Džon Bosnić: Ne dam Amerikancima da naprave koloniju „Srbija“

Razgovarao Miodrag Zarković

Kada mu je u rodnoj Kanadi bio ugrožen život zbog toga što je branio istinu, Džon Bosnić otisnuo se u svet, a put ga je, nimalo slučajno, preko Japana doveo u zavičaj njegovog oca, gde nastavlja neumornu borbu protiv imperijalizma SAD-a

Ima onaj vic, o Muji koji po dolasku u London vozi desnom stranom ulice, a kada na radiju čuje obaveštenje:„Pažnja, jedan pomahnitali vozač vozi u pogrešnom smeru“, naglas poviče: „Kakav jedan, ima ih na stotine!“ Upravo tako je i Džon Bosnić, Kanađanin srpskog porekla, mogao da se oseća tokom svog životnog putešestvija, koje ga je vodilo iz njegove rodne „zemlje javorovog lista“ u Srbiju, državu u kojoj je odrastao njegov otac. Dok nebrojeni Srbi rukama i nogama kopaju ne bi li napustili otadžbinu, a mnogi među njima maštaju baš o Kanadi, dotle se Bosnić nije smirio dok, pre četiri godine, nije uspeo da se nastani u Beogradu.
Bosnić, međutim, ni dan-danas nema utisak da je njegov smer bio pogrešan. Naprotiv, ovaj neumorni pedesetogodišnjak, sa neiscrpnom energijom i čudovišno bogatim životnim iskustvom – u koje, između ostalog, spada i spasavanje šahovskog velikana Roberta Bobija Fišera pred svirepom američkom nepravdom, kao i energetsko povezivanje Japana sa Rusijom kojim je prekinuta višedecenijska nadmoć Amerike na tom planu – svedoči upravo suprotno: da je on taj koji je pogodio pravi smer.

Kog uzrasta ste bili kada ste prvi put posetili Srbiju i kakvi su vam tada bili utisci o rodnoj zemlji svog oca?
Nažalost, kad sam prvi put došao u Srbiju kao petogodišnji dečak, to je bilo bez mog oca. On je kraj rata dočekao kao nemački zarobljenik i po oslobođenju nije hteo da se vrati u komunističku Jugoslaviju. Na taj način sam još kao dete morao samostalno da procenjujem komunistički „raj“. Iznenađujuće, veoma slično današnjoj situaciji, smatrao sam da je ova zemlja puna inteligentnih, kreativnih i slobodoljubivih ljudi koji bi, kad bi imali priliku da budu sve ono o čemu su sanjali, mogli uživati u divnom životu u Srbiji koja bi mogla biti začuđujuće bogata, vrlo funkcionalna i veoma perspektivna zemlja. Ali, realnost je bila drugačija. Kad sam posetio Titovu Jugoslaviju kao dete, u Srbiji i Jugoslaviji šezdesetih godina zatekao sam nedovršeno, nepopravljeno, nečisto i nefunkcionalno stanje većine stvari koje sam video, počev od prljavih toaleta do nepopravljenih autobusa, pokvarenih liftova u stambenim zgradama i, što je najtužnije, nekakve sumorne hladnoće državnih službenika prema svakome ko se usudio da traži upotrebu javnih ustanova koje, teoretski, pripadaju narodu. Materijalni jaz između Kanade i Jugoslavije šezdesetih godina bio je zapanjujuć.

Da li su se kasnije, prilikom narednih dolazaka, utisci promenili?
Naravno, jer je pogled iz ugla deteta prirodno ograničen. Tek kad sam, kao mladić, posetio zemlju mnogo kasnije, devedesetih godina, što mi je bio prvi dolazak u Srbiju još od detinjstva, počeo sam istinski da cenim jedinstvenu društvenu slobodu i grubu otvorenost mladih Srba, koja se teško mogla naći u novcem pokretanom Zapadu, gde je nemilosrdna trka ka vrhu bila jedino što se računalo vrednim gotovo svuda u Severnoj Americi. Srećom po mene, preselio sam se iz svog rodnog gradića, iz engleskog govornog područja Kanade, u frankofoni kanadski velegrad Montreal u Kvebeku, da bih nastavio master studije iz oblasti političkih nauka. Tako sam već bio izložen humanijem načinu života koji nije bio usmeren samo na takozvani američki san, zarađivanje što više novca „milom ili silom“, odnosno dolaženje do novca po svaku cenu.

Ako je Montreal bio dobar, zašto ste onda napustili Kanadu? Pored toliko Srba koji napuštaju Srbiju i žele da odu u Kanadu, zašto ste krenuli u suprotnom smeru?
Pa, nije to bilo tako jednostavno. Kada sam napustio Kanadu, iza sebe sam imao mnoga dostignuća: bio sam najduže izabrani predsednik studentske unije u kanadskoj istoriji; osvojio sam prvu nagradu na svetskom takmičenju iz kartografije (studirao sam mašinstvo pre političkih nauka); bio sam najmlađi kandidat za gradonačelnika glavnog grada jedne kanadske provincije i mnogo drugih raznih aktivnosti. Sve se promenilo kada sam bio među 70 ljudi koji su bili svedoci neisprovociranog policijskog napada na nevinog pešaka na ulici u Montrealu i kada sam odlučio da svedočim protiv takve policijske brutalnosti. Tokom suđenja, državni tužilac me je savetovao da bi bilo sigurnije po moj život da se iselim iz Kanade dok se ne završi postupak. Taj incident je raspršio sve moje zablude o demokratskim pravilima Severne Amerike, ali to je bio sudbonosni početak mog puta ka Srbiji.

[restrictedarea]

Put, međutim, nije bio pravolinijski…
Tako je. Moje preseljenje u Srbiju je išlo posredno, preko Japana. Iz Kanade sam se preselio u Tokio, a kada sam stigao tamo, brzo sam pronašao posao kao govornik i savetnik japanskih kompanija i Vlade Japana, dok sam istovremeno radio kao novinar za „Radio-televiziju Japana“, u svetskoj službi na engleskom jeziku. Tako sam se zadesio u Tokiju kada se desio konflikt u bivšoj Jugoslaviji i moji japanski urednici su me pitali da li sam zainteresovan da izveštavam iz regiona. Složio sam se i proveo veći deo devedesetih godina u posetama ovom regionu i u izveštavanju o konfliktu, sve do bombardovanja 1999. godine.

Da li je vaš doprinos japanskoj javnosti bio ograničen samo na izveštavanje o Jugoslaviji?
Ne baš. Posle 2000. godine Japanci su me pitali da li bih pristao da organizujem njihovu prvu ikada stratešku konferenciju sa Rusijom. Radeći sa partnerom iz japanske poslovne i berzanske organizacije „Nikkei“, uspeli smo da ponudimo gasovodni projekat između Rusije i Japana, koji je najzad potpisan punu deceniju kasnije, tek ove godine. Prirodno, pošto sam video kako su SAD kolonizovale Srbiju posle bombardovanja 1999. godine, bio sam više nego srećan kada sam se našao u mogućnosti da oslabim američku prevlast nad Japanom time što sam obezbedio Japanu snadbevanje energijom koje ne kontroliše Amerika.

Ako ste u Japanu bili tako uspešni, zašto ste ga napustili?
Sve dobre stvari imaju svoj kraj, naročito ukoliko ste previše uspešni. Tačnije, svojim najvećim uspehom u Japanu smatram oslobađanje bivšeg svetskog šampiona u šahu Bobija Fišera iz zatvora. Fišer je bio uhapšen u Japanu 2004. godine, po američkom nalogu i posle zahteva SAD-a, pokrenutog zato što je Bobi 1992. godine učestvovao na Svetskom turniru u šahu u SR Jugoslaviji, što su Amerikanci ocenili kao kršenje tadašnjih sankcija prema SRJ. Trebalo mi je više od devet meseci da ga oslobodim iz ruku Japanaca i za to vreme sam, naravno, izgubio svoj status konsultanta Kabineta premijera Japana, a moji klijenti, velike korporacije, plašili su se da ostanu u vezi sa konsultantom koji se nalazi u sudskom sporu sa Vladom SAD-a. Na kraju, uspešno oslobađanje Bobija Fišera se ispostavilo ne samo kao njegov odlazak iz Japana, već i kao moj. Isto kao što je moje svedočenje protiv policije u Montrealu stavilo policajca u zatvor i primoralo me da napustim Kanadu, sada je sudbina ponovo nadvladala u pravcu da bi trebalo da napustim Japan.

I došli ste pravo u Srbiju?
Ne, imao sam još jednu stanicu. Da bih uzvratio američkoj vladi koja je vršila pritisak na mene tokom suđenja Fišeru, prihvatio sam posao u Kongresu srpskog ujedinjenja u Vašingtonu. Želeo sam da se borim protiv američkog plana da oni ukradu srce Srbije kako bi od njega napravili još jednu američku koloniju koja bi se zvala „Kosova“. Kad su Amerikanci konačno potpisali svoj dogovor sa đavolom i priznali ovu mafijašku nadridržavu, odlučio sam sa svojom ženom da se preselimo u Srbiju sa našim sinovima, Pavlom i Dušanom.
Živeli ste oko 20 godina u Japanu, i pre toga u Kanadi, i sada skoro pola decenije u Srbiji. Gde se najviše osećate kao kod kuće? Gde biste najviše voleli da živite?
To je najlakše pitanje do sada: naravno – u Srbiji. Verujem da bi svi Srbi raseljeni po svetu, a ima ih na milione, napravili isti izbor, da žive u Srbiji i da im tu deca rastu, samo ako bi imali slobodu da ostvare svoje snove.

Bili biste dobar turistički vodič…
Smatram ovu primedbu krajnje zanimljivom, budući da i ja sam imam za lični cilj povećanje turizma u Srbiji, ne samo od strane Kanađana, već i za posetioce iz celog sveta. Proveo sam skoro dve godine dizajnirajući veliki hostel u centru Beograda koji će promovisati turizam za mlade, privlačiti posetioce iz srpske dijaspore i druge putnike koji su radoznali da saznaju šta je to što Srbiju čini tako važnim mestom u kulturološkom, sociološkom i, naravno, političkom pogledu. Prilično je iznenađujuće, ali mislim da će turiste iz Kanade privući prirodne lepote Srbije, šarenolika tapiserija koja ne zahteva ekspedicije na hiljade i hiljade kilometara u šest različitih vremenskih zona da bi se otkrile sve njene čari. Očekujem da strani posetioci budu naročito očarani srpskim selom, gostoljubivim i prijateljski nastrojenim srpskim seljakom, koji je tradicionalni temelj ovog društva. Što se tiče generalno dobrog izgleda, većina Kanađana će biti šokirana fizičkom lepotom Srba i istinskom multikulturnom i multietničkom prirodom ovog društva… prirodnim fenomenom kojem nije bio potreban zakon da bi se oblikovao i koji je organski proizvod srpske istorije i otvorenosti srpskog naroda prema drugima.

Onda, kako objašnjavate toliko Srba koji danas sanjaju o odlasku u Kanadu i bekstvu iz današnje Srbije, daleko od njene korupcije i ograničene perspektive?
Srpske žrtve zapadnjačke propagande, koje sanjaju o lepoj budućnosti u Kanadi, ne razumeju da će tamo stići kao treća klasa (neengleska, nefrancuska) i da neće moći ni da se nasmeju svojim zamrznutim licima dok se šetaju u januaru po temperaturi čak do –67 °C kad duva vetar. Kad pogledam oko sebe klimatske prilike u Srbiji i nedostatak konkurentnosti u većini oblasti poslovanja, sa jedne strane vidim Srbiju kao „zemlju mogućnosti“, a sa druge vidim ogromnu zamrznutu pustinju, Kanadu, kao podsetnik na koji način je Aleksandar Solženjicin opisao sibirski „Gulag arhipelag“. Rođen sam u američkoj koloniji pod nazivom „Kanada“, živeo sam skoro dve decenije u američkoj koloniji pod nazivom „Japan“ i posvećen sam tome da osiguram da Vašington ne uspe u tome da pretvori ovu zemlju u američku koloniju „Srbija“. Ovo me vraća ideji da pomognem drugim Srbima da se vrate iz dijaspore. Naravno, projekat hostela, koji sam ranije pomenuo, jeste polazna tačka, mesto gde mladi Srbi iz dijaspore, iako ne govore ni reč srpskog, kao što ni ja nisam umeo, mogu stići u centar glavnog grada Srbije i upoznati se sa svojim korenima. Ali ovo me vraća još većem pitanju, restituciji. Čak i sama reč restitucija predstavlja poraz srpskog naroda zato što umesto prave reči – denacionalizacija – koja predstavlja ideju potpunog povraćaja ukradenih dobara svojim pravim vlasnicima, „restitucija“ predstavlja ono što je jedan „žuti“ ministar opisao kao „skromno“ rešenje. Ako ne uspemo da ispravimo ogromnu kriminalnu krađu lične imovine srpskog naroda od 1945. godine i nadalje putem „nacionalizacije“, „eksproprijacije“, „konfiskacije“ itd, što je zapravo pljačka iskazana drugim rečima, onda ova nova Srbija novog tržišta neće biti ništa drugo do „kuća na pesku“. Trenutni Zakon o restituciji ograničava kompenzaciju na najviše pola miliona evra. Da li bi bilo ko od najuspešnijih Srba današnjice bio srećan ako bi dao čitav svoj posed u zamenu za četiri „mercedes“ limuzine? Nema šanse da se većina Srba širom sveta vrati sve dok im ne pošaljemo poruku da će dobiti nazad sve što im je ukradeno, da je njihov povratak dobrodošao i da im mi pružamo ruke kao partnerima u rekonstrukciji naše zemlje i naše ekonomije.

Šta su, onda, vaši lični i profesionalni ciljevi u Srbiji?
Na ličnom nivou, sve što tražim nije moguće dok ne govorim srpski kako bi trebalo. Koliko god su neke ideje dobre, sve dok nisi u mogućnosti da ih objasniš u potpunosti i da ih odbraniš, tvoje šanse za uspeh su jednake nuli. Drugo, smatram svojom dužnošću da prenesem svojoj deci osećanje srpskog rodoljublja, istovetno onom koje sam nasledio od svog oca, kao što je i on od svog. Treće, tražim partnerstvo sa svim Srbima rodoljubima, da radimo zajedno za slobodnu, nezavisnu i demokratsku Srbiju, u kojoj bi svaki Srbin bio ponosan i srećan što radi i živi sa svojom porodicom. Imam mnogo poslovnih planova koji su već u procesu ostvarenja, počev od turističkog projekta koji sam već pomenuo. Nevladina organizacija „Memorijalni centar Jasenovac“, čije sam osnivanje pomogao pre nekoliko godina, nastavlja sa intervjuisanjem preživelih iz ustaških logora smrti, da bi ta realnost srpskog žrtvovanja konačno nadglasala lažnu američku propagandu o nekakvoj srpskoj agresiji. Takođe, što se tiče aktivnosti na neprofitnom nivou, zalažem se za sprečavanje bacanja američkog genetski modifikovanog semena na naše već produktivno poljoprivredno tržište.

Ako biste savetovali predsednika Vlade Srbije, kao što ste i japanskog premijera, koje tri stvari biste mu najpre predložili?
Počeo bih na potpuno isti način, okretanjem Rusiji. Ako Japanci mogu svoju nezavisnost od Amerikanaca da pronađu u povezivanju sa Rusima, zašto Srbi ne bi mogli isto?! Drugo, što se tiče nacionalnog pitanja, naravno da se suprotstavljam pristupanju NATO-u, kriminalističkoj organizaciji koja se specijalizovala za ubijanje srpskih beba. Dalje, ne vidim razlog zašto bismo se mi pridružili EU samo radi pružanja Nemcima naših ogromnih, očuvanih, bogatih, prirodnih izvora, da bismo im pomogli u sprečavanju njihove „titanske“ ekonomije da ne potone. Radeći u Aziji dugo godina i time što sam pomogao Japancima da sarađuju sa Rusima, ne mogu da razumem kako ijedan učeni srpski ekonomista ne uspeva da uvidi dobrobit okretanja Srbije Istoku, daleko od ljudi koji su imali to zadovoljstvo da nas bombarduju. Ipak bih, i u slučaju okretanja Istoku, uvek imao na umu nezavisnost kao cilj, a ne onakvo ropstvo koje nam nudi Amerika. Treće i najvažnije, rekao bih predsedniku Vlade Srbije da veruje u svoj narod, i u domovini i u dijaspori, davanjem primera hrabrosti time što će vratiti sve što je ukradeno u prošlosti i očuvati svaki kvadratni centimetar srpske teritorije, od Subotice na severu do Šar-planine na Kosovu i Metohiji.

Da li vaš komentar o Kosmetu znači da se protivite trenutnom dogovoru vlade da uspostavi takozvano integrisano upravljanje granicom?
Naravno da sam protiv bilo kakvog dogovora koji bi izgradio ikakvu granicu između Kosova i ostatka Srbije. Što je važnije, nisam zadovoljan jednostavnim suprotstavljanjem. Nema sumnje da se preovlađujuća većina građana ove zemlje jednako protivi, ali sve dok ljudi ne preduzmu nešto što bi potvrdilo njihove reči, ništa se neće promeniti u Srbiji. Nastavićemo da gubimo svoju teritoriju, nastavićemo da budemo siromašni i kontrolisani od strane drugih. U ponedeljak, 10. decembra ove godine, u Beogradu će se održati protestni marš, na kojem će građani Srbije imati priliku da kažu vladi da prestane da ih izdaje i pomaže našim neprijateljima u cilju amputiranja srca Srbije. Svi detalji o protestnom maršu, koji počinje u 17.00 časova ispred Saborne crkve u Beogradu se mogu pronaći na veb stranici: www.nikadgranica.org. Sa svoje strane, pozivam sve koji se protive pravljenju granice između Srbije i Kosmeta da izađu na protest i pokažu svoj odlučan stav. Ja ću svakako biti tamo.

[/restrictedarea]