojstvo je i stvar dominirajućih principa u društvenom životu – zato je moguće vreme i bez heroja. Postupci heroja su blagorodni i dobročiniteljski. Epski heroji su izvor identiteta, jer predstavljaju etnos koji se bori protiv osvajača i eksploatatora. Prilikom stvaranja epskog herojstva došlo je do stvaranja lika viteza, časnog čoveka i zaštitnika. Heroji su oličenja lepote i snage, uzor za niz generacija konkretnog naroda, jer predstavljaju ideal i moralnu normu. Takođe su i simboli određenog naroda. Heroji imaju autoritet vođe, spasioca, zaštitnika i dobročinitelja.
Herojstvo je i stvar dominirajućih principa u društvenom životu – zato je moguće vreme i bez heroja. Međutim, činjenica je da mogu postojati istinski, nesumnjivi heroji. Danas, ako je suditi po „odabranim“ ljudima od medija i evroatlantskih institucija da im dodele nagrade ili zvanja „ličnost godine“ u Evropskoj uniji i njenim satelitima, jasno je da dominiraju ovi drugi – sumnjivi heroji ili antiheroji!

[/restrictedarea]