Светски филм у 2012. години – Јуриш низбрдо

Пише Владислав Панов

Протекла филмска година у свету обележена је даљим урушавањeм креативности, ауторске храбрости и озбиљних политичких истраживања уз помоћ покретних сличица. Насупрот томе приметно је даље јачање американизације светског тржишта, најпре азијског, захваљујући којем се потпуно заокружује трансформација филмске уметности у глобалну индустријску производњу углавном безвредних, празних и неинтелигентних филмова

За нама је још једна филмска година која, као и низ ранијих, поново оставља утисак да савремена цивилизација и на том плану јури низбрдо. У најбољем случају могуће је препознати настављање већ подуже присутне стагнације. У идејама, уметничким испољавањима, у храбрости да се по сваку цену издигне из осредњости коју намећу стриктни захтеви индустрије, у мањку озбиљних политичких истраживања уз помоћ покретних сличица. Нису зато запажена никаква померања, нема квалитета који ће обележити 2012. годину и натерати нас да је по томе памтимо. Медиокритети и закон профита су наставили да вајају понуду и диктирају оно што се подразумева када се помене поимање доброг филма. Као најистакнутији и најпопуларнији вид уметности, филмски производ продире до најширег круга људи. Али они су данас само потрошачи. Отуда се и овога пута као императивни и потпуно непроменљиви закон истиче зарада на биоскопским благајнама. Ако ње нема, нема ни вредновања филма. Он није добар ако не зарађује. И док је то вишедеценијски холивудски принцип, остали свет је, барем када је реч о њиховој продукцији, одолевао. Амерички филм је био тај који је убирао највећи део зараде свуда по свету, а такозвани ауторски филм је препуштан другим кинематографијама. Ове године се, међутим, појавило неколико нових холивудских копија.

Калифорнизација Азије У том је смислу најзанимљивији преокрет који је начињен у кинеским биоскопима. Њихово стално растуће тржиште почело је да прихвата диктат профита као мерила вредности. Тако је ове године кинески биоскопски ланац добио домаћег „разбијача благајни“ у стилу холивудских. Један од најскупљих кинеских филмова постао је и најгледанији. Костимирана фантазија препуна холивудизоване акције и специјалних ефеката, „Осликана кожа: ускрснуће“, била је апсолутни победник када се питају кинески гледаоци и само је од домаће дистрибуције зарадио 115 милиона долара. Али и већина од престалих филмова с листе десет најгледанијих у 2012. години веома је блиска холивудским матрицама и комерцијалним жанровима, па се стиче утисак да је азијско тржиште културно индоктринирано и „калифорнификовано“. Велика је то победа, с обзиром на то да годинама кинеска продукција представља и квантитативно и посебно квалитативно водећу снагу азијског филма. Тужно је да је присутна слична слика и када се погледају главни такмаци кинеској кинематографији, јапански и северно-корејски филм. И један и други су стагнирали ове године и потпуно се продукцијски и приказивачки подредили америчком филму. Посебно је јапански гледалац прекомпонован према американизацији свог филмског укуса, с обзиром на то да је од педесет викенда у протеклој години, а самим тим и у укупном сумирању зараде од улазница, преко четрдесет припадало успешно дистрибуираним холивудским хитовима. Јапански је филм био присутан на листама најгледанијих или само када је била у питању нова екранизација неког од бројних манга стрипова, или када је њихов производ жанровски и продукцијски био успешна копија америчког. Корејски филм је и ове године у том најкомерцијалнијем сегменту наставио преуређивање и савременим потребама прилагођавање захтевима западног комерцијалног „биоскопског хита“, па су му и најгледанији филмови управо такви. Продукцијски све бољи, скупљи и за светску дистрибуцију курентнији, али садржајно све униформнији и празнији. А у питању је филмски рад који је донедавно био, макар у писању, један од најкреативнијих и најоригиналнијих на свету.

[restrictedarea]

Параболична љубав Европе Европљани су се одлучили да је најбољи филм године туробна геронтолошка љубавна прича „Љубав“ Микаела Ханекеа, која се на њему својствен германски леден и прецизан начин позабавила крајем живота кроз судбину времешног француског пара. Европског је „Оскара“ освојио у категоријама главних глумаца и режије, али и као најбољи филм. Старост као параболична тема за „Стари континент“, чија бела популација убрзано одумире и сваке године постаје све старија, отуђенија, промашенија и несрећнија, идеално је послужила интригантном немачком синеасти чији је богати ауторски опус с овим тријумфом заокружен на најбољи начин. И ове године многи великани европског филма су паузирали или су изненадили и себе и друге немогућношћу да се наметну с неком темом која има потенцијал и снагу да самостално и оригинално премери свет, или бар понуди нешто ново, налик ономе што су чинили некада. Није се истакло ни неко ново макар и обећавајуће важно ауторско име. Мада су на недавно објављној званичној листи пет номинованих филмова који се такмиче за „Златни глобус“ (награда страних новинара акредитованих у Холивуду), што је признање које је по много чему најутицајнији увод у „Оскара“, сви номиновани представници европске кинематографије. Осим Ханекеове „Љубави“ као највећег фаворита и за ову награду (француско-аустријско-немачка копродукција), ту су и два остварења француске производње и два данска. И то су отприлике кинематографије које су и ове године, као многих претходних, на све начине водеће у европској производњи филмова. И док Французи имају баш као америчке филмаџије такозвану мејнстрим продукцију, свој Холивуд, из којег без мере и много разума излазе банални, хај-тек дигитални хамбургери од покретних сличица намењених празном уживању публике која редовно походи биоскопе, али и паралелно такозвану независну, па можда чак и уметничку понуду, дотле су се Данци задовољили стратегијом мањег продукцијског обима, без мегаломанских подухвата, али са потенцирањем оригиналности, разноврсности у темама и истицању значаја приповедања, односно садржаја, а не форме. Отуд су и ове сезоне у том најзначајнијем саставу филмске понуде управо дански аутори пружили најквалитетнији допринос.

Талас новог америчког патриотизма Што се тиче америчке кинематографије најилустративније је недавно објављено номиновање за „Златни глобус“, награду другу по значају за тамошњи индустрију покретних сличица, а, зна се, прилично прецизну најаву за ону прву, најважнију, за „Оскара“. Када је реч о номинацијама за жанр драме јасно је да су се и аутори, али и гледаоци, као и читав филмски естаблишмент окренули унутарњим немирима изазваним непрекидним ратовањем за слободу и демократију (читај нафту) арапског света. Огромне материјалне и људске жртве рата против силе и неправде, терориста и непријатеља демократије рефлектовале су се на филмску продукцију иницирајући непрестани ратнохушкачки или наводно осуђујући, али ипак сасвим позитиван однос према америчкој армији која ратује у Афганистану и Ираку у све бројнијим филмовима и Холивуда, али и независне, документарне и телевизијске продукције. Номинација за најбољи филм године за ново остварење Кетрин Бигелоу „Тајна операција“, које се бави причом о акцији у којој је убијен Бин Ладен, сматра се најизгледнијом да се материјализује у „Златни глобус“, а касније и у „Оскара“. Иако му је конкуренција огромна, с обзиром на то да се за исто признање боре и још два филма великих америчких тема, „Линколн“, биографско дело о чувеном америчком председнику Абрахаму Линколну и „Арго“, Бен Афлеков нови редитељаски рад који описује чувену кризу талаца из осамдесетих година у Ирану током које су крволочне присталице Хомеинија месецима заточене држали службенике америчке амбасаде. Афлеков филм, свуда и на сваком месту изузетно хваљен, бави се паралелном причом ослобађања неколико службеника амбасаде који су успели да се сакрију у резиденцији канадског амбасадора. У ствари, Афлеков филм има највише шанси за тријумф и када је реч о „Златном глобусу“ и „Оскару“, јер у суштини представља допринос све заноснијем таласу новог америчког патриотизма. Успех акције ослобађања талаца из чељусти исламских фанатика из прошлости значајно подиже тензију и осећање тријумфалног задовољства данашњих заштитника демократских вредности Запада. Отуд би потврда детекције оваквих потенцијала Афлековог филма у виду додељивања најважнијих награда најпре био патриотски, па тек онда уметнички чин. А да је тако доказује и недавно објављивање листе кандидата за филм године сачињене од стране Уније америчких филмских новинарки коју предводе управо поменута три филма. Када су и жене стале на линију одбране америчког патриотизма, сваки даљи коментар је излишан. Ово је иначе била година у којој је Џејмс Бонд напунио педесет филмских година, у којој су два велика холивудска студија, „Парамаунт“ и „Јуниверзал“, прославили Стогодишњицу, а зараду од скоро или преко милијарду долара премашила су три филма, „Хобит“, „Скајфол“ и „Ледено доба“.

Најбољи филмови године по часопису „Диџитал спај“:
1. Арго
2. Скајфол
3. Игре глади
4. Успон мрачног витеза
5. Срам
6. Осветници
7. Убиј их нежно
8. У добру и злу
9. Господар
10. Хобит

Номинације за
„Златни глобус“ – драма:
1. Арго
2. Ђанго
3. Живот Пијев
4. Линколн
5. Тајна операција

Номинације за
„Златни глобус“ за најбољи страни филм:
1. Љубав (Француска)
2. Краљевска афера (Данска)
3. Недодирљиви (Француска)
4. Кон-Тики (Норвешка)
5. Рђа и кости (Француска)

Награде Европске филмске академије за 2012. годину
Најбољи филм:
Љубав
(Француска-Немачка-Аустрија)
Европско откриће године:
Каубој (Холандија)
Награда публике:
Аста ла виста (Белгија)

Лауреати награда
на највећим филмским фестивалима
„Златни медвед“ у Берлину:
Цезар мора умрети (Италија)
„Златна палма“ у Кану:
Љубав (Француска)
„Златни лав“ у Венецији:
Пијета (Јужна Kореја)

[/restrictedarea]

Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *