Stan Gašparovski: Srbi su dobar proizvod koji se loše prodaje

Razgovarao Miodrag Zarković 

Sa iskustvom sakupljanim širom planete, a naročito u Londonu gde je svojevremeno okupljao i po milion ljudi kako bi Toniju Bleru remetio svakodnevicu, Stan Gašparovski više je nego dobrodošao rodoljubivoj struji ovdašnje javnosti, sa kojom je već stupio u zajedničke delatnosti

Ocena koja se može izreći i za neke naše sportiste, da su poznatiji u inostranstvu nego u Srbiji, sasvim stoji i za Stana Gašparovskog, jedno od većih imena srpskog rasejanja. U Velikoj Britaniji, na primer, gde živi već više od četvrt veka, Gašparovski je jedan od autentičnih predvodnika naše dijaspore, što je dokazao i protestnim skupovima za vreme bombardovanja 1999, kada je ulicama engleske prestonice predvodio marševe sa više stotina hiljada, pa i milion učesnika.
Svestan da je u ratu za spas srpstva ipak presudna bitka za Beograd, Gašparovski sa suprugom poslednjih godina prevashodno boravi u našoj prestonici, gde je i rođen 1945. godine, a odakle se otisnuo najpre u Pariz kada je imao 21 godinu, pa posle i u druge krajeve planete, gde ga je vodio naftaški posao (kao naftni inženjer-menadžer, obavljao je rukovodeće poslove na svim krajevima sveta: u Singapuru, Milanu, Atini, Parizu, Amsterdamu i Americi). Svakako nije čudno to što se, sa češćim boravkom u otadžbini, pojačala i njegova politička delatnost, naročito u ovo vreme obeleženo pritiscima da pomognemo neprijateljima da nam otmu Kosovo i Metohiju.

Sećate li se svog prvog pravog dodira sa Zapadom, po dolasku u Pariz 1966. godine? Šta su vam bili najjači utisci?
Moj boravak u Parizu je, osim studiranjem, obeležen i učešćem u događajima iz maja 1968. koje sam, kao i većina studenata, proveo demonstrirajući. Otkriće da se volja većine može nametnuti mirnim putem, čak i kad je suprotstavljena monumentalnom autoritetu poput tadašnjeg predsednika Šarla de Gola, za mene je bilo otkrovenje. Nažalost, tek mnogo kasnije smo otkrili da je i ta „revolucija“ bila „plišana“ i uperena protiv francuske nezavisne politike u odnosu na evroatlantske integracije, koju je beskompromisno zastupao general De Gol.

A kakvi su vam bili utisci o Srbiji kada ste se vratili ovde?
Mi smo uvek bili u bliskom kontaktu sa zavičajem, ali smo tek poslednjih godina, od kako dolazimo češće i boravimo duže, mogli da sagledamo pun uticaj vladavine „demokratije“ i efekte tranzicije koja sa njom dolazi. Utisak nije lep, ali mene barem ne iznenađuje. Radeći godinama to što sam radio, a najčešće u zemljama takozvanog trećeg sveta, naučio sam da prepoznajem efekte iste doktrine koju sam i sam pratio, pa često i sprovodio u ime „slobodnog tržišta“, transparentnosti, demokratskih promena i slično. Većina toga je samo floskula iza koje se krije tržišna dominacija i optimizacija profita od strane multinacionalnih kompanija. Ova dva cilja podrazumevaju razbijanje postojećih socijalnih struktura koje je građansko društvo mukotrpno i dugo gradilo. Takođe podrazumeva i nemilosrdno takmičenje, do eliminacije, svake autohtone finansijsko-ekonomske aktivnosti koja nije pod kontrolom tog sistema. Država je dužna da svoj sistem zaštiti dok on ne ojača za ravnopravnu borbu. Multinacionale vole da vode bitku tipa „beba nasuprot šampiona teške kategorije“. To ih manje košta, a i ishod je lakše predvidljiv.

 

Kako biste ocenili srpske napore u medijskom ratu koji se vodi protiv nas već više od 20 godina? Da li uopšte možemo da dobijemo taj rat ili barem da izbegnemo veće poraze, poput ovih koje trpimo?
Medijski rat nije rat koji se dobija ili gubi, to je borba u kojoj se protivnici zamaraju i slamaju na duge staze. Ali, tu izbora nema: taj rat moramo voditi ako želimo da opstanemo kao nezavisna i slobodna država. Mi u taj rat do sada nismo nikad ozbiljno ni ušli. Međutim, i pre nego što bismo stupili u njega, Srbiji je potrebna odluka da li želi da ostane nezavisna i slobodna država. Ja u to nisam siguran ili bar još ne vidim da je tu poziciju neko definisao. Jednostrana strategija tipa „Evropa nema alternativu“ i slično, pogotovo kad je očigledno da je EU „Titanik“ koji tone, govori mi da naš politički vrh još luta. A dokle god lutate, podložni ste i da se izgubite, tj. zalutate.

Vi ste u medijskom ratu uzeli puno učešće 1999. godine, za vreme NATO bombardovanja, kada ste u Londonu svakodnevno organizovali demonstracije, na koje je dolazilo i više stotina hiljada, a u nekoliko navrata i milion ljudi. Kako ste to uspeli?
Jedna mala grupa rodoljubivih Srba, to jest brilijantni Marko Gašić i ništa manje brilijantni Miša Gavrilović – svako od njih je zaslužan i za stotine medijskih nastupa, između ostalog na Si-En-Enu, Bi-Bi-Siju, FR1, RAI itd – inicirala je pokret pod imenom „Srpsko-britanska alijansa“, kojem sam se i sam pridružio. Pokrenuli smo danonoćne demonstracije ispred rezidencije Tonija Blera, tadašnjeg britanskog premijera. I da nisam Srbin, verovatno bih stao u odbranu bilo koje male zemlje nedužno napadnute od strane NATO siledžija. Demonstracije, koje su u početku imale uglavnom jugoslovenski karakter, krenule su sa učešćem od nekoliko hiljada, pa nekoliko stotina demonstranata, koji su danonoćno opominjali vladu i građanstvo da se na samo dva sata leta vodi rat i genocid protiv jednog evropskog, do juče savezničkog naroda, napadnutog od strane NATO-a, u kojem jednu od glavnih uloga ima i Velika Britanija, to jest Bler. Trotoar između Trafalgar skvera i zgrade Parlamenta smo proglasili za „NATO slobodnu zonu“. Svaki je prolaznik bio prinuđen da prođe kroz permanentnu vizuelnu izložbu zločina u kojem je njihova vlada u tom času učestvovala. Samo da napomenem da je to put kojim prolazi većina poslanika na putu za Parlament, a u isto vreme je i jedna od ključnih turističkih atrakcija Londona.

Kojim ste „atrakcijama“ vi zasuli taj prostor?
Bilo je tu stalnih performansa poput paljenja sveća i podizanja krstova, crvenom bojom prelivenih „leševa“ prostrtih po trotoaru, srpskih pesama, srpskog kola, danonoćnog zavijanja sirena na svakih petnaest minuta na koje se čak i sam Bler žalio policiji, ali je bio nemoćan da to spreči. Bio je to i „jedini nezavisni pres centar“ u Engleskoj, nasuprot svim ostalim medijima u službi agresora. I to je trajalo čitavih 87 dana. Verovatno je da bi taj protest odumro sam od sebe da nam se nije pridružila jedna grupa britanskih poslanika koji su nas Srbe doživljavali kao istorijske saveznike.

Da li je moguće da još ima i takvih?
Pokazalo se da je njihova odanost srpskom/jugoslovenskom narodu bila veoma duboka, nepokolebljiva. Bile su tu veličine britanskog parlamentarizma, kao što su Toni Ben, Alis Man, Džon Randal, Bob Vering, Džon Endrju Maršal, Tom Dijel, Kerol Turner i drugi. Formirali smo i „Komitet za mir na Balkanu“ čiji su kopredsednici bili Alis Man i Miša Gavrilović, a ja sam u jednom momentu bio sekretar. Radu tog komiteta su se pridružili i veoma znameniti ljudi poput Harolda Pintera, Džona Pildžera, Džona Lohlanda, Džonatana Stila, Nila Klarka i mnogi drugi. Komitet je redovno održavao otvorene tribine u samom parlamentu, sa govornicima poput Remzija Klarka, Pitera Blejka, Marka Litmana, Vilijema Springa, Vlatka Jovanovića, Dragoša Kalajića i drugih. Cilj je bio da se pruži alternativan pogled i podele prave informacije poslanicima, pa i široj publici, o događajima u Jugoslaviji, za razliku od propagandom pomračenog monopola vladinih medija. Ove tribine imaju i dugoročan istorijski značaj, jer su svaka reč tu izgovorena i svaki dokument tu predstavljen postali deo Arhiva britanskog Parlamenta, koju i dan-danas istoričari, studenti i drugi koriste u analizi tih događaja. Tako formiran front ubrzo je uspeo da privoli i organizacije poput „Antinuklearnog pokreta“ ili „Komiteta za mir“, koji imaju milionsko članstvo. Tako smo se na čelu marševa kroz London našli mi Srbi podržani od stotina hiljada, pa i milion ljudi.

Možete li da navedete i ostale bitnije aktivnosti, nevezane za bombardovanje, koje ste sprovodili u Engleskoj ili negde drugde za sve ovo vreme?
U tim istim demonstracijama je spontano rođena i ideja humanitarne pomoći, kao instinktivan refleks srpskih rodoljuba. Formirali smo i humanitarnu organizaciju koju smo nazvali „Anglojugoslovenska medicinska pomoć“. U toku sankcija i bombardovanja uspeli smo da dostavimo ozbiljnu količinu lekova i ostale medicinske pomoći našim bolnicama i „Crvenom krstu“. U tu svrhu smo održali i dobrotvorni koncert na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, na kojem je učestvovao i čuveni britanski kompozitor Džon Tavena, a svirao je i naš violinista Mateja Marinković koji predaje na toj akademiji. Samo tom prilikom smo sakupili preko 12 hiljada funti. Prodajna izložba slika, koju je organizovala moja supruga Ljiljana, takođe je bila jedna od finansijsko uspešnih akcija.

Da li delite mišljenje mnogih odavde, da su Englezi, odnosno Britanci, glavni činilac u našoj nacionalnoj tragediji u poslednjih 100 godina?
Englezi, odnosno Britanci, jesu glavni činilac u nacionalnim tragedijama mnogih. To je izraz njihovog kolonijalnog nasleđa, njihova nacionalna karakteristika, jedan od njihovih nerazumljivih sportova. U Africi postoji priča:„Ako dođete do jezera bistre vode punog hrane i lepote, i ako u tom raju vidite dve zlatne ribice kako se bezrazložno i nemilosrdno biju na život ili smrt, onda je tuda sigurno prošao neki Englez“. Ovdašnji intelektualni krugovi bi morali da shvate da britansko ponašanje nema ničega personalnog u sebi. Ali, samim tim je krajnje nemilosrdno i hladno.

Koliko smatrate da je prosečan Srbin upoznat sa Zapadom kao takvim?
Mali broj je istinski upoznat. Mnogi naši ljudi imaju iluzije o Zapadu.

Koje tri iluzije biste izdvojili kao najveće ili najpogubnije?
Pod jedan, da će nam u Evropskoj uniji biti bolje. Pod dva, da nam Zapad želi dobro. I pod tri, da je Srbija suviše mala da bi bila jaka.

A koje iluzije Zapad, odnosno tamošnji narod ima o Srbima?
Iluzija je mnogo i svakim danom sve više. Jedan od razloga je i odsustvo pomenute strukturisane medijske borbe. Svaki čovek koji je posetio Srbiju vraća se kući prijatno iznenađen, često preobraćen, a još češće kao naš prijatelj. Srbi su dobar proizvod koji se loše prodaje.

Kao jedan od organizatora nedavnog protestnog marša „Nikad granica“, šta možete da kažete o tom neobičnom skupu toliko različitih organizacija?
Prisustvo desetina različitih organizacija i pokreta celog spektruma rodoljubive platforme, od desnice, preko centra, do levice, jeste retkost. Pamtimo li kad su se to svi rodoljubi udružili oko nečega? Ta akcija je bila neophodna kako bi vladajuća manjina čula jasnu poruku srpske većine da je Kosovo Srbija, i da se oko Kosova ne pregovara, i da se sa Kosovom ne trguje. Trebalo bi jasno reći da u Srbiji neće biti granice sa Kosovom i Metohijom. Tačka. Kao što ih ne sme biti ni bilo gde drugde na našoj teritoriji. Ako danas nismo dovoljno snažni da ga odbranimo, nek nam ga otmu. Neće to biti prvi put da su nam nešto oteli, ali tapija ostaje naša. I komunisti su nacionalizovali skoro sva privatna vlasništva, ali je došlo vreme kad se oteto vraća pravim vlasnicima. Ne razumem žurbu sadašnje vlade da problem Kosova što pre reši, ukoliko ta žurba nije politički motivisana. Grci su mudra nacija, stari narod i evo drže zamrznutim pitanje Kipra. Misli li naša vlada da je mudrija? Ja u to sumnjam.

Planirate li neke buduće akcije?
Narod je svojim prisustvom na minus deset stepeni, sa ulica prekrivenih snegom, a i preko Interneta i drugih medija, tu složnost prepoznao i veoma jasno podržao. Nastavićemo sa raznim već planiranim akcijama o kojima će narod biti blagovremeno obavešten. Slične marševe bi trebalo što pre održati i u drugim mestima u Srbiji, a sledeći veliki i obavezan potez bi bio odlazak na samo srpsko Kosovo i Metohiju. Trebalo bi pružiti direktnu moralnu podršku našem narodu pod okupacijom.