Политика идентитета, Сребреница и неоотомански фактор

Пише Стефан Каргановић

Највероватније створена за сасвим различиту намену, сребреничка афера из јула 1995. користи се опортунистички и игра значајну улогу у процесу изградње муслиманског националног идентитета

После завршетка етничких сукоба у Босни и Херцеговини (Босна, кратко речено) током деведесетих, идентитет је играо кључну улогу у самоодређивању појединих актера и у њиховом одређивању у односу на друге. У том је процесу развијање етничке посебности муслиманске заједнице најдаље отишло. То је обележено покушајем не само да се присвоји одраније постојећа одредница „Бошњак“ као искључива етничка ознака, већ и улагањем мање или више озбиљних напора да се произведе ex nihilo целокупна инфраструктура националне припадности, укључујући језик и посебне културне и историјске наративе. Зар Исламска декларација Алије Изетбеговића не наговештава управо такав образац етноинжењеринга, и то у турско-исламском кључу?

УЧИНЦИ СРЕБРЕНИЧКОГ СИМБОЛИЗМА Мада је највероватније била створена за сасвим различиту намену, сребреничка афера из јула 1995. користи се опортунистички и игра значајну улогу у том процесу изградње националног идентитета. На темељу поставке, која не подлеже ни рационалној расправи, ни емпиричкој провери, да је током сукоба муслиманска заједница у Сребреници (чему су накнадно били додати и неки други локалитети) била предмет геноцидног истребљења од стране српских суседа, Сребреница је претворена у архетипски симбол преко којег ће се моћи утицати како на „оштећену“ страну, тако и на страну која сноси „кривицу“. У односу на оштећену муслиманску заједницу, симболика Сребренице служи као мобилизатор око једне заједничке, етноцентричне, политичке агенде, са имплицитном егзистенцијалном претњом која се налази увек у позадини, на шта Сребреница непрестано и драматично опомиње.
У равни која је дубља од дневнополитичке мобилизације, Сребреница такође служи и као механизам за „сатеривање у тор“ или као интегративно начело бошњачке политике идентитета, мада са неупитно негативним предзнаком. Посматрано кроз призму сребреничког симболизма, посебан идентитет муслиманске заједнице у Босни пројектује се не на одржив начин, тако што би се позивало на позитивне доприносе општој култури и цивилизацији, већ у уским оквирима повезивања кроз стварно, митологизовано или потенцијално заједничко жртвеништво.
Питање, да ли би ово могло бити прикладан начин за потврђивање националног идентитета, заслужује да буде праћено једним великим упитником. Суштинско обележје ове методологије за изградњу нације је њена конфронтациона природа, прожетост сталним осећањем крајње повређености, што изазива оштар ресентиман. Заједнички ресентиман би могао, под извесним околностима, да послужи привремено као везивно ткиво које би одређену групу окупљало око заједничких циљева. Међутим, ресентиман је нешто што је Нелсон Мандела, чије искуство и мудрост у овој области не подлежу сумњи, описао као „отров који испијамо у очекивању да ће од њега цркнути наши непријатељи“. Као формула за ослобађање стваралачког потенцијала новокомпоноване нације, ресентиман би тек имао да докаже своју вредност. Међутим, у мери у којој заједницу која је од њега постала зависник отуђује од непосредних суседа, та врста ресентимана такође ствара и услове сталне зависности од „заштитничких“ интервенција страних фактора.

[restrictedarea]

ПОЗОРНИЦА ЈЕ ПРИПРЕМЉЕНА Турска у овим стварима не би имала неку значајнију улогу, и остала би и надаље не више од далеке илузије балканских муслимана, да јој од тренутних хегемона није поверен задатак да води рачуна о њиховим интересима (вероватно уз дозволу да у скромним размерама обезбеђује и своје) на Балкану. Очигледна је компатибилност између идеологије неоотоманског режима у Турској и бошњачког идентитета у настајању, са чврстим и често наглашаваним ослонцем са обе стране на исламску веру. У смислу темељних вредности, то би погодовало развијању јаке солидарности између Сарајева и Анкаре. Али што је у политичком смислу још значајније, бошњачки идентитет се тумачи, без упуштања у то како се појединци лично осећају, као нешто што се по аутоматизму протеже на све етничке Словене на Балкану без разлике, само ако исповедају муслиманску веру. У оквирима турске неоотоманске агенде и, још важније, планова за дробљење суверених држава и историјских народа, што лежи у основи регионалне политике хегемонистичких спонзора данашње Турске, ова околност је као поручена. То значи да се географски распон вештачког бошњачког идентитета (уз све дужно поштовање према искреним приврженицима ове националне идеје) протеже преко политичких граница у Србију (Санџак или Рашку област) и у Црну Гору. Потпуно несхватање од стране званичне Србије импликација овог процеса стихијског ширења једног синтетичког идентитета илустровао је пре неки дан премијер Дачић својом запрепашћујућом изјавом, приликом посете турског колеге Ердогана Београду, да домаћи „Бошњаци“ играју корисну улогу „моста“ између две земље. Врло слична улога „моста“, коју су судетски Немци својевремено одиграли у односу на Чехословачку, одмах пада на ум.
Оцена дугорочне перспективе пројекта стварања идентитета за муслиманску заједницу у централној области бивше Југославије не може се дати без узимања у обзир намера и интереса, па чак и изгледа за будућност, спољашних фактора који тај пројекат омогућавају. Стална прекоокеанска подршка коју овај пројекат добија строго је условљена динамичним развојем укупних односа са исламским светом као целином, а то је нешто што се може променити преконоћ на запрепашћење, пометњу и вероватно разочарање локалних претендената на синтетички националитет. Што се тиче улоге Турске, у својој непримереној охолости њен режим замишља да на Балкану може играти улогу која би била аналогна некадашњој Русији, заштитници православних хришћана под отоманском управом, само у овом случају обрнуто, као покровитељица балканских муслимана. Жестока културна офанзива која се одвија уз помоћ заводљивих телевизијских продукција које би да отоманску Турску редефинишу у популарној уобразиљи, спојено са дрским изјавама припадника садашњег руководства да је период који је утиснут у колективно сећање већине житеља Балкана као културна и антрополошка катастрофа у ствари био „успешна прича“, довољно говори о тим претензијама. То, између осталог, доказује аспирацију Анкаре да Турска обнови свој утицај на подручју одакле је пре тачно сто година, по огромној цени у животу и ресурсима балканских народа, била неславно и праведно – избачена.
Проницљиво око, међутим, запажа низ знакова да би се изненадно, и из многих разлога неприродно, ширење утицаја Турске на подручју које је после неколико векова лоше управе оставила у девастираном стању, подједнако нагло могло и прекратити. Турско руководство у балканску улогу која му је додељена можда учитава више него што би требало, а подразумева се да се то односи у још већој мери на његове локалне симпатизере, који су познати по пословичној ускости својих видика. Ако у одређеном тренутку буде донета одлука да се апарати који Турску одржавају у статусу регионалне силе – искључе или ако Турска буде прекројена у нешто налик на анадолијски ентитет који је био предвиђен Версајским уговором по завршетку Првог светског рата, и то чисто дејством закона о ненамераваним последицама, с обзиром на непредвидљивост тектонских потреса што погађају Блиски исток, настаће једна сасвим нова ситуација. Каква будућност, у таквим могућим сценаријима, очекује вештачке националне идентитете на Балкану чији су настанак и постојање условљени политичким махинацијама, а не природним и органским развојем?
Нешто што је почело као пројекат изградње нације у хотелу „Холидеј ин“ у Сарајеву, у септембру 1993, претворило се у политички динамит чији се фитиљ налази у рукама страних сила. Позорница је припремљена за даљње нереде на Балкану.
У закључку, једина спасоносна мисао која долази на ум је мудра поука Хане Арент:„Само глупост може да диктира политику која у удаљеној империјалној сили тражи заштиту, док отуђује добру вољу суседа.“

СКУП „ТУРСКА НА БАЛКАНУ“ У АКАДЕМИЈИ НАУКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

У организацији потпредседника Републике Српске, проф. Емила Влајкија, у просторијама Академије наука у Бања Луци између 30. новембра и 2. децембра одржана је научна конференција на тему присуства Турске на Балкану. Са рефератима су иступили научни радници из оба ентитета Босне и Херцеговине, Турске, Русије, Израела, Сједињених Држава и неколико других земаља.
Конференцију је отворио председник Академије наука РС др Рајко Кузмановић, уз присуство домаћина проф. Влајкија, председника Републике Српске Милорада Додика и амбасадора Турске у Сарајеву М. Јилдиза.
У излагањима и расправама које су уследиле у оквиру опште теме разматрано је низ питања, као „БиХ у стратегији неоосманизма“ (др Дарко Танасковић), „Један век после Куманова – повратак Турске“ (др Срђа Трифковић), „Османска освајања на Балкану и елементи успостављања власти“ (др Хатиџе Оруч), „Заблуде турског модела“ (др Рафаел Израели), и друга.
На самом почетку конференције, по неким основним питањима дошло је до оштрог сучељавања ставова између амбасадора Турске Јилдиза и председника РС Милорада Додика.
У свом излагању („Турски фактор на Балкану у савременим геополитичким условима“), академик Јелена Гускова изнела је да није изненађена обновљеним и снажним турским присуством на Балкану зато што је на једном међународном скупу још средином деведесетих година, од стране западних колега блиско повезаних са НАТО-ом, руским научницима било предочено да је у оквирима новог стратешког концепта алијансе Турској додељена улога доминантног фактора на Балкану. Упозоравајући на опасности од олаког додељивања таквих „улога“, академик Гускова је истакла да је немогуће водити успешну политику на Балкану без дубоког познавања историје и менталитета народа који ту живе.
Мада је за очекивати да ће актери са удаљенијих простора имати тешкоће да овладају сложеном материјом на коју указује др Гускова, учесници су стекли утисак да ни бројни припадници турског контингента на конференцији, научни радници и дипломате, нису најтемељније одрадили свој „домаћи задатак“. Њихови ставови били су одликовани тоном надмености и одсуством спремности да реално сагледају негативно тумачење које припадници балканских народа углавном придају вишевековној отоманској окупацији, што је код већине присутних изазвало негодовање и делимично затегнуту атмосферу током конференције.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Mogu oni sebe nazivati kako im volja,a moje je pravo da to prihvatim ili ne prihvatim,oni su poturice i tu je tacka na sve pokusaje “pravljenja nacije”!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *