Дмитриј СЕДОВ: У реду за клистир и аспирин

Посматрајући политичке битке у Београду које се тичу ступања Србије у ЕУ, нерадо се човек сети интелигенције у Руској империји, која није желела “ни устав, ни јесетру са реном”.[1]

Са једне стране, изгледа као да се српска елита определила у свом избору, уподобљујући се добром војнику Швејку, који је у инвалидским колицима кренуо на фронт Првог светског рата. То поређење намеће се из два разлога:

–          Као прво, ефекат одважног војника биће исти као код доброћудног Швејка, јер рат ЕУ са кризом у стопу прати сценарио Првог светског рата или како је он говорио: “ми ћемо добити по туру”.

–          Као друго, ако Швејкова колица на гурање господин Милер прихвати као српску јавност, аналогија ће бити потпуна. Осакаћеног војника у нове авантуре ће увлачити особа која уопште не дели његова уверења. Она није стручњак за политику, али унутрашњи осећај јој говори да ту нешто није у реду. Због тога, када српску јавност господа Милери питају за степен подршке регулаторима саобраћаја, то сваки пут њени одговори постају све малодушнији. Сад је та подршка пала испод половине, а са доласком на фронт Трећег светског, сва је прилика, та подршка ће се потпуно распасти. Због чега нема у српској јавности “трипут ура!”, поводом уласка у његов живот “европског поретка”? У тражењу одговора на то питање, сећамо се незаборавног одговора немачког лекара у болници, где су Швејка проверавали да ли је он “идиотски симулант”.

Das ganze tschechische Volk ist eine Simulantenbande” – вриштао је доктор Немац у павиљону са чешким регрутима. И прописивао је свим болесницима-симулантима један те исти лек – клистир и аспирин. А они који су успели да се тајно напију – чишћење желудца. Не треба ни помишљати да ће немачки лекар правити некакву разлику међу словенским народима. Србија је у потпуности идентификована као симулант. Као и пре сто година, видимо потребу да се скине одећа и стане у став “мирно”. Улогу немачког доктора сада врши Мартин Шулц, председник Европског парламента, који је премијеру Србије Ивици Дачићу рекао да ће Србија добијати само клистир и аспирин, све док не призна Косово. А да српским руководиоцима не би изгледало да симулација оданости доводи некога у заблуду, Београду се додатно прописује обавезно испирање желудца. Медицинско особље му је заврнуло руке иза леђа и он је одмах испоручио Хагу и последње “ратне злочинце” – Ратка Младића и Горана Хаџића.

Ипак, за пријемну комисију ни то није било довољно. Без обзира што је Швејк не једном вриснуо “Живео цар Фрањо Јосиф!” (због чега је, као што се сећате, комисија и донела закључак да је он идиот), поступак изругивања се наставља. На пример, “немачки лекар” се залаже за премештање пацијента на хладноћу, објашњавајући то недавним сукобом српског становништва са војним службеницима КФОРА (мисија НАТО на Космету). То ће се одразити на то, да ће се рок за почетак преговора бесконачно одлагати и Србија ће се дуго задржати у павиљону за симуланте. О њеном пријему у ЕУ одлучивало се 1. марта текуће године, почетак преговора већ је пренесен на јули следеће године, а потом ће лекар прописати нови рок. “Симулант” мора доћи себи.

Прибегавајући аналогији са романом Јарослава Гашека, аутор је највероватније неправедан према Швејку. Тај прости и поштени човек био је принуђен да од себе прави идиота, како не би постао учесник светског рата. Он је то чинио шаљиво и домишљато, због чега је заслужио благодарност многих противника рата.

То што чине српске власти, само споља подсећа на поход Јозефа Швејка. Они сами желе упасти под “Велики прут”, од којег је херој романа бежао. Изнутра их разједају противуречности. Многи од њих још нису одлучили, да ли желе “Устав или јесетру са реном”, али је општа тенденција јасна – доћи ће тренутак када ће Србију коначно оголити и поставити је у став “мирно”, а затим ће јој дати већ коришћену униформу других димензија. То што данас ЕУ ради са овим кандидатом за регрута, не оставља сумњу у сличан исход. “Ви мене не познајете, али ћете ме упознати” – говорио је потпоручник Дуб, шетајући испред строја регрута и показујући им своју кошчату песницу.

ЕУ – то је она маршевска чета деведесет првог пука, у којој Србија не може ништа друго очекивати осим – улоге ордонанса.



[1] Алузија на један комичан израз из дела познатог руског сатиричара Салтиков-Шчедрина “Дневник провинцијалца у Петрограду”. Сликовита алегорија на ситуацију кад неко у ствари не зна шта хоће.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

2 коментара

  1. … јесте, а лепо му (писцу) “друг Тито” говорио ‘- ” Еј Хашек, Хашек.. ! ” ( што се тако жестоко спрда са драгом му империјом ?!) ?!

  2. Kad se sve kockice slože, nije teško zaključiti da je Srbija ostala na vjetrometini svjetske arene i (ne)milosti Amerike i Njemačke. Ovo što piše ovaj ruski autor, samo je ironično ruganje Srbiji jer Rusija izgleda samo koristi Srbiju za kockanje sa Zapadom.
    Autor ovog teksta spominje Hadžića i Mladića, a samim time i haški sud.
    Možda bi ovaj autor mogao postaviti neka pitanja ruskom vrhu kao npr:
    1. Zašto Rusija nije dala azil Karadžiću, Mladiću i Hadžiću i tako spriječila njihovo izručenje haškom kazamatu? Tim više kad se zna da Velika Britanija neće da isporuči Rusiji, dokazane čečenske teroriste.
    2. Ama zašto Rusija nije rasformirala haški sud, i to samo jednim potezom;VETOM u SB UN?
    Teka sad polako svatam Putinovu dosta puta ponavljanu rečenicu, da mu je Henri Kisindžer najvjerniji savjetnik za medjunarodne odnose.
    I čini mi se da i Asada, polako i perfidno puštaju niz vodu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *