TRENUTAK ISTINE

Piše NIKOLA VRZIĆ

Kosmetska platforma predsednika Srbije Tomislava Nikolića i (valjda) čitavog državnog vrha može da smeta samo onima za koje Kosovo i Metohija nije autonomna pokrajina Republike Srbije već nezavisna država, i koji bi da nastave sa dosadašnjom praksom puzajućeg srpskog priznavanja te nezavisnosti u skladu s nalozima Brisela i Vašingtona. A takvi, nažalost, ne sede samo po briselskim, vašingtonskim i prištinskim kancelarijama, već i u Skupštini Srbije…

Dobro je što imamo premijera koji zna da njegova reč nije Sveto pismo. Ali je jako loše što imamo premijera koji misli i da ta, njegova reč, ne znači baš ništa. Pa tako Ivica Dačić, premijer Srbije, posle noćnog sastanka državnog vrha u vili „Bokeljka“, izjavljuje da je „na sastanku državnog rukovodstva još jednom potvrđen jedinstveni državni pristup o svim temama sastanka, u vezi sa državnom politikom o Kosovu i Metohiji, o daljem toku evrointegracija…“, da „postoji potpuno jedinstvo o svim najvažnijim pitanjima“ jer „ozbiljnost situacije u kojoj se nalazi država i narod nameće neophodnost jedinstva i političke stabilnosti“… Da bi samo nekoliko dana kasnije, pošto su strani ambasadori (ne mislimo na kineskog i ruskog) saznali šta je u „Bokeljki“ dogovoreno zato što im je uručen tekst državne, srpske, Platforme za rešavanje pitanja Kosova i Metohije, premijer Srbije odjednom počeo da objašnjava da ništa u stvari i nije dogovoreno, da i to što jeste dogovoreno može da se menja, ali da je zapravo sasvim svejedno jer ionako nije ostvarljivo, pa ne mora ni da se sprovodi…

PLATFORMA I POSLEDICE Platforma predsednika Srbije Tomislava Nikolića i (možda) Vlade Srbije predstavlja prvi ozbiljan, državotvoran potez koji je Srbija povukla još od 2007. godine kada smo, u vreme vlade Vojislava Koštunice, bili hrabri i složni, i odbacili Ahtisarijev plan (nadgledane) nezavisnosti Kosova. Sve što je usledilo, nažalost, od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU pošto je ona odbacila svoju statusnu neutralnost i obavezala i sebe, i Srbiju i „Kosovo“ na sprovođenje Ahtisarijevog plana, preko prihvatanja misije EULEKS koja je i zasnovana na Ahtisarijevom planu, pa sve do tehničkih pregovora u Briselu, takođe zasnovanih na Ahtisarijevom rešenju za komadanje Srbije, bilo je mučno svedočanstvo našeg pristanka na tuđu strategiju drobljenja naše države, njene teritorije i nacionalnog interesa.
Ono što je suština Platforme, i to bi trebalo naglasiti, niti je epohalno, niti je radikalno ili ekstremno na bilo koji način, već samo oživljava dva važna aksioma: da je Kosovo i Metohija autonomna pokrajina u sastavu Republike Srbije i da, shodno tome, Srbija više ne bi trebalo da učestvuje u izgradnji nezavisne države na sopstvenoj teritoriji, svojoj istoriji, i svoj krvi prolivenoj za našu slobodu. Što će reći da se Platformom stavlja tačka na ono mučenje, na ono silovanje Srbije i Srba koje je započelo 2008. godine, apsolutnom vlašću Borisa Tadića uz svesrdnu podršku aktuelnog premijera Ivice Dačića. U tome i leži njena najveća vrednost, i njen ogroman značaj, i njena najveća mana.
A baš zato što ne predstavlja, kao što i ne bi trebalo da predstavlja, epohalnu novost u srpskom pristupu rešavanju kosmetskog pitanja (to pitanje je, naime, već rešeno 1912, a i u Ustavu Srbije piše da je KiM neotuđivi deo Srbije), i zato što nije ni radikalna, ni ekstremna (ne poziva, recimo, na ulazak srpskih tenkova u Srbicu, u Kačanik ili Prizren. To, dogodine), protiv nje može da bude samo onaj ko ne želi da i Kosovo i Metohija budu Srbija, i ko želi da nastavi da u Srbiji gradi nezavisnu kosovsku državu. Samo su takvi, u najvećoj vrednosti Nikolićeve Platforme, i sposobni da vide njenu najveću manu.
I još nešto, jednako dalekosežno. Predsednik Tomislav Nikolić je jedini segment vlasti u Srbiji koji ima pun demokratski legitimitet i kapacitet; jedini je izabran potpuno neposredno, na sopstveno ime i prezime, pri čemu je legitimniji od aktuelne Vlade Srbije i pride, makar zato što su se stranke koje čine vladajuću koaliciju, u vreme predizborne kampanje, zaklinjale da jedna s drugom neće, pa su valjda i zbog toga dobile glasove neslutećih birača… Platforma je, štaviše, sastavljena na osnovu predizbornih obećanja Tomislava Nikolića, tako da i sama ima taj demokratski kapacitet i neospornu legitimnost, a uz to je, kako već rekosmo, i striktno zasnovana na Ustavu Srbije. Tako da protivljenje takvoj, demokratski legitimnoj i na Ustavu zasnovanoj Platformi, i svi pokušaji njene opstrukcije, zapravo znače pokušaj suspenzije i demokratije i ustavnog poretka ove zemlje. To jest, pokušaj pretvaranja Srbije u koloniju Brisela i Vašingtona.
Zaista, ko u Srbiji, osim onoga ko je dovoljno glup, pa je zaslepljen neizvesnim obećanjima EU raja u kojem grcaju Grčka, Slovenija, Rumunija, Španija, Bugarska… u zamenu za Kosovo ili ko je potplaćen da bi se pravio toliko glup, može da pronađe ijednu zamerku tezama sadržanim u preambuli Nikolićeve Platforme? Da Kosovo i Metohija imaju „centralno mesto“ u „političkom, ekonomskom, bezbednosnom, kulturološkom, identitetskom i duhovnom smislu“, da je naš „dugoročni državni i nacionalni cilj – očuvanje celovitosti državne teritorije“, da je za ostvarenje tog cilja „neophodno kontinuirano i usaglašeno delovanje“ i „višegeneracijska privrženost“…
Ili, možda, neko misli da nije tačna i dijagnoza sadašnjeg stanja, takođe izložena u ovoj preambuli? Da „međunarodne organizacije, međunarodne vojne i civilne misije (…) nisu ispunile i ne ispunjavaju veliki deo obaveza“, da je „Srbija dala implicitnu saglasnost za prenos nadležnosti sa UNMIK-a na EULEKS, što je dovelo do jačanja Privremenih institucija samouprave (PIS) u Prištini na području AP KiM i stvaranja pravnih pretpostavki za njihovo dalje funkcionisanje“, da je Vlada Srbije „od 2010. godine vodila ‚tehničke pregovore‘ i postizala političke dogovore (…) koji su nedvosmisleno vodili promeni stanja na terenu u pravcu jačanja uticaja i legitimiteta PIS u Prištini na području AP KiM, i afirmaciji njihovog međunarodnog pravnog i političkog subjektiviteta“… Ili je, pak, problematično predviđanje da će „u narednom periodu doći do niza daljih, po našu poziciju nepovoljnih promena na terenu, koje proizlaze iz redefinisanja težišnih zadataka EULEKS-a, KFOR-a, primene dogovora postignutih u ‚tehničkim sporazumima‘…“?
Ili je, da se ne lažemo, najveći problem u dve konkretne posledice ovakvog teksta Platforme, koja ističe da „Srbija uživa stabilnu podršku dve stalne članice SB UN u vezi sa pitanjem sprečavanja članstva PIS u Prištini u UN i drugim međunarodnim organizacijama“, i traži da „Vlada Republike Srbije, u cilju zaštite državnih interesa, ne postiže dalje parcijalne dogovore sa PIS u Prištini u okviru takozvanog tehničkog dijaloga“, te da „osnovni princip pregovora bude – razgovor o paketu – ‚ništa nije dogovoreno dok se ne postigne dogovor o svemu‘“. I sve i ako ovaj deo bude, kako se najavljuje, zamenjen odredbom da se ne smeju postizati dogovori koji nisu saglasni sa Platformom, suština se ne menja, a tom suštinom ni strani, ni domaći propagatori kosovske nezavisnosti nikako ne mogu da budu zadovoljni. Naprotiv.

OD TAČIJA DO DAČIĆA I baš zato je opsežna opstrukcija Nikolićeve Platforme započela i pre nego što je ona uopšte i predstavljena javnosti. Medijska priprema sastojala se u podmetanju kukavičjeg jajeta, tvrdnje da je Platformom predviđena autonomija kosmetskih Srba po ugledu na model Republike Srpske. To je impliciralo tretman Kosova kao nezavisne države u okviru koje bi Srbi ostvarivali svoju autonomiju, čime je pokušano izazivanje pometnje u, ionako medijima skrajnutom, patriotskom delu srpske javnosti, i usmeravanje njihovih stavova i emocija u prirodnom smeru, dakle protiv takve Platforme. Samo što, je l’, platforma takva nije, već sasvim suprotno, govori o autonomiji Srba u okviru Kosova koje je autonomija u okviru Srbije.
A zatim, po otkrivanju njihove podmetačine, po obelodanjivanju ovog nedopuštenog, ma, skandaloznog sadržaja Platforme, propagandno sredstvo prikrivene NATO okupacije Srbije („Blic“) stupa u dejstvo. Ređaju se, iz dana u dan, naslovne strane: „Nikolić nema podršku za plan: EU, SAD i Dačić protiv Platforme“, „SAD i Nemačka protiv plana Srbije: Nikolićeva Platforma o Kosovu prst u oko EU“, „Vlada izmenila Platformu zbog pritiska iz EU“, „Vlada će ignorisati Nikolićevu Platformu“, „Španija ljuta zbog pominjanja ‚katalonskog modela‘ u Nikolićevoj Platformi“… Naravno, kada je na sve ovo Nikolić poručio da odstupanja od Platforme biti neće, ovo propagandno sredstvo slično interesovanje za sudbinu Platforme nije pokazalo… No, o toj Nikolićevoj poruci nešto kasnije.
Ali propagandna vatra po nepodobnoj kosmetskoj Platformi samo je deo šireg fronta za osporavanje i obesmišljavanje ovog napora da se propast Srbije na Kosovu i Metohiji zaustavi. Kako je, u samo jednom trenutku naše istine, baš svako uspeo da pokaže svoje pravo lice! S jedne strane, na Platformi za spas Srbije na Kosovu i Metohiji okupili su se predsednik Tomislav Nikolić, lider DSS-a Vojislav Koštunica, kosmetski Srbi, Srpska pravoslavna crkva… Dok na drugoj strani beležimo upadljivo i zabrinjavajuće, pa i raskrinkavajući (njihove namere) slične reakcije Ivice Dačića i Hašima Tačija, Hašima Tačija i Dragana Đilasa, Čedomira Jovanovića i Blerima Šalje… A ispod tako podudarnih reakcija provirio je i pokvareni plan onih koji nam rade o državi i glavi. Dok za to vreme, ne manje upadljivo, Srpska napredna stranka (uglavnom) ćuti, ostavljajući čoveka koji ju je doveo na vlast, Tomislava Nikolića, na milost i nemilost evroatlantskom toplom zecu…
Što se podrške tiče, Koštuničin DSS postupio je principijelno i krajnje predvidljivo; podržali su borbu za očuvanje AP KiM u sastavu Srbije, ojačali tu borbu svojim predlogom za popravljanje teksta Platforme (vidite okvir). Isto su, u utorak, učinili i predstavnici srpskog naroda na Kosovu i Metohiji (takođe, pogledajte okvir). Dok se SPC nije ovako javno oglasila, ali je zato predsednik Nikolić, u intervjuu agenciji „Beta“, otkrio da je „obavešten da je patrijarh srpski Irinej zadovoljan Platformom, posebno onim što je predviđeno za SPC“.
Osporavanja Platforme, nasuprot ovoj podršci, na naše veliko iznenađenje, stižu iz Prištine, Beograda, Berlina, Vašingtona… i grupisana su u nekoliko dubokih, zajedničkih zaključaka: da je Platforma nebitna, da je nerealna i neostvarljiva, pa bi je zato trebalo odbaciti, da je antievropska i da ometa fini i kulturni, evropski dijalog u kojem Srbija svoje Kosovo i Metohiju bespogovorno predaje Tačiju i njegovim otimačima ljudskih bubrega. Idemo tim redom.
Platforma Srbije je nebitna i beznačajna, „samo jedan papir“, komanduje iz Prištine tamošnji američki ambasador Trejsi Džekobson. Nekoliko dana pošto je ispred vile „Bokeljka“ obznanio jedinstvo srpskog državnog vrha, Ivica Dačić odgovara na ovu komandu. I sam odjednom staje da umanjuje značaj tog jedinstva u odbrani Kosova, izražen u Platformi. Platforma je samo „jedno viđenje kako nešto rešiti privremeno“, govori (simbolično, u Centru za reciklažu u Železniku), „Platforma nije Sveto pismo i nešto što je uklesano u kamen i mora da se sprovodi“…
I ne samo što je nebitna nego je i nerealna, neostvarljiva, poručuju i Priština i Beograd; iz takvih tvrdnji progovaraju njihovi interesi i naše prihvatanje njihovih, namesto sopstvenih interesa, taj stav da samo tuđi interesi mogu biti legitimni, dok su naši legitimni samo ukoliko nam je interes da sprovodimo tuđe interese. Elem, Hašim Tači poručuje da je srpski plan „neostvarljiv“, a za njim, kao po komandi, a možda je komande i bilo, nastavljaju Dačić, Dragan Đilas, Borko Stefanović, Čedomir Jovanović. Platforma je, govori naš premijer posle Tačijeve intervencije, podložna promenama zato što nam i „nije cilj da donosimo dokumente koji neće biti ostvarljivi (…) Mi možemo i da kažemo vratićemo Kosovo u naše ustavne okvire (…) Ili ćemo da vodimo realnu politiku ili politiku kojoj je mesto u književnosti.“ Dragan Đilas, predsednik Demokratske stranke, već „na prvo čitanje“ vidi da je Platforma „populistička i nerealna“, da u Platformi ima lepih pasaža, ali je „problem samo u tome što ne verujem da su navedene stvari realne“; njegovu misao precizira Borko Stefanović, novih šef DS-ovih poslanika u Skupštini Srbije, računicom da je „više od 90 odsto predloga u Platformi neostvarljivo“. Dok Čedomir Jovanović, i bez računice osim one koja se tiče njegovog džepa, čitavu Platformu odbacuje jer Platforma koju bi on podržao „mora da odražava realnost i ne sme da nas dovede u konfrontaciju sa međunarodnom zajednicom i Albancima sa Kosova, na koje smo upućeni“. Pa nam, umesto borbe za Srbiju na Kosmetu, predlaže borbu za sprovođenje Ahtisarijevog plana za nezavisno Kosovo.
Dalje, osim što je nebitan i nerealan, plan je i antievropski. Tako reče Hašim Tači („To je antievropski plan“), a za njim će, skoro uglas, i Dragan Đilas, protiveći se Platformi baš zato što bi, „predlogom za prekidanje tehničkog dijaloga sa Evropskom unijom“ (?!), „Srbiju samo dodatno udaljila od evrointegracija“. Na sve to poentira Blerim Šalja, „politički koordinator Vlade Kosova“: „Ovaj dokument je šamar Ketrin Ešton, Vašingtonu, Briselu i Berlinu.“
I otuda reakcija neimenovanog zvaničnika Stejt departmenta – „Sve što podriva i ometa taj dijalog (Beograda i Prištine) nije od pomoći“ – i nemačkog ambasadora u Prištini Petera Blomajera, koji je ocenio da Beograd svojom Platformom o Kosovu „ne pomaže dijalogu Beograda i Prištine, koji se uz posredovanje Ketrin Ešton održava u Briselu“. Sa istim senzibilitetom i nešto više žara, i već spomenuti Borko Stefanović, s uverenjem koje mu pruža njegovo briselsko iskustvo, govori da bi prekid dijaloga sa Prištinom bio „opasan“. Kao da je i prva verzija Platforme govorila o prekidu dijaloga; a nije, nego je govorila o prekidu postizanja dogovora koji slabe poziciju Beograda, i jačaju poziciju Prištine. Tako da, ako išta ometa, Platforma ometa takav dijalog srpskih i „kosovskih“ vlasti.

POUKA „VIKILIKSA“ I tu dolazimo do suštine, do udruženog zločinačkog pokušaja da se osujeti Platforma koja će prekinuti onakav dijalog Beograda i Prištine, posle kojeg su Srbi osuđeni da postanu Kosovari, Srbija priznala Vrhovni sud (nezavisnog) Kosova, izgradila državnu granicu na Jarinju i sprema se da isto učini i na Brnjaku… Prava priroda ovog, dosadašnjeg dijaloga, otkrivena nam je, uostalom, zahvaljujući „Vikiliksu“ i američkoj diplomatskoj depeši 10BRUSSELS85, napisanoj početkom 2010. godine; u njoj je, na savetovanju zemalja Kvinte (SAD, Nemačka, Velika Britanija, Francuska i Italija) rečeno da „‚međunemački‘ model (odnosa Srbije i njene južne pokrajine) može da bude samo privremeno rešenje“ – a to „privremeno rešenje“ podrazumevalo bi potpisivanje sporazuma o dobrosusedskim odnosima i ulazak nezavisne države Kosovo u Ujedinjene nacije – da „moramo jasno da stavimo do znanja Srbiji da neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kosova“, te da je „međusobno priznanje cilj, i da bi trebalo da posavetujemo Vladu Kosova da u pregovore uđe shvatajući da je to cilj“. I posle toga započeše pregovori, taj dijalog za koji se sada američki i nemački diplomata i Borko Stefanović pribojavaju da bi srpskom Platformom mogao da bude prekinut. Uzgred, krije li se u ovome i razlog što je prethodna Platforma za pregovore s Prištinom, ona na osnovu koje je Borko Stefanović tako uspešno pregovarao, ostala državna tajna? S tim što i nemamo nikakav dokaz da je ikada i doneta, osim što su kontrolisani srpski mediji krajem 2010. godine ustvrdili da jeste.
A na čitav onaj hor osporavanja sadašnje, javne srpske Platforme, i napada na pokušaj predsednika Srbije da iskorači iz nasleđa politike svog prethodnika Borisa Tadića, Srpska napredna stranka odreagovala je samo izjavama dvoje svojih ministara, energetike i rudarstva, Zorane Mihajlović i Milana Bačevića, da je Platforma „u skladu sa predizbornim obećanjima SNS-a“, i da je „rezultat dogovora, iza kojeg stoji i Vlada Srbije“. Neke žešće, frontalnije odbrane svog (doskorašnjeg) predsednika ili javne podrške njegovog naslednika Aleksandra Vučića, zasad nema, a moralo bi da bude.
Elem, da sumiramo. Iza svih onih pokušaja da se Platforma izmetne u tek još jedno mrtvorođenče, nazreli smo i cilj čitavog tog manevra: da se nastavi s pregovorima kakvi su bili dosad, u izvedbi Borka Stefanovića i Ivice Dačića, odnosno da se Srbija (Platformom) ne usprotivi učvršćivanju kosovske državnosti; da Platforma do Skupštine Srbije uopšte i ne dođe, a ako već mora da dođe, da je Skupština usvoji u toliko uopštenom i razvodnjenom obliku da briselski pregovarači mogu da pregovaraju kao i dosad, uz osmehe i laganu večeru, neopterećeni ograničenjima za svoje popuštanje kakva bi im nametnula iole eksplicitnija skupštinska odluka. Dakle, da se nastavi kao što se i započelo, a da Platforma ostane samo jedna neprijatna epizoda u kojoj je Srbija – bezuspešno – pokušala da se bori za sebe umesto što se bori za njih.

TEST TOMISLAVA NIKOLIĆA Ali neće moći, poručio je u utorak, pred polazak u Banjaluku, Tomislav Nikolić, kao da evroatlantskim vlasnicima naše zemlje već nije dovoljno neugodno što u Banjaluku predsednik Srbije nije otišao preko Sarajeva i jednog tadićevskog izvinjenja. Šta je to Nikolić poručio? Poručio je, urbi et orbi – i Beogradu i Briselu, dakle – da je došao trenutak istine, u kojem svako ima da pokaže svoje pravo lice. I usput pokazao da Ivici Dačiću veruje da će se u Briselu boriti za Srbiju taman koliko veruje Evropskoj uniji da je statusno neutralna.
Pre toga, rekao je da je kucnuo jedan drugačiji čas, pokazavši da onakav briselski dijalog jeste ugrožen, ma koliko se Borko Stefanović i njegovi inspiratori iz evroatlantskih ambasada tome protivili: „Postoji nešto što više ne može da se izvršava, a to je omogućavanje da Kosovo jednoga dana bude nezavisno. Čini mi se da je mnogo toga urađeno kako bi se u magli priznavala nezavisnost Kosova i Metohije. Ne možete svoj narod da osudite da uzima državljanstvo Kosova, a da kažete da ne priznajete tu državu.“
„Voleo bih“, nastavio je, „da Skupština stane iza dokumenta koji nikoga ne iritira osim onog koji kaže da je Kosovo nezavisno (…) Nosim se mišlju da je (Platformu) ponudim na potpisivanje predsednicima parlamentarnih stranaka.“ Zašto? „Ovo je dobar test za političare u Srbiji, šta misle, šta govore, a šta rade.“ Pa da vidimo na delu ko je za poštovanje Ustava Srbije, a ko protiv toga.
A na sličnom je testu i Evropska unija: „Ako su svi njeni (EU) organi na terenu statusno neutralni, ona ne može da kaže: ‚Izmenite Platformu koja kaže da Kosovo nije nezavisno‘.“
Političarima vladajuće većine, pak, predsednik kao da ne veruje sasvim; sam je, kaže, seo da piše skupštinsku rezoluciju, čiji će „sastavni deo uvek da bude Platforma“, iako sama neće biti usvajana. „Ta rezolucija mora da bude obavezujuća za one koji, od dana donošenja rezolucije, pregovaraju u ime Srbije“, rekao je predsednik. I da slučajno ne bude otezanja i neprijatnih iznenađenja već u januaru, mora da se usvoji već do Božića, „jer mnogo je veća snaga onoga koji ide na razgovore i iza sebe nosi odluku celog parlamenta. On onda nema prava da popušta, onda pregovori idu drugim tokom.“
A pregovaraće se, već od 10. januara, o onome što će biti 11. januara. Hoće li biti – ili neće biti, kao što je svojim Zaključkom garantovala Vlada Republike Srbije – naplate carine na prelazima Jarinje i Brnjak? Dačić već najavljuje da je na tu naplatu carine pristao uprkos vladinom Zaključku, i da je ostalo još samo da se on i Tači dogovore kako će ti carinski prihodi biti raspodeljivani. A sa njegovim ovako jasnim/čvrstim/odlučnim stavom u odbrani Srbije i njenih garancija, pregovaraće premijer i „premijer“, još, i o „prevazilaženju institucionalnog paralelizma“ na severu Kosova i Metohije, o pozivnom broju nezavisnog Kosova, o jezeru Gazivode i drugim elektroenergetskim kapacitetima Srbija u njenoj južnoj pokrajini, o potpisivanju Sporazuma o dobrosusedskim odnosima s „Kosovom“ i učlanjenju „Kosova“ u Ujedinjene nacije, sve kako već stoji među uslovima Evropske unije Srbiji, da bi joj odredila datum početka pregovora za učlanjenje u EU koji nam ionako, prema najavi Angele Merkel, neće biti određen…
Da bismo sve ovo sprečili, jasno je šta moramo da uradimo; mi, kojima dobro Srbije jeste na srcu koliko i Kosovo i Metohija u duši. Da prihvatimo Platformu Tomislava Nikolića kao jedinu realnu, znači najbolju šansu za nastavak borbe za očuvanje Kosmeta u Srbiji i Srbije na Kosmetu, i da stoga Platformu iz sve snage, i nedvosmisleno, podržimo. Jer je taj proces dvosmeran: obavezavši sebe na podršku Nikoliću i njegovoj Platformi, obavezujemo i njega da od sopstvene Platforme, od borbe za AP KiM u sastavu Srbije i borbe protiv puzajućeg priznavanja nezavisnosti Kosova, ne odustane. Ili će – podeli li Nikolićeva Platforma nesrećnu sudbinu srpske rezolucije u UN, koja je pod evroatlantskim pritiskom promenjena, pa je laganu predaju Kosova i Metohije (2008-2010) pretvorila u ubrzanu predaju Kosova i Metohije (2010-2012) – aktuelni predsednik podeliti sudbinu bivšeg. A to mu, kako stvari sada stoje, ne pada na pamet, te mu za srećnu Novu 2013. godinu iz sveg srca želimo da pri tome i ostane.

Predlog DSS-a

Jedina eksplicitna podrška iz Skupštine Srbije, i jedini konkretan predlog za poboljšanje Platforme, Tomislavu Nikoliću stigli su od Demokratske stranke Srbije; možda i zato što je, kako je sasvim zlovoljno konstatovao Skender Destani, lider DUD-a (Demokratska unija Doline), „Nikolićeva platforma verna kopija one iz 2004. godine, čiji je autor bio Vojislav Koštunica“.
Tek, predložio je DSS posle sastanka u Predsedništvu Srbije da se u Platformi „precizira ustavnopravna veza pokrajine Kosova i Metohije u sastavu Srbije“ tako što će, „saglasno članu 182 Ustava Srbije koji utvrđuje suštinsku autonomiju za AP KiM, i saglasno Rezoluciji 1244 koja utvrđuje suštinsku autonomiju za KiM unutar Srbije, Narodna skupština Srbije doneti poseban zakon kojim će se urediti suštinska autonomija AP Kosovo i Metohija“.
Prema rečima Vojislava Koštunice, predsednika DSS-a, sa predsednikom Srbije je, u dodatnom razgovoru, održanom posle sastanka na kojem mu je predstavljena Platforma, i postignut dogovor da ovakva odredba bude uneta u tekst srpske Platforme.

Podrška Kosmeta

Na zajedničkoj sednici odbornika i koordinatora srpskih opština, kao i predstavnika Udruženja Srba sa KiM, posle razmatranja predloga Političke platforme za razgovore predstavnika Vlade Republike Srbije sa predstavnicima Privremenih institucija (PIS) u Prištini, usvojeni su sledeći:

ZAKLJUČCI

Podržava se predlog teksta Političke platforme o Kosovu i Metohiji koju je Predsednik Republike Srbije predstavio i predao svim opštinskim predstavnicima Srba sa Kosova i Metohije kao osnova za način rešavanja pitanja Kosova i Metohije.
Posebno se podržava stav da Vlada Republike Srbije u cilju zaštite državnih i nacionalnih interesa ne postiže dalje parcijalne dogovore sa PIS u Prištini u okviru tzv. tehničkog dijaloga, zbog toga što oni vode promeni stanja na terenu u korist (PIS), slabljenju pregovaračke pozicije Srbije u političkom dijalogu na visokom nivou i potencijalnoj destabilizaciji bezbednosnih prilika.
Naročito podržavamo stav iz Platforme da osnovni princip pregovora bude razgovori u paketu, tj. da ništa nije dogovoreno dok sve ne bude dogovoreno.
Smatramo izuzetno važnim što predlog političke Platforme podjednako obuhvata zaštitu interesa i predlaže rešenje za sve Srbe koji žive na KiM, zatim pitanja regulisanja uzurpirane, otete ili uništene imovine Srba i Republike Srbije, najširu zaštitu Srpske pravoslavne crkve i njene imovine, i druga važna pitanja.
Tražimo da politička Platforma mora da sadrži posebno poglavlje koje će regulisati obavezu međunarodne zajednice da omogući bezbednosne i materijalne uslove za održivi povratak preko 250.000 prognanih i interno raseljenih lica.
Zahtevamo da se u Platformi još jasnije istakne da je KiM sastavni i neotuđivi deo Republike Srbije, kao što je to jasno definisano Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom SB UN 1244.
Smatramo da bi svaka eventualna buduća promena predložene Platforme trebalo da bude usaglašena sa predstavnicima Srba sa Kosova i Metohije.
Predstavnici Srba sa Kosova i Metohije očekuju najširu političku saglasnost u Srbiji i traže da političku Platformu, kao obavezujući dokument, u što kraćem roku usvoji Narodna skupština Republike Srbije.