Zastupamo i građane i državu

Svaka je sigurnost više nego dobrodošla, naročito u nesigurno vreme,  zbog čega delatnost Udruženja osiguravača Srbije dobija na značaju;  odnedavno, sa novim rukovodstvom, dobija i na zamahu, kako svedoče i reči Vladana Manića, generalnog sekretara Udruženja

Vladan Manić, generalni sekretar Udruženja osiguravača Srbije od aprila 2011. godine, iza sebe ima zavidnu karijeru u oblasti finansija. Pored pomenute, g. Manić obavlja i funkcije člana Upravnog odbora JUBMES banke, zamenika predsednika Stručne radne grupe za unapređenje sistema osiguranja u saobraćaju, člana radne grupe Vlade Republike Srbije za SEEC CRIF (South East Europe and Caucasus Catastrophe Risk Insurance Facility), člana ekspertskog tima za pregovore sa privremenim institucijama u Prištini u okviru Implementacione grupe za slobodu kretanja. Pre preuzimanja dužnosti generalnog sekretara UOS-a, g. Manić je obavljao poslove savetnika ministra finansija Republike Srbije, koordinatora sektora za finansijski sistem Ministarstva finansija, potpredsednika „Marfin banke“, izvršnog direktora „Vojvođanske“ i „Societe General banke“. Gospodin Manić je vodio niz pregovora u ime Vlade Republike Srbije, između ostalog i sa Svetskom trgovinskom organizacijom.
Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i autor je niza stručnih radova objavljenih u zemlji i inostranstvu. Nosilac je licenci ovlašćenog računovođe i revizora. Oženjen je i ima dvoje dece.

Opšti je utisak da se za Udruženje osiguravača Srbije, kao i aktivnosti koje ono sprovodi, mnogo više zna u široj javnosti u proteklih godinu i po dana, nego što je to bio slučaj u periodu pre toga. Ovaj period koincidira sa Vašim imenovanjem na mesto generalnog sekretara.
Uvek je značajno kada jedno takvo zapažanje dođe od predstavnika medija. Zaista, morao bih da složim sa Vama da je Udruženje bilo relativno slabo pozicionirano u javnosti, kako stručnoj, tako i široj. Međutim, ono što sam našao kao ozbiljniji nedostatak, jeste da je i cela industrija osiguranja imala, najblaže rečeno, tretman u javnosti koji ni u kojem slučaju nije korespondirao sa njenom snagom i važnošću za društvo u celini. Smatrao sam da je moj zadatak da se kroz niz aktivnosti i projekata promoviše čitava industrija, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu. S obzirom na to da je jedan od ključnih zadataka Udruženja da artikuliše stavove industrije i zastupa njene interese pred državnim organima, sama činjenica da smo uspostavili intenzivniju komunikaciju sa institucijama države Srbije pomogla nam je u podizanju svesti o problemima sa kojima se industrija osiguranja sreće, kao i o svemu onome što osiguranje može da ponudi ne samo građanima, nego i državi u ostvarivanju njenih dugoročnih, strateških interesa. Komunikacija koju smo uspostavili bila je dobra i za osnov imala novi kvalitet, praktično partnerski odnos industrije sa regulatorom i državom u celini. Istovremeno, uspostavili smo niz kontakata sa međunarodnim institucijama koje se bave osiguranjem, učlanili se u sve najbitnije organizacije struke, čime smo postigli da se ravnopravno pozicioniramo, rame uz rame sa evropskim kolegama, i da se naš glas čuje i poštuje.

Čime se Udruženje osiguravača Srbije zapravo bavi?
Naš posao se sastoji od tri najbitnija segmenta: poverena javna ovlašćenja, zatim unapređenje saradnje sa međunarodnim organizacijama i asocijacijama, kao i razvoj i promocija profesije osiguranja. U sferi poverenih javnih ovlašćenja, među najbitnijim su Nacionalni biro osiguravača (Biro zelene karte), Garantni fond i Informacioni centar. Biro zelene karte je član Saveta biroa zelene karte, panevropske organizacije koja okuplja 46 zemalja Evrope i mediteranskog okruženja. Biro je garant za štete pričinjene vozilima stranih registarskih oznaka na teritoriji Srbije, kao i za štete koje su prouzrokovane vozilima srpskih registarskih oznaka na teritorijama neke od zemalja članica Sistema zelene karte. Želeo bih da naglasim da srpski biro zauzima značajno mesto u sistemu, i da je njegov rad, između ostalog, internacionalno prepoznat i činjenicom da predsedava grupom od 12 biroa Jugoistočne Evrope, kao i da je član ekspertskih radnih tela Saveta biroa. Ovde bih posebno istakao pristupanje Srbije tzv. Multilateralnom sporazumu, čime su srpski vozači u svemu izjednačeni sa onima u Evropskoj uniji, odnosno nisu u obavezi da poseduju zeleni karton kada svojim vozilom putuju u neku od 33 zemlje Evropskog ekonomskog prostora. Kada govorimo o Garantnom fondu, želeo bih da istaknem da je ovo institucija od izuzetne važnosti. Garantni fond vrši naknadu šteta prouzrokovanih neosiguranim, nepoznatim, kao i vozilima koja su osigurana kod društava koja su u stečaju. U radu Garantnog fonda je u proteklih godinu dana postignut značajan napredak, pre svega u smislu efikasnijeg pristupa i racionalizacije raspoloživog vremena i resursa. Veoma sam ponosan na činjenicu da je vreme obrade zahteva višestruko skraćeno i da sada iznosi svega 10 dana. Kada govorimo o unapređenju saradnje sa međunarodnim organizacijima i asocijacijama, izvesno je da je u pitanju segment našeg rada sa najvećim pomacima u proteklih godinu dana, ali valja priznati da je na tom planu jako malo rađeno u periodu koji je prethodio mom imenovanju. Ovde bih pre svega spomenuo naše učlanjenje u najveću i najvažniju evropsku organizaciju „Insurance Europe“, čiji smo punopravni članovi od sredine 2011. godine.

Informacioni centar Udruženja je relativno nov projekat. Možete li nam reći koje je njegovo mesto u sistemu obaveznog osiguranja od autoodgovornosti?
Informacioni centar je „najmlađe“ javno povereno ovlašćenje. U pitanju je jedinstveni sistem projektovan za evidenciju podataka vezanih za autoodgovornost i izdavanje polisa, čijim smo puštanjem u rad stali rame uz rame najrazvijenijih evropskih zemalja, a industriji osiguranja, građanima i institucijama Republike Srbije na raspolaganje stavili moćan servis koji u značajnoj meri olakšava ostvarivanje njihovih prava, odnosno olakšava poslovanje. Naša je namera da nastavimo sa ulaganjem u Informacioni centar i razvoj novih aplikacija, kako internih u smislu podizanja efikasnosti rada Udruženja, tako i onih čijom bi primenom korist imala najšira zajednica. Jedan takav projekat je upravo u pripremi, a radi se o aplikaciji za sprečavanje prevara u osiguranju čijom bismo primenom ostvarili značajne uštede, bitno redukovali broj prevarnih radnji i pozicionirali se kao lider u regionu kada je borba protiv prevara u osiguranju u pitanju.

Očigledno je da Udruženje stavlja značajan akcenat na unapređenje i razvoj profesije osiguranja. Koje oblasti iz delatnosti osiguranja smatrate za trenutno aktuelne na srpskom tržištu osiguranja i kako u tom smislu gledate na potrebu edukacije i razvoja kadrova?
Mi smo shodno našem planu i programu rada za 2012. godinu značajno intenzivirali aktivnosti na razvoju životnog osiguranja i cilj nam je da na osnovu pozitivnih iskustava razvijenih evropskih i svetskih država dodatno afirmišemo ovaj segment tržišta osiguranja u Srbiji. U julu mesecu smo, tim povodom, u saradnji sa ekspertskim timom kolega iz Italije organizovali prvu od dve planirane edukativne radionice na temu razvoja kolektivnog životnog osiguranja, gde smo predstavili principe na kojima je zasnovana ova vrsta životnog osiguranja u svetu. Što se procesa edukacije tiče, u martu mesecu smo organizovali stručnu radionicu na temu Solvency II direktiva, koja je samo prva u nizu koje planiramo. Trening u ovoj veoma aktuelnoj oblasti za osiguravače su, na naše veliko zadovoljstvo, prvi put van granica Evropske unije vodili stručnjaci Evropskog udruženja osiguravača i reosiguravača (Insurance Europe). Solvency II direktive predstavljaju najznačajniju promenu u oblasti regulacije tržišta osiguranja od sedamdesetih godina prošlog veka, sa ciljem veće zaštite osiguranika. Ovaj trening su, osim predstavnika osiguravajućih društava, pratili i stručnjaci Narodne banke Srbije i Ministarstva finansija. Osiguravačima su već dobro poznate naše stručne radionice na temu prevara u osiguranju koje smo za potrebe obuke kadrova iz osiguravajućih društava u više navrata organizovali u saradnji sa Upravom kriminalističke policije – Službom za borbu protiv organizovanog kriminala, Višim javnim tužilaštvom – Odeljenjem za borbu protiv korupcije i Upravom za sprečavanje pranja novca.

Spomenuli ste predstavljanje industrije osiguranja pred državnim organima i uspostavljanje, kako ste rekli, partnerskih odnosa. U čemu se ogleda Vaš pristup ovoj problematici?
Pre svega, uspeli smo da artikulišemo stavove osiguravajućih društava i obezbedimo da naš nastup prema državnim organima bude zasnovan na principu zajedničkog imenitelja. Predstavili smo se kao odgovoran i kvalifikovan sagovornik, uz stalno prisutnu tezu da je ono što u određenom trenutku zastupamo istovremeno i na korist građana i države. Kao primer, naveo bih rad Udruženja na objedinjenju stavova industrije i davanju primedbi i sugestija na Nacrt novog Zakona o osiguranju. Prednost ovako sveobuhvatno i kvalitetno odrađenog angažovanja ogleda se, pre svega, u tome što je predlagaču zakona u velikoj meri olakšan rad, jer se na jednom mestu mogu naći predlozi industrije osiguranja, dati u formi amandmana sa odgovarajućim suvislim obrazloženjima. Nažalost, ne možemo da ovaj primer dobre saradnje i organizacije istaknemo i primenimo na svaki slučaj izmene regulative. U poslednjih nekoliko meseci izdvaja se jedan bitan događaj – industrija osiguranja ne samo da nije konsultovana i saslušana, nego nije bila ni obaveštena o predlozima izmene zakona. Radi se prvenstveno o izmeni Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju u decembru 2011. godine, kada je skoro preko noći osvanula izmena kojom su sva društva koja obavljaju osiguranje od autoodgovornosti obavezana da izdvajaju pet odsto bruto premije na račun Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Ne ulazeći sada u pravni aspekt ovakve odredbe, napomenimo samo da je Udruženje u ime svojih članova zatražilo autentično tumačenje od Narodne skupštine Republike Srbije, a i da ćemo ovih dana pokrenuti Inicijativu za utvrđivanje ustavnosti ove odredbe, jer je gotovo identična odredba u Hrvatskoj proglašena neustavnom, a uskoro se isto očekuje i u Sloveniji.

Kako unaprediti domaće tržište neživotnih osiguranja, jer po svim relevantnim pokazateljima zaostajemo ne samo za razvijenim tržištima, nego i za zemljama u okruženju?
Kao što je za životna osiguranja neophodno da država uvede stimulativne mere u vidu poreskih olakšica, tako je ključ rasta neživotnih osiguranja u širenju liste obaveznih osiguranja i subvencionisanju premija za određene vrste osiguranja za koje država utvrdi da postoji interes šire društvene zajednice. Ovo se posebno odnosi na strateški važne privredne grane, koje bi mogle da uslove razvoj srpske ekonomije. Obavezna osiguranja su u razvijenim evropskim državama zakonom utvrđena i na desetine ih je.

Da li to znači da bi trebalo proširiti listu obaveznih osiguranja? Ako je to Vaš predlog, u kojim oblastima je to potrebno uraditi?
Kod nas bi obavezna osiguranja trebalo proširiti na poljoprivredu i uvesti, na primer, obavezno osiguranje od prirodnih katastrofa. Pokazalo se da smo imali pozitivne efekte kod uvođenja subvencionisanja premije za uslovna obavezna osiguranja. Tu konkretno mislim na poljoprivredu i mere za razvoj stočarstva, tačnije na odluku države da potpuno subvencioniše premiju osiguranja za nabavku stoke, pod uslovom da je u pitanju registrovano poljoprivredno gazdinstvo. Zbog toga i smatram da bi sličan model trebalo primeniti na celu poljoprivredu. Neophodno je, za dalji razvoj poljoprivrednog osiguranja, da registracija gazdinstva bude uslov za dobijanje subvencija, a da sama registracija ili njena obnova podrazumeva obavezno posedovanje adekvatne polise osiguranja prilikom podnošenja zahteva za dobijanje subvencije. Dakle, uslov za subvenciju trebalo bi da bude registracija gazdinstva, s tim što bi oni koji nemaju polisu osiguranja od propisanih rizika plaćali „penal“. Ovo je u najvećoj meri bazirano na takozvanom španskom modelu, koji bi uz izvesno pojednostavljenje i prilagođavanje bio odgovarajući za naše podneblje. Bitno je da u Srbiji svi shvate da bi država trebalo da prestane da iz budžeta isplaćuje naknadu štete onima koji nisu osigurani. Naknada štete nije socijalna kategorija, a ni mnogo bogatije države od Srbije nemaju budžete koji mogu da podnesu takve vrste izdataka. Prema tome, država može i neophodno je da uvede razne vrste subvencija za sklapanje određenih oblika osiguranja, da stimuliše ljude da se osiguraju i obezbedi sigurnost za građane i privrednike, a time i za čitavu društvenu zajednicu. To je najbolje regulisati zakonom.

Vozače u Srbiji najviše interesuje da li će polisa obaveznog osiguranja poskupeti. Vi ste kao Udruženje osiguravača Srbije najavljivali da ćete zahtevati nove, više cene. Zbog čega?
Osiguravači smatraju da postojeća cena polise nije dovoljna da pokrije sve troškove, jer se iz polise ne pokrivaju samo nastale štete, kako mnogi misle. Naime, 23 odsto od cene polise ide na režijski dodatak osiguravajućeg društva koje obavlja poslove osiguranja od autoodgovornosti. Tu su svi troškovi koje ima kompanija koja prodaje polisu. Do dva odsto od ukupnog iznosa se izdvaja za preventivu, od čega 1,2 odsto obavezno ide za video nadzor nad putevima i ta sredstva se uplaćuju na račun MUP-a. To je obaveza koja je uvedena 2009. godine, dakle posle poslednjeg poskupljenja polise. Preostalih oko 75 odsto je tehnička premija iz koje se pokrivaju odštetni zahtevi lica koja su pretrpela materijalnu ili nematerijalnu štetu. Međutim, iz te tehničke premije se izdvaja još pet odsto bruto premije osiguranja od autoodgovornosti za Fond za zdravstveno osiguranje. Pored toga, polisa je poslednji put poskupela avgusta 2008. godine, a od tada je evro ojačao za oko 50 odsto, iz godine u godinu se osiguravačima povećava iznos isplaćenih šteta zbog kursa i inflacije, ali i konstantnog poskupljenja uvoznih delova za automobile; rastu troškovi za isplatu nematerijalne štete, jer su odlukom Vlade Srbije sredstva za isplatu licima koja su pretrpela povrede vezana za kurs evra, a isplaćuju se u dinarima. Ne bi trebalo zaboraviti ni podatak da je u prvoj godini primene bonus malus sistema 73,6 odsto vozača platilo jeftiniju polisu, zato što su im društva zaračunala bonus, a da je malus zaračunat za 1,3 odsto vozača (preostalih 25,1 odsto su novoregistrovana vozila kojima nije obračunat ni bonus, ni malus). Drugim rečima, ukupan iznos obračunatog malusa ne može da nadoknadi iznos koji osiguravači umanjuju prilikom zaračunavanja bonusa. Sve to predstavlja argumente koji idu u prilog poskupljenju polise, a analize koje rade naše stručne službe će pokazati koliko bi to poskupljenje trebalo da bude. Ne bi trebalo zaboraviti ni podatak da je cena osiguranja u Srbiji ubedljivo najniža u regionu. Primera radi, polisa za nov automobil, bez bilo kakvih bonusa, od 55 do 66 KW u Srbiji je oko 80 evra, u Makedoniji 110, u Crnoj Gori 150 evra, dok je u Hrvatskoj, takođe za nov automobil te kategorije, oko 500 evra.