Време европских антихероја

Пише Зоран МИЛОШЕВИЋ

Крајем године, како је то постало уобичајено од 1927. године у западном свету, а потом и другде диљем ове наше планете, објављују се одлуке редакција истакнутих медија и важних институција о награђивању изабраних личности, изума или догађаја. Испочетка се говорило о „човеку године“, а данас о „личности године“ или, како неки медији знају да преувеличају, „о херојима међу нама“. Ипак, како разумнији упозоравају, добити награду за „личносг године“ не значи да је та личност постала херој. Јавност, очито, воли да има илузију, бар краткотрајно, да у данашњем свету постоје хероји и да имају узоре. Ако се погледају, међутим, листе награђених, онда човек просто дође у искушење да се смеје и у чуду одмахује главом, уз неизбежно питање: да ли је могуће? Личности године били су Барак Обама и Мило Ђукановић, Вук Драшковић постаје „евроатлантска личност године“, Европска унија добија „Нобелову награду за мир“. Панкерке „Пуси рајот“ су озбиљни кандидати за ову титулу, као и многи други антихероји и деликвенти.

ПРИВРЕМЕНИ „ХЕРОЈИ“ Невероватно, али истинито и Адолф Хитлер је 1938. године проглашен за личност године. Да ли је за то неко одговарао? Није нам познато! Да нешто са европским херојством и херојима није у реду показује и случај Стјепана Бандере, Хитлеровог следбеника у данашњој Украјини (некада Малорусији), кога је бивши председник Украјине Викор Јушченко прогласио националним херојем. Тако је антихерој, нациста и убица постао, бар привремено, херој, пошто му је актуелни председник ове државе Јанукович одузео ноправдано стечено звање хероја Украјине, додуше тек после притисака из Москве. Но, интересантно је да је у Украјини, док је Европска унија то подржавала, поступак херојизације Бандере повезиван са европским вредностима. Зато је део критички усмерених аналитичара у свету отворио питање: има ли данас истинских хероја и кога ми данас проглашавамо важним људима?
Први су се одазвали новинари еврофанатици, који су одмах истакли „да су наши хероји коначно устали“, како је то лаконски констатовао Арно Лепармантје за француски „Le Monde“. Они (хероји) желе да окрену нови лист, иако су прилично потрошени и стари. На пример, Марио Монти попушта под притисцима Силвија Белусконија, да би се склонио у Брисел. Жан Мари Коломбани за атлантистички усмерен портал „Slate.fr“ унапред оптужује „популисту Берлусконија“, и тврди да „ако Италија буде гласала за њега, Европска унија може потонути у још дубљу кризу“. Монти одлази, јер су Берлускони и његова партија „Народ слободе“ одбили да даље подржавају штетну политику премијера.
Ипак, еврофанатици хвале Монтија. Председник владе Италије је потомак класе патриција, један од људи коме је доброчинство и брига за друге једна од главних особина. Сви су они велики политичари, али знају меру. Додуше, имају проблем; њих нико није на политичким изборима бирао, већ је на власт у Италији дошао као експерт, доживотни сенатор и бивши европски комесар. И Париз има своје од народа неизабране премијере: Доминика де Вилпена и Рајмона Бара. Но, њима се качи ореол мудрости – да се ради о политичарима који мисле о будућим поколењима, док њихови противници мисле о следећим изборима.

[restrictedarea]

КАДРОВАЊЕ ПО МЕРИ ЕУ Услед све присутнијег страха од будућности, данас је Европска унија подељена. За политичаре који су национално опредељени, Унија је нелегитимна, за еврофанатике она је једино исправна визија будућности, све друго је маргинално и неважно. Ако је за утеху, Монти неће отићи из политике. Одлази само из италијанске политике. Нуди му се високи политички положај у Бриселу. Тако се потрврђује правило: неуспешан политичар код куће – одличан кадар за Унију. „Домаћи задаци“ су, заиста, чудо. Сви они који су изгубили код својих бирача и народа (обично медијима говоре „да не могу да трпе национализам свог народа“, да „они не могу да бирају нацију у којој су рођени, али могу итд…“) Листи поражених придружује се и Даниел Кон-Бендит, као и многи други денационализовани кадрови. Ова еврофанатична елита је прилично стара, па се очекује кадровска обнова, зато се међу лицима која ће заузети дужносту у институцијама Уније налази и „наш“ Борис Тадић, као проверено денационализовани, млађи политичар. Све њих Арно Лепармантје глорификује указујући да „имају европску машту“, да су то људи који говоре „Устај, Европо!“, али је истина и да они имају све мање следбеника. За Лепармантјеа „то су хероји који се боре против назадности времена у којем живе“. Међутим, пред све те „хероје“ поставља се велики проблем – избори 2014. године, на којима се, како предвиђају истраживања јавног мњења, може догодити пораз централиста – еврофанатика. Зато их Брисел повлачи у „централу“ да покушају да изборе победу – на све начине, како би у Европском парламенту обезбедили већину. На крају свог чланка Лепармантје читаоцима поручује – „Не губите наду, врло брзо ћемо имати нове европске хероје!“

НОБЕЛОВЦИ БЕЗ ОРЕОЛА У помоћ евроатлантистима је похитао и Комитет за доделу „Нобелове награде“, јер свакако да је ова награда (многи тврде „само“ до њене доделе америчком председнику Обами и сада Европској унији) могла носиоцима да обезбеди ореол хероја. Но, више не, јер је овим доделама и она компромитована. За шта је Унија стварно добила „Нобелову награду за мир“? „Нема објашњења зашто је Европска унија добила ‘Нобелову награду’. Она је само доказ да и научници могу да погреше“, сматра израелски новинар Бен-Дрор Јамини. Европска унија се показала као неспособна творевина, која је узела учешће у нечасним ратовима на простору бивше Југославије Блиског истока, данас посебно у Сирији, затим у Афганистану и Африци, тако да не може бити речи ни о каквом миротворству. У Европској унији се, како истичу експерти за ову област из Француске, стварају џихадисти, који потом одлазе диљем света да извршавају терористичка дела. Но, горе од тога је што Унија финасира сваку организацију на Блиском истоку која се труди да онемогући било какве шансе за праведно решавање блискоистичне кризе. Зато Унија нема хероје – већ политичке проститутке, које мисле само о свом личном интересу и интересу отуђених центара моћи, тврде аналитичари.
Тако мисли и млада „Европска акција – покрет новог европског самосазнања“, који жели да уједини Европљане којима је доста „америчког начина живот“ и „pax americanе“. Они не желе Унијске хероје, јер су носиоци лажи и лицимерја, а што све пак ствара систем „политичке коректности“. Циљ је и заменити Европску унију, послушну САД-у, Европском конфедерацијом, која ће постати важан субјект у међународној политици. Парола је: „Напред – до слободне Европе!“ Следбеници ове пароле су за Европску акцију хероји нашег доба.

ЧОВЕК КОЈИ СЕ ЖРТВУЈЕ Шта је, дакле, херој? Према грчкој митологији, одакле и потиче овај појам и метафора, то је галантан човек, вођа, тј. посебна класа људи, деца богова и њихових потомака, такође и потомци богова и људи. Хероји се од Богова разликују само по томе што су смртни, али су њихова дела бесмртна. Но, у грчкој митологији има хероја коју су постали бесмртни: Херакл, Асклепие, Полидевк и Локи. Већина хероја су војници који су уништавали чудовишта и ратовали између себе. Са развојем античке културе хероји су добијали и особине мудрости, музичком надареношћу или брзином. Постојали су и хероји који су то постали на основу способности предвиђања будућности. Хероји законодавци итд.
Код филозофа схватање херојства је нешто другачије. Херој је човек који се жртвовао у корист општег благостања. У филозофији о херојству је највише размишљао Хегел, за кога је херојство последица операционализације националног духа. Данас се хероизација догађа у оквиру процеса проглашења човека јунака, путем медија и рекламне кампање, да би се створили национални или интернационални хероји, како би „обични“ људи имали пример или узор. Херојство је и ствар доминирајућих принципа у друштвеном животу – зато је могуће време и без хероја. Поступци хероја су благородни и доброчинитељски. Епски хероји су извор идентитета, јер представљају етнос који се бори против освајача и експлоататора. Приликом стварања епског херојства дошло је до стварања лика витеза, часног човека и заштитника. Хероји су оличења лепоте и снаге, узор за низ генерација конкретног народа, јер представљају идеал и моралну норму. Такође су и симболи одређеног народа. Хероји имају ауторитет вође, спасиоца, заштитника и доброчинитеља.
Херојство је и ствар доминирајућих принципа у друштвеном животу – зато је могуће време и без хероја. Међутим, чињеница је да могу постојати истински, несумњиви хероји. Данас, ако је судити по „одабраним“ људима од медија и евроатлантских институција да им доделе награде или звања „личност године“ у Европској унији и њеним сателитима, јасно је да доминирају ови други – сумњиви хероји или антихероји!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *