ŽELJKO CVIJANOVIĆ: SLOBODA ZA GOTOVINU ILI BLAGOSLOVENI ŠAMAR IZ HAGA

Odmah da se razumemo, ovo nije ironija, ni najmanja. Tek oslobađanje Gotovine i Markača u Haškom tribunalu blagosloveno je za Srbiju. Dva su krupna razloga za takav zaključak. Prvi je empirijski: oslobađajuću presudu osudili su Nataša Kandić i Boris Tadić, a sve što Kandićeva i Tadić osude mora biti dobro za Srbiju makar i ne razumeli zašto. Drugi razlog je spoznajni: ova odluka je stvarno dobra, makar onoliko koliko šamar, koji u normalnim prilikama obično tretiramo kao nasilje, ume da se koristi i kao lek, posebno ako ga dobije budala.

Naravno, imao je prostora šef sudskog veća Teodor Meron, stari obaveštajac pod togom haškog sudije poreklom izraelski Jevrejin, ako mu je bilo do oslobađanja hrvatskih generala, i da se nagodi sa pravdom. Mogao je, na primer, Gotovinu da osudi i na svih deset godina, pa, pošto je ovaj odležao sedam (uhapšen krajem 2005), da ga oslobodi zbog primernog vladanja ili odležane dve trećina kazne tokom pritvora. Tad bi hrvatski general bio slobodan, dok bi Srbima još jednom prodali žvaku da je ipak i kažnjen i osuđen, ostavljajući nas da se i dalje gložimo sa našim elitama da li je Haški tribunal, mesto na kome Zapad piše noviju srpsku istoriju, ustrojen po pravdi, po Bogu, po politici ili nekom četvrtom kriterijumu. Mogao je da nas ostavi da, tako gložeći se pred osuđenim i oslobođenim Gotovinom, čekamo presude za genocid za Radovana Karadžića i Ratka Mladića, koje će, je li, biti donesene na osnovu čvrstih činjenica, pouzdanih dokaza i kredibilnih svedočenja. Ali nije nam prodao žvaku. Nije nam dao ništa.

BORISOV APEL A nije, rekao bih, iz nekoliko razloga. Prvi je što ga baš briga za Gotovininu slobodu, Meronov posao nije da robi i oslobađa, već da brani koncept. Drugo, hrvatska država stvorena je voljom zapadnih sila, i na ono što je stvoreno na taj način ne sme da padne ni najmanja senka sumnje, posebno kad se „ono“ sprema da uđe u Evropsku uniju. Naravno, to je poruka i Tomi Nikoliću da zaboravi na Tačija i organe, i da će, što Srbija više bude insistirala na tim organima, Tači biti sve neviniji, a, ako ih baš naljutimo insistrajući, još će mu dati i Nobelovu nagradu za medicinu pride.

Svakako ne treba zaboraviti ni treći razlog: nasleđe politike Borisa Tadića – tog chevalier de la région – koji je u petak iskoristio svoj nemali uticaj na Srbe zahtevajući od njih da ne posustaju u mirenju s Hrvatima ako još hoće da letuju u Rovinju, kakve veze ima što Hrvati u petak ne slave na centralnom zagrebačkom trgu Gotovininu i svoju nevinost, već još jedan nekažnjeni zločin prema Tadićevom sunarodnicima. Iskoristio je predsednik regona i svoj još veći uticaj na Hrvate apelujući da ne podležu euforiji, da budu mirni u svojoj zasluženoj sreći, i baš me čudi da im nije čestitao, uostalom dosta se on njima izvinjavao.

Hrvati su, dakako, poslušali apel – svih sto hiljada njih koji su se skupili u centru Zagreba, i nisu pevali ustaške pesme, već valjda nešto od Idola. Tek, kad bi Tadić imao smisao za makar naknadnu pamet, mogao je tada da se zapita da li su sva ona njegova izvinjavanja, rezolucije o Srebrenici i patetična adolescentska prenemaganja iz „Yu mitologije“ bar delimično učinile suvišnim svaki obzir Meronovog veća prema Srbima, čak i onu dozu sudsko-političkog taktiziranja, prema kome je Gotovina u petak mogao da bude i osuđen i oslobođen.

Naravno, nikad ne bih odbacio ni četvrto objašnjenje – pazite, i dalje nisam ironičan – da je Teodor Meron, pripadnik onog naroda koji su, pošto je sam desetkovan, Srbi nasledili na mestu objekta iracionalne rasističke mržnje u katoličkim delovima Centralne i Zapadne Evrope, da je dakle takav sudija Meron postupio kao istinski prijatelj Srba. Jer on je presudom svog veća do krajnjih granica delegitimizovao Haški tribunal, pred kojim su za srpski narod dve presude mnogo važnije od Gotovinine i Markačove. Ne treba sumnjati da će Karadžiću i Mladiću u Hagu optužnice za genocid biti potvrđene, ali će preko jednog ovako delegitimizovanog suda mnogo teže ići predstojeće osporavanje Republike Srpske, zasnovano na tim presudama.

SNOM MRTVIJEM SPAVA Presuda Gotovini i Markaču najmanje je korisna zbog toga što smo se, kao, tek sad uverili da se u Hagu presude donose daljinskim upravljačem, a ne slovom zakona i pravde. Ko je čekao ovo da bi to svatio taj ni sada ništa nije shvatio, niti je trebalo da shvati, samo mu se učinilo. Sve je to mnogo korisnije zbog toga što sad, kad naiđemo na nekog punog strpljenja za naša sranja a da je još uvek spreman da nam onim svojim politički korektnim jezikom objasni kako se u Hagu sudi pošteno, možemo da se ravnodušni okrenemo, uvereni da pred sobom imamo kompletnog glupaka ili kompletnog pokvarenjaka, što je sa pozicije nastavka razgovora isto.

Presuda je korisna zato što dokazuje jednom zauvek da etničko čišćenje Srba iz Hrvatske nije projekat ni Markača ni Gotovine, pa čak ni Tuđmana, već stvar koja je i iznad njihovih snaga i iznad njihove volje, i da je sad ista ta stvar, oslobađajući generale, uključila svoje zaštitne mehanizme i na taj način donela ovakvu presudu. Korisna je jer pokazuje da je u Evropi, koja se toliko ponosi svojim antifašističkim nasleđem, moguće proterati osam odsto stanovništva jedne države, i da budu svih osam odsto iste naconalnosti, i da za to niko ne odgovara, dok se zločinac jednako hvali svojim antifašističkim nasleđem. Korisna je onoliko koliko je bilo korisno videti sto hiljada Hrvata koji zbog osobođenja svojih krvavih junaka pokazuju toliko empatije za udes svojih sugrađana koliko ga pokazuje i vatra u dodiru sa benzinom.

Presuda je korisna i zato što je učinila funkcionalno nemogućim projekat Jugosfere – koji je, kako je Imperija zamislila, trebalo – bar su neki od nas mislili tako – da nastane na istorijskom pomirenju Srba i Hrvata, naravno, pod uslovom da Hrvati zadrže neokrnjenim svoje junake, a Srbi svoje zločince i svoje prognanike, ako, dođavola, među njima uopšte ima neke razlike. Jer čak je i Josip Broz, dok je pravio svoju Jugosferu, znao da se trule zajednice prave na balansu krivice, makar ni tada stvarna krivica nije bila ni najmanje izbalansirana. Ako se složimo – a držim da neće biti problem – da je ova presuda jedan od špic-pokazatelja da Jugosfera, za razliku od Jugoslavije, treba da nastane na istorijskloj antagonizaciji Srba i Hrvata, to znači da će projekat biti završen onog trenutka kada jedni od njih – a ja bih rekao Srbi – budu trajno pokoreni.

Ako, na kraju, treba da razmišljamo svi zajedno šta se Srbima poručuje oslobađajućom presudom za Gotovinu i Markača, doći ćemo do toga da onolike izjave srpskih zvaničnika o večnom balkanskom miru neće izgledati sasvim imbecilno samo pod uslovom da oni prestanu da veruju u njih i da se, makar koliko je to moguće, pripremaju za nešto sasvim suprotno od toga. Uostalom, kada je Srbija bombardovana 1999. godine, Rusija se uplašila i, kako je pisao Solženjicin, trgnula se dovodeći na svoje čelo Putina umesto njihove varijante Borisa. Dok se Rusija budila iz svog samoizvinjavajućeg sna, bombardovana Srbija počela je da se sprema za kraj istorije i dugi mir. Dvanaest godina kasnije, moćna putinovska Rusija, ako je neko razumeo poteze koje vuče njen vrh, u potpunim miru sprema sa za rat, dok se Srbija u potpunoj panici i rastrojstvu priprema za mir, i to večni.

Zato je ovaj šamar iz Haga bio i blagosloven, i važan, i koristan, a da li je ovde još ostalo nekog ko bi mogao da njime bude probuđen, nije na meni da kažem.

Izvor: http://www.standard.rs