Širom zatvorena vrata

Milorad Vučelić, glavni urednik

rbija sve više izgleda kao nekakva zapuštena čekaonica pred beznadno zalupljenim vratima Evropske unije. U toj čekaonici niko ništa valjano ne radi sem što se svim silama napinje da oslušne škripu vrata koja se uporno zatvaraju, ludo se pri tom radujući i samoobmanjujući da to može biti škripa otvarajućih vrata EU raja. Čekajući, evo, već pet punih godina u toj tranzicionoj staničnoj čekaonici, pored puta bez alternative, nikome ko njom rukovodi ne pada na pamet da bilo šta u njoj pospremi. Zbog toga je njen prostor sve zapušteniji i sve bedniji.
Iz te čekaonice vodi nekoliko otvorenih vrata koja sva odreda vode na čist vazduh, u Srbiju i prema drugim stranama sveta, ali nikome, za sada, ne pada na pamet da kroz ta vrata normalno izađe.
Stvara se osnovan utisak da ima previše Srba koji žele da budu sve drugo osim onoga što jesu – Srbi. Imaju neku neutaživu želju da njima neko drugi vlada. Malo im je bilo Jugoslavije i Broza, pa im je sada potrebna Evropska unija, File i Eštonova. Zagledani u Brisel i Vašigton nemaju vremena ni da bace pogled na ekonomski opustošenu Srbiju koja je svakim danom teritorijalno sve manja. Zapad ne krije da mu je potpuno neprihvatljivo da Srbija bude u saglasnosti sama sa sobom i onolika kolika je, pa su zato u Beogradu aktivirane njihove stranačke političke agenture koje već govore da sve što je srpsko, a pre svega Republika Srpska, jeste faktor nestabilnosti na Balkanu. Dok bude bilo traga tome da Srbija može biti država, imaćemo moćne zapadne neprijatelje, a uporno ćemo kritički i napadački govoriti o nepouzdanim saveznicima.
O zloupotrebi vlasti i nedoraslim srpskim političarima neizbežno se mora govoriti, tu svakako nema ni alibija, ni amnestije, ali problem se nikako ne može svesti samo na njih. Milo Lompar s pravom kaže da bi bilo pogrešno ako bismo ovu pojavu sveli samo na javni mehanizam prinude i manipulacije. Evropa nema alternativu – nije „samo propagandna parola nego pogled na svet“. Ona, nastavlja isti autor, „oličava duh naše inteligencije, nadahnutost naših umetnika, strast ostarelih titoističkih funkcionera, učesnika radnih akcija i sletova, potom sredovečnih posvećenika ličnog interesa, starih, novih i večitih stipendista, pripadnika naraštaja oblikovanog u slatkom životu sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka, naraštaja neuspešnih gitarista i uspešnih ambasadora, kao i kandidata za akademike koji su u mislima uglavili nogu između velikih i teških vrata sa namerom da se premetnu u besmrtnike, te konačno i mladi arivisti čije nestrpljenje nije veće od njihovog neznanja…“

Preciznim i osnovanim nabrajanjem ne može se iscrpsti širina regrutacije za pomenuto antisrpsko stanovište. Ono nije ni nalik nekoj nadnacionalnoj, kosmopolitskoj ili evropskoj širini, jer odiše dubokom provincijalnom EU fascinacijom. Ta fascinacija deluje kao potpuna sluđenost ili demonstracija brutalnog laganja u čijoj osnovi leži ogoljeni materijalni i vlastodržački interes. Sve to bi se moglo nazvati i običnom glupošću da od nje nema tako velike nacionalne i državne štete. Kako je moguće da bilo ko, a posebno naša državna agencija, kaže da su već ko zna koji put ponovljene reči nemačke kancelarke Angele Merkel o tome da nema ni govora o ulasku Srbije u EU, namenjene isključivo domaćoj nemačkoj javnosti i da nemaju šire evropsko značenje. To ne samo da je glupost već i običan bezobrazluk. Ispada da se u Briselu više pitaju Dačić, Grubješićeva i Pajović nego Angela Merkel! Našu zahvalnost Merkelovoj za pokušaj ponovnog otrežnjenja od lažnih očekivanja, oni pretvaraju u pokušaj njenog očiglednog ponižavanja i nipodaštavanja. Odgovor je usledio pre nego što su naši evrounijati i završili ono što su zaustili da kažu otvorenom pretnjom da ćemo pre svih datuma i pregovora popiti ponovno uvođenje viza i skidanje sa bele šengenske liste.
Posebnu pažnju zaslužuje analitička pronicljivost kojom se ustanovljava i medijski propagira navodno pomirenje građanske i nacionalne Srbije. Mire se dve samoproglašene i samoimenovane pozicije. Nije reč, u ovom slučaju, ni o građanskoj, ni i o nacionalnoj poziciji. Građanska je odavno drugosrbijanski kompromitovana i ona je sada u funkciji novog kompromitovanja nacionalne pozicije koja prosto hrli u susret katastrofalnom ishodu. Mirenje i jedinstvo se postiže na antisrpskoj platformi i protiv državnih interesa Srbije, i to je ono što je zajedničko nazovi građanskoj i nazovi nacionalnoj poziciji. (Pročitati tekst M. Zarkovića: „Bila jednom jedna ‚Druga Srbija‘“ u ovom broju „Pečata“).
Koliko sutra pred srpskom javnošću će se konačno pojaviti i platforma Srbije za političke pregovore u rešavanju kosovskog pitanja. Ona neće biti ni bolja, ni gora zbog toga što su uvid u nju, pre nas, imali brojni strani ambasadori i obaveštajni analitičari, ali je to ipak prilično ponižavajuće. (Pročitati tekst N. Vrzića: „Platforma nade, platforma strepnje“ u ovom broju „Pečata“). Tračak nade u moguće vrednosti ovog dokumenta pojavio se zbog toga što su se na njega svim silama obrušili šiptarski političari na čelu sa Hašimom Tačijem.
Bude li stvarne prilike i osnova, bićemo pred ozbiljnim iskušenjem, ne mirenja, nego postizanja srpskog jedinstva ili sloge.
Izostane li takva mogućnost, Srbi će i dalje goli i bosi u večnoj čekaonici uzalud lupati na širom zatvorena vrata Evropske unije i čeznuti da ne budu ono što su bili i što jesu.