Са искуством сакупљаним широм планете, а нарочито у Лондону где је својевремено окупљао и по милион људи како би Тонију Блеру реметио свакодневицу, Стан Гашпаровски више је него добродошао родољубивој струји овдашње јавности, са којом је већ ступио у заједничке делатности
Оцена која се може изрећи и за неке наше спортисте, да су познатији у иностранству него у Србији, сасвим стоји и за Стана Гашпаровског, једно од већих имена српског расејања. У Великој Британији, на пример, где живи већ више од четврт века, Гашпаровски је један од аутентичних предводника наше дијаспоре, што је доказао и протестним скуповима за време бомбардовања 1999, када је улицама енглеске престонице предводио маршеве са више стотина хиљада, па и милион учесника.
Свестан да је у рату за спас српства ипак пресудна битка за Београд, Гашпаровски са супругом последњих година превасходно борави у нашој престоници, где је и рођен 1945. године, а одакле се отиснуо најпре у Париз када је имао 21 годину, па после и у друге крајеве планете, где га је водио нафташки посао (као нафтни инжењер-менаџер, обављао је руководеће послове на свим крајевима света: у Сингапуру, Милану, Атини, Паризу, Амстердаму и Америци). Свакако није чудно то што се, са чешћим боравком у отаџбини, појачала и његова политичка делатност, нарочито у ово време обележено притисцима да помогнемо непријатељима да нам отму Косово и Метохију.
Сећате ли се свог првог правог додира са Западом, по доласку у Париз 1966. године? Шта су вам били најјачи утисци?
Мој боравак у Паризу је, осим студирањем, обележен и учешћем у догађајима из маја 1968. које сам, као и већина студената, провео демонстрирајући. Откриће да се воља већине може наметнути мирним путем, чак и кад је супротстављена монументалном ауторитету попут тадашњег председника Шарла де Гола, за мене је било откровење. Нажалост, тек много касније смо открили да је и та „револуција“ била „плишана“ и уперена против француске независне политике у односу на евроатлантске интеграције, коју је бескомпромисно заступао генерал Де Гол.
А какви су вам били утисци о Србији када сте се вратили овде?
Ми смо увек били у блиском контакту са завичајем, али смо тек последњих година, од како долазимо чешће и боравимо дуже, могли да сагледамо пун утицај владавине „демократије“ и ефекте транзиције која са њом долази. Утисак није леп, али мене барем не изненађује. Радећи годинама то што сам радио, а најчешће у земљама такозваног трећег света, научио сам да препознајем ефекте исте доктрине коју сам и сам пратио, па често и спроводио у име „слободног тржишта“, транспарентности, демократских промена и слично. Већина тога је само флоскула иза које се крије тржишна доминација и оптимизација профита од стране мултинационалних компанија. Ова два циља подразумевају разбијање постојећих социјалних структура које је грађанско друштво мукотрпно и дуго градило. Такође подразумева и немилосрдно такмичење, до елиминације, сваке аутохтоне финансијско-економске активности која није под контролом тог система. Држава је дужна да свој систем заштити док он не ојача за равноправну борбу. Мултинационале воле да воде битку типа „беба насупрот шампиона тешке категорије“. То их мање кошта, а и исход је лакше предвидљив.
Како бисте оценили српске напоре у медијском рату који се води против нас већ више од 20 година? Да ли уопште можемо да добијемо тај рат или барем да избегнемо веће поразе, попут ових које трпимо?
Медијски рат није рат који се добија или губи, то је борба у којој се противници замарају и сламају на дуге стазе. Али, ту избора нема: тај рат морамо водити ако желимо да опстанемо као независна и слободна држава. Ми у тај рат до сада нисмо никад озбиљно ни ушли. Међутим, и пре него што бисмо ступили у њега, Србији је потребна одлука да ли жели да остане независна и слободна држава. Ја у то нисам сигуран или бар још не видим да је ту позицију неко дефинисао. Једнострана стратегија типа „Европа нема алтернативу“ и слично, поготово кад је очигледно да је ЕУ „Титаник“ који тоне, говори ми да наш политички врх још лута. А докле год лутате, подложни сте и да се изгубите, тј. залутате.
Ви сте у медијском рату узели пуно учешће 1999. године, за време НАТО бомбардовања, када сте у Лондону свакодневно организовали демонстрације, на које је долазило и више стотина хиљада, а у неколико наврата и милион људи. Како сте то успели?
Једна мала група родољубивих Срба, то јест брилијантни Марко Гашић и ништа мање брилијантни Миша Гавриловић – свако од њих је заслужан и за стотине медијских наступа, између осталог на Си-Ен-Ену, Би-Би-Сију, ФР1, РАИ итд – иницирала је покрет под именом „Српско-британска алијанса“, којем сам се и сам придружио. Покренули смо даноноћне демонстрације испред резиденције Тонија Блера, тадашњег британског премијера. И да нисам Србин, вероватно бих стао у одбрану било које мале земље недужно нападнуте од стране НАТО силеџија. Демонстрације, које су у почетку имале углавном југословенски карактер, кренуле су са учешћем од неколико хиљада, па неколико стотина демонстраната, који су даноноћно опомињали владу и грађанство да се на само два сата лета води рат и геноцид против једног европског, до јуче савезничког народа, нападнутог од стране НАТО-а, у којем једну од главних улога има и Велика Британија, то јест Блер. Тротоар између Трафалгар сквера и зграде Парламента смо прогласили за „НАТО слободну зону“. Сваки је пролазник био принуђен да прође кроз перманентну визуелну изложбу злочина у којем је њихова влада у том часу учествовала. Само да напоменем да је то пут којим пролази већина посланика на путу за Парламент, а у исто време је и једна од кључних туристичких атракција Лондона.
Којим сте „атракцијама“ ви засули тај простор?
Било је ту сталних перформанса попут паљења свећа и подизања крстова, црвеном бојом преливених „лешева“ простртих по тротоару, српских песама, српског кола, даноноћног завијања сирена на сваких петнаест минута на које се чак и сам Блер жалио полицији, али је био немоћан да то спречи. Био је то и „једини независни прес центар“ у Енглеској, насупрот свим осталим медијима у служби агресора. И то је трајало читавих 87 дана. Вероватно је да би тај протест одумро сам од себе да нам се није придружила једна група британских посланика који су нас Србе доживљавали као историјске савезнике.
Да ли је могуће да још има и таквих?
Показало се да је њихова оданост српском/југословенском народу била веома дубока, непоколебљива. Биле су ту величине британског парламентаризма, као што су Тони Бен, Алис Ман, Џон Рандал, Боб Веринг, Џон Ендрју Маршал, Том Дијел, Керол Турнер и други. Формирали смо и „Комитет за мир на Балкану“ чији су копредседници били Алис Ман и Миша Гавриловић, а ја сам у једном моменту био секретар. Раду тог комитета су се придружили и веома знаменити људи попут Харолда Пинтера, Џона Пилџера, Џона Лохланда, Џонатана Стила, Нила Кларка и многи други. Комитет је редовно одржавао отворене трибине у самом парламенту, са говорницима попут Ремзија Кларка, Питера Блејка, Марка Литмана, Вилијема Спринга, Влатка Јовановића, Драгоша Калајића и других. Циљ је био да се пружи алтернативан поглед и поделе праве информације посланицима, па и широј публици, о догађајима у Југославији, за разлику од пропагандом помраченог монопола владиних медија. Ове трибине имају и дугорочан историјски значај, јер су свака реч ту изговорена и сваки документ ту представљен постали део Архива британског Парламента, коју и дан-данас историчари, студенти и други користе у анализи тих догађаја. Тако формиран фронт убрзо је успео да приволи и организације попут „Антинуклеарног покрета“ или „Комитета за мир“, који имају милионско чланство. Тако смо се на челу маршева кроз Лондон нашли ми Срби подржани од стотина хиљада, па и милион људи.
Можете ли да наведете и остале битније активности, невезане за бомбардовање, које сте спроводили у Енглеској или негде другде за све ово време?
У тим истим демонстрацијама је спонтано рођена и идеја хуманитарне помоћи, као инстинктиван рефлекс српских родољуба. Формирали смо и хуманитарну организацију коју смо назвали „Англојугословенска медицинска помоћ“. У току санкција и бомбардовања успели смо да доставимо озбиљну количину лекова и остале медицинске помоћи нашим болницама и „Црвеном крсту“. У ту сврху смо одржали и добротворни концерт на Краљевској музичкој академији, на којем је учествовао и чувени британски композитор Џон Тавена, а свирао је и наш виолиниста Матеја Маринковић који предаје на тој академији. Само том приликом смо сакупили преко 12 хиљада фунти. Продајна изложба слика, коју је организовала моја супруга Љиљана, такође је била једна од финансијско успешних акција.
Да ли делите мишљење многих одавде, да су Енглези, односно Британци, главни чинилац у нашој националној трагедији у последњих 100 година?
Енглези, односно Британци, јесу главни чинилац у националним трагедијама многих. То је израз њиховог колонијалног наслеђа, њихова национална карактеристика, један од њихових неразумљивих спортова. У Африци постоји прича:„Ако дођете до језера бистре воде пуног хране и лепоте, и ако у том рају видите две златне рибице како се безразложно и немилосрдно бију на живот или смрт, онда је туда сигурно прошао неки Енглез“. Овдашњи интелектуални кругови би морали да схвате да британско понашање нема ничега персоналног у себи. Али, самим тим је крајње немилосрдно и хладно.
Колико сматрате да је просечан Србин упознат са Западом као таквим?
Мали број је истински упознат. Многи наши људи имају илузије о Западу.
Које три илузије бисте издвојили као највеће или најпогубније?
Под један, да ће нам у Европској унији бити боље. Под два, да нам Запад жели добро. И под три, да је Србија сувише мала да би била јака.
А које илузије Запад, односно тамошњи народ има о Србима?
Илузија је много и сваким даном све више. Један од разлога је и одсуство поменуте структурисане медијске борбе. Сваки човек који је посетио Србију враћа се кући пријатно изненађен, често преобраћен, а још чешће као наш пријатељ. Срби су добар производ који се лоше продаје.
Као један од организатора недавног протестног марша „Никад граница“, шта можете да кажете о том необичном скупу толико различитих организација?
Присуство десетина различитих организација и покрета целог спектрума родољубиве платформе, од деснице, преко центра, до левице, јесте реткост. Памтимо ли кад су се то сви родољуби удружили око нечега? Та акција је била неопходна како би владајућа мањина чула јасну поруку српске већине да је Косово Србија, и да се око Косова не преговара, и да се са Косовом не тргује. Требало би јасно рећи да у Србији неће бити границе са Косовом и Метохијом. Тачка. Као што их не сме бити ни било где другде на нашој територији. Ако данас нисмо довољно снажни да га одбранимо, нек нам га отму. Неће то бити први пут да су нам нешто отели, али тапија остаје наша. И комунисти су национализовали скоро сва приватна власништва, али је дошло време кад се отето враћа правим власницима. Не разумем журбу садашње владе да проблем Косова што пре реши, уколико та журба није политички мотивисана. Грци су мудра нација, стари народ и ево држе замрзнутим питање Кипра. Мисли ли наша влада да је мудрија? Ја у то сумњам.
Планирате ли неке будуће акције?
Народ је својим присуством на минус десет степени, са улица прекривених снегом, а и преко Интернета и других медија, ту сложност препознао и веома јасно подржао. Наставићемо са разним већ планираним акцијама о којима ће народ бити благовремено обавештен. Сличне маршеве би требало што пре одржати и у другим местима у Србији, а следећи велики и обавезан потез би био одлазак на само српско Косово и Метохију. Требало би пружити директну моралну подршку нашем народу под окупацијом.