Decembarske šetnje

Piše Dragomir Antonić

Zato sam šetao u ponedeljak, 10. decembra. Šetao sam od Sabornog hrama Svetog arhangela Mihaila do Hrama Svetog Save, sa prijateljima koji su različitog ideološkog opredeljenja, ali se ni u snu ne mogu nazvati desničarima. Vlast mora na vreme shvatiti da su većina u protestnom maršu bili rodoljublju odani građani, a ne pripadnici „organizacija“ 

Postadoh desničar. Neki mamlaz po direktivi ili samo mamlaz saopšti na Javnom radio-televizijskom servisu Srbije da mi koji smo mirnom šetnjom i molitvom protestovali zbog uvođenja granica prema Kosovu i Metohiji i kršenja Ustava države Srbije smo pripadnici desničarskih organizacija. Nemam ja ništa protiv „desničara“, „levičara“, „centralista“… Ne znam ni da li te podele nešto znače u svakodnevnom životu, ali jednostavno nisam pripadnik nikakve organizacije. Bilo leve, bilo desne. Ja sam Srbin, pravoslavne vere, tužan i ogorčen što vlast u državi Srbiji dobrovoljno predaje srpskim neprijateljima Kosovo i Metohiju i ostavlja 100.000 Srba, moju braću i sestre, na milost i nemilost tuđinu. Napušta svetinje, materijalna dobra, imovinu stvaranu i čuvanu od strane više generacija. Izdaje žene i ljude, mlade i stare, koje su uveravali, u Boga se zaklinjali, da ih nikad neće napustiti. Slagali su i njih i Gospoda. To na dobro ne može izaći.

USPORITE PREDAJU Zato sam šetao u ponedeljak, 10. decembra. Šetao sam od Sabornog hrama Svetog arhangela Mihaila do Hrama Svetog Save, sa prijateljima koji su različitog ideološkog opredeljenja, ali se ni u snu ne mogu nazvati desničarima. Vlast mora na vreme shvatiti da većina u protestnom maršu su bili rodoljublju odani građani, a ne pripadnici „organizacija“, kako izveštava medijska služinčad dodvoravajući se sadašnjoj vlasti. Da li je potrebno naglašavati šta se dešava sa vlašću koja poveruje u reč i sliku koju joj prenose „odane“ sluge? Niste valjda već zaboravili ranije decembarske šetnje?
Usporite predaju i prestanite sa popuštanjem nezasitim alama koje Srbiju svakodnevno ćuškaju i kako se kome od evrounijatskih činovnika ujutro nakrivi tako neki uslov Srbiji postavi. Narodna izreka kaže: „ Ko te jedanput ćušne, taj će te drugi put i kocem udariti“. Zapamtite dobro izreku i pozovite evropskog predstavnika u Beogradu Dežera, natrljajte mu nos i otkažite gostoprimstvo. Čovek koji u suverenoj državi izigrava ambasadora ili predstavnika, a javno kaže da je „Kosovo kamenčić u cipeli i da bi se kamenčića što pre trebalo rešiti“ je jedan nevaspitani i bahati bezobraznik. Vlast koja iole drži do sebe preko ovakve uvrede ne sme da pređe. Brinite o interesima države Srbije i njenih građana. Zbog toga vas je narod izabrao. Zaboravite na Evropsku uniju. Ne lažite druge da „nikad nismo bili bliže Uniji nego sad“. Kad Hrvatska u nju uđe, bićemo još bliže, a kad „evropska“ ustašija stigne do Zemuna – Surčin, Ledinci i Novi Beograd će već biti opštine članice „velike evropske porodice“. Shvatite, Srbima je stalo do Srbije, a ne do Unije. Objasnite čemu žurba i gde jurite kao muve bez glave i po ciči zimi podižete zgrade za carinike i šiptarske policajce na tlu Srbije? (Kad bi bili vredni i za Srbe koje pogode prirodne katastrofe). Čime su vas stisnuli dobitnici „Nobelove nagrade za mir“, na čelu sa premudrim i čovečanstvu neophodnim Manulaćem Barozom, i kojom vrstom batine vam prete ili ima neki drugi razlog? Prozaičan. Da nije žurba u nekakvoj vezi sa promenom činovnika u administraciji avansnog dobitnika „Nobela za mir“ Baraka Obame? (Čuda su moguća. Neko dobije nagradu unapred – Obama, a neko posthumno – Unija). Znate kako to ide. Stari izlobirani (darovani diškrecijama, tj. mitom) načelnici i činovnici odlaze sa dužnosti, a dolaze novi. Nove bi tek trebalo upoznati sa pređašnjom situacijom. Novi načelnik ne može odmah da shvati hitnost slučaja, potrebno mu je vreme, a možda ima ugovor i sa drugom agencijom za lobiranje. U najboljem slučaju za klijenta, mora se ponovo uplatiti neka diškrecija. Novi trošak za pobornike daljeg „razvoja nezavisnog Kosova“. Nama umesto da bude drago što Šiptari troše novac, mi žurimo da ih sačuvamo troška. Ili postoje neki drugi interesi koje ja nikako da „utuvim u glavu“?

[restrictedarea]

SRBIJA NIJE PRIORITET AMERIKE Državna politika Amerike prema Srbiji neće se menjati. To je izjavio i predstavnik usisivača Kirbi. Srbija nije prioritet američke politike. Amerika kreće ka Mijanmaru. Neka se pripreme Laos, Kambodža, Vijetnam… Tom cilju se okreću i činovnici administracije, pa je teško sad pronaći njihov interes za gradnju carinskih prelaza na Kosovu. Ali, neka o tome brinu Madlen Olbrajt i „veselin“ Klark. Što bi mi brinuli za njihove investicije. Nisu ni oni brinuli o našem životu. Nažalost, kao i obično, iza velikih priča, jakih reči i proklamacija kriju se ovozemaljski sitni razlozi uvek povezani sa novcem. Slične igre se igraju u svim državama na svetu. Kod nas se takođe jure direktori i pomoćnici da realizuju obećanje pre nego što ih smene ili zamene. Svako brine sopstvenu brigu. Red je da srpska vlast, držeći se Ustava i ustavnih načela, brine o državi Srbiji. Ništa se drugo od nje ne traži. Preča je Srbija od pretnji i pritisaka ambasadora: Amerike, Engleske, Nemačke… Oni zastupaju interese država koje su ih poslale kod nas. Oni budu i odu. Mi ostajemo. Mi živimo i radimo u Srbiji. Umiremo u Srbiji. U njoj se sahranjujemo. Naša deca obilaziće naše grobove i paliti sveće u našim hramovima. Mi drugu državu nemamo i zato o njoj moramo voditi računa. A strani ambasadori? To vam je braćo Srbi kao putujuće pozorište „Šopalović“. Izvodiće predstavu na nekom drugom mestu. Ako im dozvole. Mi čitajmo čika-Jovu Zmaja:
Kad sam na svet ovaj pao,
Na svet ovaj magloviti,
Kažu da sam mnogo plak’o;
– Ne sećam se, može biti.
Kad se magla vedrit’ poče,
Pa mi zorni zrak zasviti,
Kažu da sam mnogo pev’o;
– Ne sećam se, može biti.
Al’ kad stisnem bolno čelo,
K’o kroz san se sećam svega,
Da sam uvek tajno zeb’o
Od prokletstva današnjega.

[/restrictedarea]