Politika identiteta, Srebrenica i neootomanski faktor

Piše Stefan Karganović

Najverovatnije stvorena za sasvim različitu namenu, srebrenička afera iz jula 1995. koristi se oportunistički i igra značajnu ulogu u procesu izgradnje muslimanskog nacionalnog identiteta

Posle završetka etničkih sukoba u Bosni i Hercegovini (Bosna, kratko rečeno) tokom devedesetih, identitet je igrao ključnu ulogu u samoodređivanju pojedinih aktera i u njihovom određivanju u odnosu na druge. U tom je procesu razvijanje etničke posebnosti muslimanske zajednice najdalje otišlo. To je obeleženo pokušajem ne samo da se prisvoji odranije postojeća odrednica „Bošnjak“ kao isključiva etnička oznaka, već i ulaganjem manje ili više ozbiljnih napora da se proizvede ex nihilo celokupna infrastruktura nacionalne pripadnosti, uključujući jezik i posebne kulturne i istorijske narative. Zar Islamska deklaracija Alije Izetbegovića ne nagoveštava upravo takav obrazac etnoinženjeringa, i to u tursko-islamskom ključu?

UČINCI SREBRENIČKOG SIMBOLIZMA Mada je najverovatnije bila stvorena za sasvim različitu namenu, srebrenička afera iz jula 1995. koristi se oportunistički i igra značajnu ulogu u tom procesu izgradnje nacionalnog identiteta. Na temelju postavke, koja ne podleže ni racionalnoj raspravi, ni empiričkoj proveri, da je tokom sukoba muslimanska zajednica u Srebrenici (čemu su naknadno bili dodati i neki drugi lokaliteti) bila predmet genocidnog istrebljenja od strane srpskih suseda, Srebrenica je pretvorena u arhetipski simbol preko kojeg će se moći uticati kako na „oštećenu“ stranu, tako i na stranu koja snosi „krivicu“. U odnosu na oštećenu muslimansku zajednicu, simbolika Srebrenice služi kao mobilizator oko jedne zajedničke, etnocentrične, političke agende, sa implicitnom egzistencijalnom pretnjom koja se nalazi uvek u pozadini, na šta Srebrenica neprestano i dramatično opominje.
U ravni koja je dublja od dnevnopolitičke mobilizacije, Srebrenica takođe služi i kao mehanizam za „saterivanje u tor“ ili kao integrativno načelo bošnjačke politike identiteta, mada sa neupitno negativnim predznakom. Posmatrano kroz prizmu srebreničkog simbolizma, poseban identitet muslimanske zajednice u Bosni projektuje se ne na održiv način, tako što bi se pozivalo na pozitivne doprinose opštoj kulturi i civilizaciji, već u uskim okvirima povezivanja kroz stvarno, mitologizovano ili potencijalno zajedničko žrtveništvo.
Pitanje, da li bi ovo moglo biti prikladan način za potvrđivanje nacionalnog identiteta, zaslužuje da bude praćeno jednim velikim upitnikom. Suštinsko obeležje ove metodologije za izgradnju nacije je njena konfrontaciona priroda, prožetost stalnim osećanjem krajnje povređenosti, što izaziva oštar resentiman. Zajednički resentiman bi mogao, pod izvesnim okolnostima, da posluži privremeno kao vezivno tkivo koje bi određenu grupu okupljalo oko zajedničkih ciljeva. Međutim, resentiman je nešto što je Nelson Mandela, čije iskustvo i mudrost u ovoj oblasti ne podležu sumnji, opisao kao „otrov koji ispijamo u očekivanju da će od njega crknuti naši neprijatelji“. Kao formula za oslobađanje stvaralačkog potencijala novokomponovane nacije, resentiman bi tek imao da dokaže svoju vrednost. Međutim, u meri u kojoj zajednicu koja je od njega postala zavisnik otuđuje od neposrednih suseda, ta vrsta resentimana takođe stvara i uslove stalne zavisnosti od „zaštitničkih“ intervencija stranih faktora.

[restrictedarea]

POZORNICA JE PRIPREMLJENA Turska u ovim stvarima ne bi imala neku značajniju ulogu, i ostala bi i nadalje ne više od daleke iluzije balkanskih muslimana, da joj od trenutnih hegemona nije poveren zadatak da vodi računa o njihovim interesima (verovatno uz dozvolu da u skromnim razmerama obezbeđuje i svoje) na Balkanu. Očigledna je kompatibilnost između ideologije neootomanskog režima u Turskoj i bošnjačkog identiteta u nastajanju, sa čvrstim i često naglašavanim osloncem sa obe strane na islamsku veru. U smislu temeljnih vrednosti, to bi pogodovalo razvijanju jake solidarnosti između Sarajeva i Ankare. Ali što je u političkom smislu još značajnije, bošnjački identitet se tumači, bez upuštanja u to kako se pojedinci lično osećaju, kao nešto što se po automatizmu proteže na sve etničke Slovene na Balkanu bez razlike, samo ako ispovedaju muslimansku veru. U okvirima turske neootomanske agende i, još važnije, planova za drobljenje suverenih država i istorijskih naroda, što leži u osnovi regionalne politike hegemonističkih sponzora današnje Turske, ova okolnost je kao poručena. To znači da se geografski raspon veštačkog bošnjačkog identiteta (uz sve dužno poštovanje prema iskrenim privrženicima ove nacionalne ideje) proteže preko političkih granica u Srbiju (Sandžak ili Rašku oblast) i u Crnu Goru. Potpuno neshvatanje od strane zvanične Srbije implikacija ovog procesa stihijskog širenja jednog sintetičkog identiteta ilustrovao je pre neki dan premijer Dačić svojom zaprepašćujućom izjavom, prilikom posete turskog kolege Erdogana Beogradu, da domaći „Bošnjaci“ igraju korisnu ulogu „mosta“ između dve zemlje. Vrlo slična uloga „mosta“, koju su sudetski Nemci svojevremeno odigrali u odnosu na Čehoslovačku, odmah pada na um.
Ocena dugoročne perspektive projekta stvaranja identiteta za muslimansku zajednicu u centralnoj oblasti bivše Jugoslavije ne može se dati bez uzimanja u obzir namera i interesa, pa čak i izgleda za budućnost, spoljašnih faktora koji taj projekat omogućavaju. Stalna prekookeanska podrška koju ovaj projekat dobija strogo je uslovljena dinamičnim razvojem ukupnih odnosa sa islamskim svetom kao celinom, a to je nešto što se može promeniti prekonoć na zaprepašćenje, pometnju i verovatno razočaranje lokalnih pretendenata na sintetički nacionalitet. Što se tiče uloge Turske, u svojoj neprimerenoj oholosti njen režim zamišlja da na Balkanu može igrati ulogu koja bi bila analogna nekadašnjoj Rusiji, zaštitnici pravoslavnih hrišćana pod otomanskom upravom, samo u ovom slučaju obrnuto, kao pokroviteljica balkanskih muslimana. Žestoka kulturna ofanziva koja se odvija uz pomoć zavodljivih televizijskih produkcija koje bi da otomansku Tursku redefinišu u popularnoj uobrazilji, spojeno sa drskim izjavama pripadnika sadašnjeg rukovodstva da je period koji je utisnut u kolektivno sećanje većine žitelja Balkana kao kulturna i antropološka katastrofa u stvari bio „uspešna priča“, dovoljno govori o tim pretenzijama. To, između ostalog, dokazuje aspiraciju Ankare da Turska obnovi svoj uticaj na području odakle je pre tačno sto godina, po ogromnoj ceni u životu i resursima balkanskih naroda, bila neslavno i pravedno – izbačena.
Pronicljivo oko, međutim, zapaža niz znakova da bi se iznenadno, i iz mnogih razloga neprirodno, širenje uticaja Turske na području koje je posle nekoliko vekova loše uprave ostavila u devastiranom stanju, podjednako naglo moglo i prekratiti. Tursko rukovodstvo u balkansku ulogu koja mu je dodeljena možda učitava više nego što bi trebalo, a podrazumeva se da se to odnosi u još većoj meri na njegove lokalne simpatizere, koji su poznati po poslovičnoj uskosti svojih vidika. Ako u određenom trenutku bude doneta odluka da se aparati koji Tursku održavaju u statusu regionalne sile – isključe ili ako Turska bude prekrojena u nešto nalik na anadolijski entitet koji je bio predviđen Versajskim ugovorom po završetku Prvog svetskog rata, i to čisto dejstvom zakona o nenameravanim posledicama, s obzirom na nepredvidljivost tektonskih potresa što pogađaju Bliski istok, nastaće jedna sasvim nova situacija. Kakva budućnost, u takvim mogućim scenarijima, očekuje veštačke nacionalne identitete na Balkanu čiji su nastanak i postojanje uslovljeni političkim mahinacijama, a ne prirodnim i organskim razvojem?
Nešto što je počelo kao projekat izgradnje nacije u hotelu „Holidej in“ u Sarajevu, u septembru 1993, pretvorilo se u politički dinamit čiji se fitilj nalazi u rukama stranih sila. Pozornica je pripremljena za daljnje nerede na Balkanu.
U zaključku, jedina spasonosna misao koja dolazi na um je mudra pouka Hane Arent:„Samo glupost može da diktira politiku koja u udaljenoj imperijalnoj sili traži zaštitu, dok otuđuje dobru volju suseda.“

SKUP „TURSKA NA BALKANU“ U AKADEMIJI NAUKA REPUBLIKE SRPSKE

U organizaciji potpredsednika Republike Srpske, prof. Emila Vlajkija, u prostorijama Akademije nauka u Banja Luci između 30. novembra i 2. decembra održana je naučna konferencija na temu prisustva Turske na Balkanu. Sa referatima su istupili naučni radnici iz oba entiteta Bosne i Hercegovine, Turske, Rusije, Izraela, Sjedinjenih Država i nekoliko drugih zemalja.
Konferenciju je otvorio predsednik Akademije nauka RS dr Rajko Kuzmanović, uz prisustvo domaćina prof. Vlajkija, predsednika Republike Srpske Milorada Dodika i ambasadora Turske u Sarajevu M. Jildiza.
U izlaganjima i raspravama koje su usledile u okviru opšte teme razmatrano je niz pitanja, kao „BiH u strategiji neoosmanizma“ (dr Darko Tanasković), „Jedan vek posle Kumanova – povratak Turske“ (dr Srđa Trifković), „Osmanska osvajanja na Balkanu i elementi uspostavljanja vlasti“ (dr Hatidže Oruč), „Zablude turskog modela“ (dr Rafael Izraeli), i druga.
Na samom početku konferencije, po nekim osnovnim pitanjima došlo je do oštrog sučeljavanja stavova između ambasadora Turske Jildiza i predsednika RS Milorada Dodika.
U svom izlaganju („Turski faktor na Balkanu u savremenim geopolitičkim uslovima“), akademik Jelena Guskova iznela je da nije iznenađena obnovljenim i snažnim turskim prisustvom na Balkanu zato što je na jednom međunarodnom skupu još sredinom devedesetih godina, od strane zapadnih kolega blisko povezanih sa NATO-om, ruskim naučnicima bilo predočeno da je u okvirima novog strateškog koncepta alijanse Turskoj dodeljena uloga dominantnog faktora na Balkanu. Upozoravajući na opasnosti od olakog dodeljivanja takvih „uloga“, akademik Guskova je istakla da je nemoguće voditi uspešnu politiku na Balkanu bez dubokog poznavanja istorije i mentaliteta naroda koji tu žive.
Mada je za očekivati da će akteri sa udaljenijih prostora imati teškoće da ovladaju složenom materijom na koju ukazuje dr Guskova, učesnici su stekli utisak da ni brojni pripadnici turskog kontingenta na konferenciji, naučni radnici i diplomate, nisu najtemeljnije odradili svoj „domaći zadatak“. Njihovi stavovi bili su odlikovani tonom nadmenosti i odsustvom spremnosti da realno sagledaju negativno tumačenje koje pripadnici balkanskih naroda uglavnom pridaju viševekovnoj otomanskoj okupaciji, što je kod većine prisutnih izazvalo negodovanje i delimično zategnutu atmosferu tokom konferencije.

[/restrictedarea]