Џон Боснић: Не дам Американцима да направе колонију „Србија“

Разговарао Миодраг Зарковић

Када му је у родној Канади био угрожен живот због тога што је бранио истину, Џон Боснић отиснуо се у свет, а пут га је, нимало случајно, преко Јапана довео у завичај његовог оца, где наставља неуморну борбу против империјализма САД-а

Има онај виц, о Муји који по доласку у Лондон вози десном страном улице, а када на радију чује обавештење:„Пажња, један помахнитали возач вози у погрешном смеру“, наглас повиче: „Какав један, има их на стотине!“ Управо тако је и Џон Боснић, Канађанин српског порекла, могао да се осећа током свог животног путешествија, које га је водило из његове родне „земље јаворовог листа“ у Србију, државу у којој је одрастао његов отац. Док небројени Срби рукама и ногама копају не би ли напустили отаџбину, а многи међу њима маштају баш о Канади, дотле се Боснић није смирио док, пре четири године, није успео да се настани у Београду.
Боснић, међутим, ни дан-данас нема утисак да је његов смер био погрешан. Напротив, овај неуморни педесетогодишњак, са неисцрпном енергијом и чудовишно богатим животним искуством – у које, између осталог, спада и спасавање шаховског великана Роберта Бобија Фишера пред свирепом америчком неправдом, као и енергетско повезивање Јапана са Русијом којим је прекинута вишедеценијска надмоћ Америке на том плану – сведочи управо супротно: да је он тај који је погодио прави смер.

Ког узраста сте били када сте први пут посетили Србију и какви су вам тада били утисци о родној земљи свог оца?
Нажалост, кад сам први пут дошао у Србију као петогодишњи дечак, то је било без мог оца. Он је крај рата дочекао као немачки заробљеник и по ослобођењу није хтео да се врати у комунистичку Југославију. На тај начин сам још као дете морао самостално да процењујем комунистички „рај“. Изненађујуће, веома слично данашњој ситуацији, сматрао сам да је ова земља пуна интелигентних, креативних и слободољубивих људи који би, кад би имали прилику да буду све оно о чему су сањали, могли уживати у дивном животу у Србији која би могла бити зачуђујуће богата, врло функционална и веома перспективна земља. Али, реалност је била другачија. Кад сам посетио Титову Југославију као дете, у Србији и Југославији шездесетих година затекао сам недовршено, непоправљено, нечисто и нефункционално стање већине ствари које сам видео, почев од прљавих тоалета до непоправљених аутобуса, покварених лифтова у стамбеним зградама и, што је најтужније, некакве суморне хладноће државних службеника према свакоме ко се усудио да тражи употребу јавних установа које, теоретски, припадају народу. Материјални јаз између Канаде и Југославије шездесетих година био је запањујућ.

Да ли су се касније, приликом наредних долазака, утисци променили?
Наравно, јер је поглед из угла детета природно ограничен. Тек кад сам, као младић, посетио земљу много касније, деведесетих година, што ми је био први долазак у Србију још од детињства, почео сам истински да ценим јединствену друштвену слободу и грубу отвореност младих Срба, која се тешко могла наћи у новцем покретаном Западу, где је немилосрдна трка ка врху била једино што се рачунало вредним готово свуда у Северној Америци. Срећом по мене, преселио сам се из свог родног градића, из енглеског говорног подручја Канаде, у франкофони канадски велеград Монтреал у Квебеку, да бих наставио мастер студије из области политичких наука. Тако сам већ био изложен хуманијем начину живота који није био усмерен само на такозвани амерички сан, зарађивање што више новца „милом или силом“, односно долажење до новца по сваку цену.

Ако је Монтреал био добар, зашто сте онда напустили Канаду? Поред толико Срба који напуштају Србију и желе да оду у Канаду, зашто сте кренули у супротном смеру?
Па, није то било тако једноставно. Када сам напустио Канаду, иза себе сам имао многа достигнућа: био сам најдуже изабрани председник студентске уније у канадској историји; освојио сам прву награду на светском такмичењу из картографије (студирао сам машинство пре политичких наука); био сам најмлађи кандидат за градоначелника главног града једне канадске провинције и много других разних активности. Све се променило када сам био међу 70 људи који су били сведоци неиспровоцираног полицијског напада на невиног пешака на улици у Монтреалу и када сам одлучио да сведочим против такве полицијске бруталности. Током суђења, државни тужилац ме је саветовао да би било сигурније по мој живот да се иселим из Канаде док се не заврши поступак. Тај инцидент је распршио све моје заблуде о демократским правилима Северне Америке, али то је био судбоносни почетак мог пута ка Србији.

[restrictedarea]

Пут, међутим, није био праволинијски…
Тако је. Моје пресељење у Србију је ишло посредно, преко Јапана. Из Канаде сам се преселио у Токио, а када сам стигао тамо, брзо сам пронашао посао као говорник и саветник јапанских компанија и Владе Јапана, док сам истовремено радио као новинар за „Радио-телевизију Јапана“, у светској служби на енглеском језику. Тако сам се задесио у Токију када се десио конфликт у бившој Југославији и моји јапански уредници су ме питали да ли сам заинтересован да извештавам из региона. Сложио сам се и провео већи део деведесетих година у посетама овом региону и у извештавању о конфликту, све до бомбардовања 1999. године.

Да ли је ваш допринос јапанској јавности био ограничен само на извештавање о Југославији?
Не баш. После 2000. године Јапанци су ме питали да ли бих пристао да организујем њихову прву икада стратешку конференцију са Русијом. Радећи са партнером из јапанске пословнe и берзанскe организације „Nikkei“, успели смо да понудимо гасоводни пројекат између Русије и Јапана, који је најзад потписан пуну деценију касније, тек ове године. Природно, пошто сам видео како су САД колонизовале Србију после бомбардовања 1999. године, био сам више него срећан када сам се нашао у могућности да ослабим америчку превласт над Јапаном тиме што сам обезбедио Јапану снадбевање енергијом које не контролише Америка.

Ако сте у Јапану били тако успешни, зашто сте га напустили?
Све добре ствари имају свој крај, нарочито уколико сте превише успешни. Тачније, својим највећим успехом у Јапану сматрам ослобађање бившег светског шампиона у шаху Бобија Фишера из затвора. Фишер је био ухапшен у Јапану 2004. године, по америчком налогу и после захтева САД-а, покренутог зато што је Боби 1992. године учествовао на Светском турниру у шаху у СР Југославији, што су Американци оценили као кршење тадашњих санкција према СРЈ. Требало ми је више од девет месеци да га ослободим из руку Јапанаца и за то време сам, наравно, изгубио свој статус консултанта Кабинета премијера Јапана, а моји клијенти, велике корпорације, плашили су се да остану у вези са консултантом који се налази у судском спору са Владом САД-а. На крају, успешно ослобађање Бобија Фишера се испоставило не само као његов одлазак из Јапана, већ и као мој. Исто као што је моје сведочење против полиције у Монтреалу ставило полицајца у затвор и приморало ме да напустим Канаду, сада је судбина поново надвладала у правцу да би требало да напустим Јапан.

И дошли сте право у Србију?
Не, имао сам још једну станицу. Да бих узвратио америчкој влади која је вршила притисак на мене током суђења Фишеру, прихватио сам посао у Конгресу српског уједињења у Вашингтону. Желео сам да се борим против америчког плана да они украду срце Србије како би од њега направили још једну америчку колонију која би се звала „Косова“. Кад су Американци коначно потписали свој договор са ђаволом и признали ову мафијашку надридржаву, одлучио сам са својом женом да се преселимо у Србију са нашим синовима, Павлом и Душаном.
Живели сте око 20 година у Јапану, и пре тога у Канади, и сада скоро пола деценије у Србији. Где се највише осећате као код куће? Где бисте највише волели да живите?
То је најлакше питање до сада: наравно – у Србији. Верујем да би сви Срби расељени по свету, а има их на милионе, направили исти избор, да живе у Србији и да им ту деца расту, само ако би имали слободу да остваре своје снове.

Били бисте добар туристички водич…
Сматрам ову примедбу крајње занимљивом, будући да и ја сам имам за лични циљ повећање туризма у Србији, не само од стране Канађана, већ и за посетиоце из целог света. Провео сам скоро две године дизајнирајући велики хостел у центру Београда који ће промовисати туризам за младе, привлачити посетиоце из српске дијаспоре и друге путнике који су радознали да сазнају шта је то што Србију чини тако важним местом у културолошком, социолошком и, наравно, политичком погледу. Прилично је изненађујуће, али мислим да ће туристе из Канаде привући природне лепоте Србије, шаренолика таписерија која не захтева експедиције на хиљаде и хиљаде километара у шест различитих временских зона да би се откриле све њене чари. Очекујем да страни посетиоци буду нарочито очарани српским селом, гостољубивим и пријатељски настројеним српским сељаком, који је традиционални темељ овог друштва. Што се тиче генерално доброг изгледа, већина Канађана ће бити шокирана физичком лепотом Срба и истинском мултикултурном и мултиетничком природом овог друштва… природним феноменом којем није био потребан закон да би се обликовао и који је органски производ српске историје и отворености српског народа према другима.

Онда, како објашњавате толико Срба који данас сањају о одласку у Канаду и бекству из данашње Србије, далеко од њене корупције и ограничене перспективе?
Српске жртве западњачке пропаганде, које сањају о лепој будућности у Канади, не разумеју да ће тамо стићи као трећа класа (неенглеска, нефранцуска) и да неће моћи ни да се насмеју својим замрзнутим лицима док се шетају у јануару по температури чак до –67 °C кад дува ветар. Кад погледам око себе климатске прилике у Србији и недостатак конкурентности у већини области пословања, са једне стране видим Србију као „земљу могућности“, а са друге видим огромну замрзнуту пустињу, Канаду, као подсетник на који начин је Александар Солжењицин описао сибирски „Гулаг архипелаг“. Рођен сам у америчкој колонији под називом „Канада“, живео сам скоро две деценије у америчкој колонији под називом „Јапан“ и посвећен сам томе да осигурам да Вашингтон не успе у томе да претвори ову земљу у америчку колонију „Србија“. Ово ме враћа идеји да помогнем другим Србима да се врате из дијаспоре. Наравно, пројекат хостела, који сам раније поменуо, јесте полазна тачка, место где млади Срби из дијаспоре, иако не говоре ни реч српског, као што ни ја нисам умео, могу стићи у центар главног града Србије и упознати се са својим коренима. Али ово ме враћа још већем питању, реституцији. Чак и сама реч реституција представља пораз српског народа зато што уместо праве речи – денационализација – која представља идеју потпуног повраћаја украдених добара својим правим власницима, „реституција“ представља оно што је један „жути“ министар описао као „скромно“ решење. Ако не успемо да исправимо огромну криминалну крађу личне имовине српског народа од 1945. године и надаље путем „национализације“, „експропријације“, „конфискације“ итд, што је заправо пљачка исказана другим речима, онда ова нова Србија новог тржишта неће бити ништа друго до „кућа на песку“. Тренутни Закон о реституцији ограничава компензацију на највише пола милиона евра. Да ли би било ко од најуспешнијих Срба данашњице био срећан ако би дао читав свој посед у замену за четири „мерцедес“ лимузине? Нема шансе да се већина Срба широм света врати све док им не пошаљемо поруку да ће добити назад све што им је украдено, да је њихов повратак добродошао и да им ми пружамо руке као партнерима у реконструкцији наше земље и наше економије.

Шта су, онда, ваши лични и професионални циљеви у Србији?
На личном нивоу, све што тражим није могуће док не говорим српски како би требало. Колико год су неке идеје добре, све док ниси у могућности да их објасниш у потпуности и да их одбраниш, твоје шансе за успех су једнаке нули. Друго, сматрам својом дужношћу да пренесем својој деци осећање српског родољубља, истоветно оном које сам наследио од свог оца, као што је и он од свог. Треће, тражим партнерство са свим Србима родољубима, да радимо заједно за слободну, независну и демократску Србију, у којој би сваки Србин био поносан и срећан што ради и живи са својом породицом. Имам много пословних планова који су већ у процесу остварења, почев од туристичког пројекта који сам већ поменуо. Невладина организација „Меморијални центар Јасеновац“, чије сам оснивање помогао пре неколико година, наставља са интервјуисањем преживелих из усташких логора смрти, да би та реалност српског жртвовања коначно надгласала лажну америчку пропаганду о некаквој српској агресији. Такође, што се тиче активности на непрофитном нивоу, залажем се за спречавање бацања америчког генетски модификованог семена на наше већ продуктивно пољопривредно тржиште.

Ако бисте саветовали председника Владе Србије, као што сте и јапанског премијера, које три ствари бисте му најпре предложили?
Почео бих на потпуно исти начин, окретањем Русији. Ако Јапанци могу своју независност од Американаца да пронађу у повезивању са Русима, зашто Срби не би могли исто?! Друго, што се тиче националног питања, наравно да се супротстављам приступању НАТО-у, криминалистичкој организацији која се специјализовала за убијање српских беба. Даље, не видим разлог зашто бисмо се ми придружили ЕУ само ради пружања Немцима наших огромних, очуваних, богатих, природних извора, да бисмо им помогли у спречавању њихове „титанске“ економије да не потоне. Радећи у Азији дуго година и тиме што сам помогао Јапанцима да сарађују са Русима, не могу да разумем како иједан учени српски економиста не успева да увиди добробит окретања Србије Истоку, далеко од људи који су имали то задовољство да нас бомбардују. Ипак бих, и у случају окретања Истоку, увек имао на уму независност као циљ, а не онакво ропство које нам нуди Америка. Треће и најважније, рекао бих председнику Владе Србије да верује у свој народ, и у домовини и у дијаспори, давањем примера храбрости тиме што ће вратити све што је украдено у прошлости и очувати сваки квадратни центиметар српске територије, од Суботице на северу до Шар-планине на Косову и Метохији.

Да ли ваш коментар о Космету значи да се противите тренутном договору владе да успостави такозвано интегрисано управљање границом?
Наравно да сам против било каквог договора који би изградио икакву границу између Косова и остатка Србије. Што је важније, нисам задовољан једноставним супротстављањем. Нема сумње да се преовлађујућа већина грађана ове земље једнако противи, али све док људи не предузму нешто што би потврдило њихове речи, ништа се неће променити у Србији. Наставићемо да губимо своју територију, наставићемо да будемо сиромашни и контролисани од стране других. У понедељак, 10. децембра ове године, у Београду ће се одржати протестни марш, на којем ће грађани Србије имати прилику да кажу влади да престане да их издаје и помаже нашим непријатељима у циљу ампутирања срца Србије. Сви детаљи о протестном маршу, који почиње у 17.00 часова испред Саборне цркве у Београду се могу пронаћи на веб страници: www.nikadgranica.org. Са своје стране, позивам све који се противе прављењу границе између Србије и Космета да изађу на протест и покажу свој одлучан став. Ја ћу свакако бити тамо.

[/restrictedarea]

11 коментара

  1. Danica Mašić

    Srećan Vam povratak gospodine Bosniću u domovinu svojih predaka.Razumem Vas, pa i moj komentar je podrška toj Vašoj odluci.
    ——————————————————————

    *** Na temeljima američke demokratije gradi se savremeno ropstvo. Vrhunac će biti izgradnja Koloseuma.

  2. mislim da ce se tek mnogi srbi vracati,kad shvate zapadnjacku laz i prevaru!!!

  3. I mi Bonda za trku imamo.

  4. Боснић је живи доказ да је нетачно када чујете да једна ласта не чини пролеће, или да један човек је немоћан да уради нешто. Ово што је он навео је тачно, јер ми га знамо који смо пратили његов животни пут. Он има неограничену енергију и љубав према СРПСТВУ, да му је само потребна мала подршка и резултати његовог стваралаштва били би неограничени. Зато, СРБИЈО, пробуди се и напусти погрешну путању на којој су те натерали непријатељи и нељуди данашњег света.

    У преломном моменту када је се Боснић определио да се придружи Конгресу српског уједињења, промашена је огромна шанса да буде изабран за председника те тада велике и моћне српске дијаспорске организације, која је имала прилику да прерасте у националног гиганта стављајући њега на челу. Доживели губитак те организације је све јаснији сваке године, а успон Боснића само доказује да је на правом путу и да његов прави моменат тек долази.

    Ми, у српском расејању дајемо Боснићу пуну подршку и захтевамо од Србије да буде захвална да је такав српски родољуб у њеним недрима.

  5. Гос, Боснићу морате бити јаснији како зауставити НАТО ИМПЕРИЈУ.
    Која је то НАЦИЈА војна Сила којој смо ми СРБИ овакви какви смо
    да нас бране.Верујем у победу над Аждајом у лику НАТО знамо ко
    стоји иза.Дали сте ВИ гос, Боснићу спремни сутра 10 Децембра
    заједно са осталим патриотама бити САБОРНО ЗА ПОВРАЋАЈ ОТЕТОГ
    КОСМЕТА. Ваш отац није хтео вратити из логора кући познавао сам
    многе у Америци и Канади конкретно ЧЕТНИКЕ ВОЈВОДЕ ЂУЈИЋА и
    ЊЕГА лично. Падом Босанског Грахова Војвода је рекао: готово је
    са Републиком Српском Крајином.Издала их је политика Београда.
    Невидим разлику и ону и ову сви иду на апанажу,докле???

  6. РАДОСЛАВ

    Гос, Милош један сам из Калифорније који су оснивачу Сабора
    Српског Уједињења 2-3 Децембра у Кливланду Охајо. Знам учесник сам али сам био пров слања делегације код Милошевића он
    Милошевић је подцењивао сваки патриотски рад СРПСКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ.
    Он није слушао предлоге па ако хоћеш и сававете како са Америчком администрацијом треба радити. Он је мислио да је БРОЗ
    а Броз је имао своје Хрвате и Словенце а ови други жељни власти
    и сласти слушали су Хрвате и Словенце.

    • Gospodibne Radoslave predstavljate se a mi iz LS-a koji smo bili u upravi predsednici organizacije vodje ako se tako mozemo navesti nazvati Vase ime nam nije poznato???

    • Радославе, Сабор српског уједињења је основан са великим циљевима. На почетку је имао квалитетне људе. Доста тих правих патриота је у међувремену умрло. На жалост, Сабор ( или Serbian Unity Congress) је преузет од американизованих ”Срба” жељних политичких позиција у Србији, наравно уз подршку Стејт Департмента. Праве српске патроте су давно напустили тај Сабор. Џон је радио за SUC у Вашингтону, а онда су га отпустили и избацили на улицу са двоје деце, јер је био сувише патротски настројен! SUC више не постоји, захваљујући себичности и политичким амбицијама његовог великог вође. Пошто их је чланство листом напустило, финансирали су се од USAIDа, а када је и то престало, удомили су своју секретарицу Славку за директорку Канцеларије за дијаспореу, да је сада финасира сиромашни српски народ.

  7. Oca, gospodina Bosnica, dr. Savu Bosnica poznajem vec mnogo godina. Sava nije bio nikada nemacki zarobljenik, ja sam ga upoznao u italianksom mestu Forli gde su Britanci privremeno stavili pripadnike Simadijske Divizije. Sava, koji je znao engleski je bio tumac generalu Kosti Misickom, a docnije, kada je obrazovana tzv. Cetnicka bolnica u Eboliju, bio je i tu dugo vremena tumac.
    Sa postovanjem,
    Stevan Pirocanac
    Cestitam ljudima koji vode Pecat, i zelim im sve najbolje!

  8. Стеване, хвала на подршци ПЕЧАТУ, стварно право српско гласило!

    Милош Миленковић

  9. ЕВО ВАМ ИМЕНА: Мајк ЂИЦАНО; ПЕЦИЋ,Ђоковић,МАЈК НЕДИЋ НИКОЛИЋ
    РАДИВОЈЕВИЋ.ЂУРКОВИЋ И ДРУГИ САМНОМ. Напустио сам то друштво
    јер сам био против одласка делегације код Милошевића мој МИЛЕ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *