Svetski film u 2012. godini – Juriš nizbrdo

Piše Vladislav Panov

Protekla filmska godina u svetu obeležena je daljim urušavanjem kreativnosti, autorske hrabrosti i ozbiljnih političkih istraživanja uz pomoć pokretnih sličica. Nasuprot tome primetno je dalje jačanje amerikanizacije svetskog tržišta, najpre azijskog, zahvaljujući kojem se potpuno zaokružuje transformacija filmske umetnosti u globalnu industrijsku proizvodnju uglavnom bezvrednih, praznih i neinteligentnih filmova

Za nama je još jedna filmska godina koja, kao i niz ranijih, ponovo ostavlja utisak da savremena civilizacija i na tom planu juri nizbrdo. U najboljem slučaju moguće je prepoznati nastavljanje već poduže prisutne stagnacije. U idejama, umetničkim ispoljavanjima, u hrabrosti da se po svaku cenu izdigne iz osrednjosti koju nameću striktni zahtevi industrije, u manjku ozbiljnih političkih istraživanja uz pomoć pokretnih sličica. Nisu zato zapažena nikakva pomeranja, nema kvaliteta koji će obeležiti 2012. godinu i naterati nas da je po tome pamtimo. Mediokriteti i zakon profita su nastavili da vajaju ponudu i diktiraju ono što se podrazumeva kada se pomene poimanje dobrog filma. Kao najistaknutiji i najpopularniji vid umetnosti, filmski proizvod prodire do najšireg kruga ljudi. Ali oni su danas samo potrošači. Otuda se i ovoga puta kao imperativni i potpuno nepromenljivi zakon ističe zarada na bioskopskim blagajnama. Ako nje nema, nema ni vrednovanja filma. On nije dobar ako ne zarađuje. I dok je to višedecenijski holivudski princip, ostali svet je, barem kada je reč o njihovoj produkciji, odolevao. Američki film je bio taj koji je ubirao najveći deo zarade svuda po svetu, a takozvani autorski film je prepuštan drugim kinematografijama. Ove godine se, međutim, pojavilo nekoliko novih holivudskih kopija.

Kalifornizacija Azije U tom je smislu najzanimljiviji preokret koji je načinjen u kineskim bioskopima. Njihovo stalno rastuće tržište počelo je da prihvata diktat profita kao merila vrednosti. Tako je ove godine kineski bioskopski lanac dobio domaćeg „razbijača blagajni“ u stilu holivudskih. Jedan od najskupljih kineskih filmova postao je i najgledaniji. Kostimirana fantazija prepuna holivudizovane akcije i specijalnih efekata, „Oslikana koža: uskrsnuće“, bila je apsolutni pobednik kada se pitaju kineski gledaoci i samo je od domaće distribucije zaradio 115 miliona dolara. Ali i većina od prestalih filmova s liste deset najgledanijih u 2012. godini veoma je bliska holivudskim matricama i komercijalnim žanrovima, pa se stiče utisak da je azijsko tržište kulturno indoktrinirano i „kalifornifikovano“. Velika je to pobeda, s obzirom na to da godinama kineska produkcija predstavlja i kvantitativno i posebno kvalitativno vodeću snagu azijskog filma. Tužno je da je prisutna slična slika i kada se pogledaju glavni takmaci kineskoj kinematografiji, japanski i severno-korejski film. I jedan i drugi su stagnirali ove godine i potpuno se produkcijski i prikazivački podredili američkom filmu. Posebno je japanski gledalac prekomponovan prema amerikanizaciji svog filmskog ukusa, s obzirom na to da je od pedeset vikenda u protekloj godini, a samim tim i u ukupnom sumiranju zarade od ulaznica, preko četrdeset pripadalo uspešno distribuiranim holivudskim hitovima. Japanski je film bio prisutan na listama najgledanijih ili samo kada je bila u pitanju nova ekranizacija nekog od brojnih manga stripova, ili kada je njihov proizvod žanrovski i produkcijski bio uspešna kopija američkog. Korejski film je i ove godine u tom najkomercijalnijem segmentu nastavio preuređivanje i savremenim potrebama prilagođavanje zahtevima zapadnog komercijalnog „bioskopskog hita“, pa su mu i najgledaniji filmovi upravo takvi. Produkcijski sve bolji, skuplji i za svetsku distribuciju kurentniji, ali sadržajno sve uniformniji i prazniji. A u pitanju je filmski rad koji je donedavno bio, makar u pisanju, jedan od najkreativnijih i najoriginalnijih na svetu.

[restrictedarea]

Parabolična ljubav Evrope Evropljani su se odlučili da je najbolji film godine turobna gerontološka ljubavna priča „Ljubav“ Mikaela Hanekea, koja se na njemu svojstven germanski leden i precizan način pozabavila krajem života kroz sudbinu vremešnog francuskog para. Evropskog je „Oskara“ osvojio u kategorijama glavnih glumaca i režije, ali i kao najbolji film. Starost kao parabolična tema za „Stari kontinent“, čija bela populacija ubrzano odumire i svake godine postaje sve starija, otuđenija, promašenija i nesrećnija, idealno je poslužila intrigantnom nemačkom sineasti čiji je bogati autorski opus s ovim trijumfom zaokružen na najbolji način. I ove godine mnogi velikani evropskog filma su pauzirali ili su iznenadili i sebe i druge nemogućnošću da se nametnu s nekom temom koja ima potencijal i snagu da samostalno i originalno premeri svet, ili bar ponudi nešto novo, nalik onome što su činili nekada. Nije se istaklo ni neko novo makar i obećavajuće važno autorsko ime. Mada su na nedavno objavljnoj zvaničnoj listi pet nominovanih filmova koji se takmiče za „Zlatni globus“ (nagrada stranih novinara akreditovanih u Holivudu), što je priznanje koje je po mnogo čemu najuticajniji uvod u „Oskara“, svi nominovani predstavnici evropske kinematografije. Osim Hanekeove „Ljubavi“ kao najvećeg favorita i za ovu nagradu (francusko-austrijsko-nemačka koprodukcija), tu su i dva ostvarenja francuske proizvodnje i dva danska. I to su otprilike kinematografije koje su i ove godine, kao mnogih prethodnih, na sve načine vodeće u evropskoj proizvodnji filmova. I dok Francuzi imaju baš kao američke filmadžije takozvanu mejnstrim produkciju, svoj Holivud, iz kojeg bez mere i mnogo razuma izlaze banalni, haj-tek digitalni hamburgeri od pokretnih sličica namenjenih praznom uživanju publike koja redovno pohodi bioskope, ali i paralelno takozvanu nezavisnu, pa možda čak i umetničku ponudu, dotle su se Danci zadovoljili strategijom manjeg produkcijskog obima, bez megalomanskih poduhvata, ali sa potenciranjem originalnosti, raznovrsnosti u temama i isticanju značaja pripovedanja, odnosno sadržaja, a ne forme. Otud su i ove sezone u tom najznačajnijem sastavu filmske ponude upravo danski autori pružili najkvalitetniji doprinos.

Talas novog američkog patriotizma Što se tiče američke kinematografije najilustrativnije je nedavno objavljeno nominovanje za „Zlatni globus“, nagradu drugu po značaju za tamošnji industriju pokretnih sličica, a, zna se, prilično preciznu najavu za onu prvu, najvažniju, za „Oskara“. Kada je reč o nominacijama za žanr drame jasno je da su se i autori, ali i gledaoci, kao i čitav filmski establišment okrenuli unutarnjim nemirima izazvanim neprekidnim ratovanjem za slobodu i demokratiju (čitaj naftu) arapskog sveta. Ogromne materijalne i ljudske žrtve rata protiv sile i nepravde, terorista i neprijatelja demokratije reflektovale su se na filmsku produkciju inicirajući neprestani ratnohuškački ili navodno osuđujući, ali ipak sasvim pozitivan odnos prema američkoj armiji koja ratuje u Afganistanu i Iraku u sve brojnijim filmovima i Holivuda, ali i nezavisne, dokumentarne i televizijske produkcije. Nominacija za najbolji film godine za novo ostvarenje Ketrin Bigelou „Tajna operacija“, koje se bavi pričom o akciji u kojoj je ubijen Bin Laden, smatra se najizglednijom da se materijalizuje u „Zlatni globus“, a kasnije i u „Oskara“. Iako mu je konkurencija ogromna, s obzirom na to da se za isto priznanje bore i još dva filma velikih američkih tema, „Linkoln“, biografsko delo o čuvenom američkom predsedniku Abrahamu Linkolnu i „Argo“, Ben Aflekov novi rediteljaski rad koji opisuje čuvenu krizu talaca iz osamdesetih godina u Iranu tokom koje su krvoločne pristalice Homeinija mesecima zatočene držali službenike američke ambasade. Aflekov film, svuda i na svakom mestu izuzetno hvaljen, bavi se paralelnom pričom oslobađanja nekoliko službenika ambasade koji su uspeli da se sakriju u rezidenciji kanadskog ambasadora. U stvari, Aflekov film ima najviše šansi za trijumf i kada je reč o „Zlatnom globusu“ i „Oskaru“, jer u suštini predstavlja doprinos sve zanosnijem talasu novog američkog patriotizma. Uspeh akcije oslobađanja talaca iz čeljusti islamskih fanatika iz prošlosti značajno podiže tenziju i osećanje trijumfalnog zadovoljstva današnjih zaštitnika demokratskih vrednosti Zapada. Otud bi potvrda detekcije ovakvih potencijala Aflekovog filma u vidu dodeljivanja najvažnijih nagrada najpre bio patriotski, pa tek onda umetnički čin. A da je tako dokazuje i nedavno objavljivanje liste kandidata za film godine sačinjene od strane Unije američkih filmskih novinarki koju predvode upravo pomenuta tri filma. Kada su i žene stale na liniju odbrane američkog patriotizma, svaki dalji komentar je izlišan. Ovo je inače bila godina u kojoj je Džejms Bond napunio pedeset filmskih godina, u kojoj su dva velika holivudska studija, „Paramaunt“ i „Juniverzal“, proslavili Stogodišnjicu, a zaradu od skoro ili preko milijardu dolara premašila su tri filma, „Hobit“, „Skajfol“ i „Ledeno doba“.

Najbolji filmovi godine po časopisu „Didžital spaj“:
1. Argo
2. Skajfol
3. Igre gladi
4. Uspon mračnog viteza
5. Sram
6. Osvetnici
7. Ubij ih nežno
8. U dobru i zlu
9. Gospodar
10. Hobit

Nominacije za
„Zlatni globus“ – drama:
1. Argo
2. Đango
3. Život Pijev
4. Linkoln
5. Tajna operacija

Nominacije za
„Zlatni globus“ za najbolji strani film:
1. Ljubav (Francuska)
2. Kraljevska afera (Danska)
3. Nedodirljivi (Francuska)
4. Kon-Tiki (Norveška)
5. Rđa i kosti (Francuska)

Nagrade Evropske filmske akademije za 2012. godinu
Najbolji film:
Ljubav
(Francuska-Nemačka-Austrija)
Evropsko otkriće godine:
Kauboj (Holandija)
Nagrada publike:
Asta la vista (Belgija)

Laureati nagrada
na najvećim filmskim festivalima
„Zlatni medved“ u Berlinu:
Cezar mora umreti (Italija)
„Zlatna palma“ u Kanu:
Ljubav (Francuska)
„Zlatni lav“ u Veneciji:
Pijeta (Južna Koreja)

[/restrictedarea]