Dmitrij SEDOV: U redu za klistir i aspirin

Posmatrajući političke bitke u Beogradu koje se tiču stupanja Srbije u EU, nerado se čovek seti inteligencije u Ruskoj imperiji, koja nije želela “ni ustav, ni jesetru sa renom”.[1]

Sa jedne strane, izgleda kao da se srpska elita opredelila u svom izboru, upodobljujući se dobrom vojniku Švejku, koji je u invalidskim kolicima krenuo na front Prvog svetskog rata. To poređenje nameće se iz dva razloga:

–          Kao prvo, efekat odvažnog vojnika biće isti kao kod dobroćudnog Švejka, jer rat EU sa krizom u stopu prati scenario Prvog svetskog rata ili kako je on govorio: “mi ćemo dobiti po turu”.

–          Kao drugo, ako Švejkova kolica na guranje gospodin Miler prihvati kao srpsku javnost, analogija će biti potpuna. Osakaćenog vojnika u nove avanture će uvlačiti osoba koja uopšte ne deli njegova uverenja. Ona nije stručnjak za politiku, ali unutrašnji osećaj joj govori da tu nešto nije u redu. Zbog toga, kada srpsku javnost gospoda Mileri pitaju za stepen podrške regulatorima saobraćaja, to svaki put njeni odgovori postaju sve malodušniji. Sad je ta podrška pala ispod polovine, a sa dolaskom na front Trećeg svetskog, sva je prilika, ta podrška će se potpuno raspasti. Zbog čega nema u srpskoj javnosti “triput ura!”, povodom ulaska u njegov život “evropskog poretka”? U traženju odgovora na to pitanje, sećamo se nezaboravnog odgovora nemačkog lekara u bolnici, gde su Švejka proveravali da li je on “idiotski simulant”.

“Das ganze tschechische Volk ist eine Simulantenbande” – vrištao je doktor Nemac u paviljonu sa češkim regrutima. I propisivao je svim bolesnicima-simulantima jedan te isti lek – klistir i aspirin. A oni koji su uspeli da se tajno napiju – čišćenje želudca. Ne treba ni pomišljati da će nemački lekar praviti nekakvu razliku među slovenskim narodima. Srbija je u potpunosti identifikovana kao simulant. Kao i pre sto godina, vidimo potrebu da se skine odeća i stane u stav “mirno”. Ulogu nemačkog doktora sada vrši Martin Šulc, predsednik Evropskog parlamenta, koji je premijeru Srbije Ivici Dačiću rekao da će Srbija dobijati samo klistir i aspirin, sve dok ne prizna Kosovo. A da srpskim rukovodiocima ne bi izgledalo da simulacija odanosti dovodi nekoga u zabludu, Beogradu se dodatno propisuje obavezno ispiranje želudca. Medicinsko osoblje mu je zavrnulo ruke iza leđa i on je odmah isporučio Hagu i poslednje “ratne zločince” – Ratka Mladića i Gorana Hadžića.

Ipak, za prijemnu komisiju ni to nije bilo dovoljno. Bez obzira što je Švejk ne jednom vrisnuo “Živeo car Franjo Josif!” (zbog čega je, kao što se sećate, komisija i donela zaključak da je on idiot), postupak izrugivanja se nastavlja. Na primer, “nemački lekar” se zalaže za premeštanje pacijenta na hladnoću, objašnjavajući to nedavnim sukobom srpskog stanovništva sa vojnim službenicima KFORA (misija NATO na Kosmetu). To će se odraziti na to, da će se rok za početak pregovora beskonačno odlagati i Srbija će se dugo zadržati u paviljonu za simulante. O njenom prijemu u EU odlučivalo se 1. marta tekuće godine, početak pregovora već je prenesen na juli sledeće godine, a potom će lekar propisati novi rok. “Simulant” mora doći sebi.

Pribegavajući analogiji sa romanom Jaroslava Gašeka, autor je najverovatnije nepravedan prema Švejku. Taj prosti i pošteni čovek bio je prinuđen da od sebe pravi idiota, kako ne bi postao učesnik svetskog rata. On je to činio šaljivo i domišljato, zbog čega je zaslužio blagodarnost mnogih protivnika rata.

To što čine srpske vlasti, samo spolja podseća na pohod Jozefa Švejka. Oni sami žele upasti pod “Veliki prut”, od kojeg je heroj romana bežao. Iznutra ih razjedaju protivurečnosti. Mnogi od njih još nisu odlučili, da li žele “Ustav ili jesetru sa renom”, ali je opšta tendencija jasna – doći će trenutak kada će Srbiju konačno ogoliti i postaviti je u stav “mirno”, a zatim će joj dati već korišćenu uniformu drugih dimenzija. To što danas EU radi sa ovim kandidatom za regruta, ne ostavlja sumnju u sličan ishod. “Vi mene ne poznajete, ali ćete me upoznati” – govorio je potporučnik Dub, šetajući ispred stroja regruta i pokazujući im svoju koščatu pesnicu.

EU – to je ona marševska četa devedeset prvog puka, u kojoj Srbija ne može ništa drugo očekivati osim – uloge ordonansa.