U mreži, na mreži

Piše Vasa Pavković

Nedavno je dr Žarko Puhovski izjavio otprilike ovo:„Vi u Srbiji biste konačno morali da shvatite koliko više ne interesirate Hrvatsku, kao ni Bosna, također. Hrvatsku danas interesira EU, svet… Za Srbiju i Bosnu ona više nema ni interesa, ni vremena…“ Pitam se da li će ove objektivne opservacije stići do mojih kolega, pisaca i književnih kritičara, koji se ubiše da predstave skoro svaki roman ili zbirku priča koja se pojavila u Hrvatskoj, zanemarujući tokom poslednjih godina na desetine vrednih i važnih domaćih pisaca i knjiga…

1. Vreme danas, sutra

Kao što su optimisti najavljivali i novembar se produžio u prijatan, skoro topao mesec. Kao da Bog, koji nazire koliko smo ophrvani problemima sa svih strana, pokušava da nam pruži šansu. Makar ćemo štedeti na energiji (čitaj: drvima i uglju), ako već ne štedimo na rečima.

2.Mreža:„Tviter“

Malo-malo pa bačena mreža ulovi i krupnije ribe, i pokaže ko je kakav i zašto je tu gde je. Podnoseći u Skupštini Srbije ekspoze o budžetu, ministar Dinkić je bacio „Tviter“ mrežu i pokazao da su u „najvišem srpskom domu“ za vreme rasprave o budžetu države prisutna samo četiri poslanika DS-a! To je razbesnelo najveću opozicionu poslaničku grupu! Dakle, nije ih uvredila činjenica koju je Dinkić zabeležio mrežom i na mreži, nego to što su i svi drugi, sa mreže, mogli da vide šta se praćakalo u tviteruši. U znak protesta zbog činjenice na mreži, DS-ovi predstavnici su tražili odlaganje sednice. Skupština im je izašla u susret, što je opet krenulo kroz mreže. Ono što vređa zdrav razum je protest kojim se DS „pere“ od bruke koju je do koliko juče spočitavao neodgovornim opozicionim strankama iz prošlog saziva.

3.Banalnost TV reklame

U jednoj od najefektnijih TV reklama dva mlada tipa, sa sve muzičarima, u kafani čekaju vesti iz porodilišta. Prvo stiže vest da se rodila ćerka, a onda zatim i sin. „Kume, iz keca u dvojku“, odista duhovito uzvikuje kum, dok iza njih teku svi rituali takvih doživljaja. I sve je to duhovito, dok gledalac ne shvati da se jedan od najvažnijih, presudnih događaja u životu srećnog oca, dobijanje kćeri i sina, koristi u najtrivijalnije svrhe – u cilju reklamiranja lanca kladionica! (Cinici bi rekli: jedino može da pomogne činjenica ako je kockarnica okađena od strane nekog dobrog sveštenika).

[restrictedarea]

4.Od Gotovine – gotovina

Sad kad je sramna odluka Haškog suda deo sramne istorije, zapitajmo se – a da li je drugačije moglo biti? Mislim: sa ovim sudom i njegovim dosadašnjim delovanjem. Naravno da se čini kako nije moglo. Oslobođen je čovek koji je suštinski učestvovao u proterivanju četvrt miliona ljudi i ubistvu oko 2.000, a potom dugo i uspešno bežao od haških istražitelja i zatvorskih čuvara – u srcu Evrope – kako vole da govore zapadni analitičari. I dalje je u zatvoru čovek koji nikog nije proterao i nikog nije ubio – mislim na Šešelja. Šešeljev je najveći greh, navodno, podstrekavanje nekih žitelja Hrtkovaca da se isele tako što će svoje kuće menjati sa Srbima iz Hrvatske. A Šešelj ne samo što nije bežao od Haga, nego se dobrovoljno predao.
Da ne govorim o vrhu srpske vojske čiji je ogroman i najveći greh što su branili svoju zemlju od albanske oružane pobune i NATO agresije.
Šta nam je činiti? Srpska vlada bi morala, iz meseca u mesec, da traži oslobađanje naših generala i ostalih zatočenika iz Haga i, takođe, da pronađe način da s Hrvatskom budemo dobre komšije, kojima će jedino vlastiti interes, gde spada i zaštita Srba u Hrvatskoj, biti briga. Sve ostalo bi trebalo potisnuti u drugi plan.

5.Puhovski

Nedavno je dr Žarko Puhovski izjavio otprilike ovo: „Vi u Srbiji biste konačno morali da shvatite koliko više ne interesirate Hrvatsku, kao ni Bosna, također. Hrvatsku danas interesira EU, svet… Za Srbiju i Bosnu ona više nema ni interesa, ni vremena…“
Pitam se da li će ove objektivne opservacije stići do mojih kolega, pisaca i književnih kritičara, koji se ubiše da predstave skoro svaki roman ili zbirku priča koja se pojavila u Hrvatskoj, zanemarujući tokom poslednjih godina na desetine vrednih i važnih domaćih pisaca i knjiga… Pisao sam o tome čitavo vreme, kao urednik ili kritičar, govorio na tribinama diljem Srbije, ali su se te kolege oholo smejale ili su govorile da sam opterećen „nacionalnim“ stvarima i sl.
Ne likujem, više nisam ni ogorčen – pitam se samo dokle će se praviti da su slepi i gluvi?

6.Podgorica – Nikšić

Na poziv „Matice srpske“, Odeljenja u Crnoj Gori, boravio sam nedavno u Nikšiću i Podgorici. Već dugo nisam bio u glavnom gradu Crne Gore, pa sam s iznenađenjem posmatrao nova, moderna naselja, koja kao da brišu bilo kakvu pomisao i sećanje na Podgoricu od pre 10 ili 20 godina. U Nikšiću, na čuvenoj Katedri za srpski jezik i književnost održao sam predavanje o savremenoj srpskoj prozi. Slušalo me je tridesetak, mladih, pametnih glava. Svi su oni studenti srpskog jezika i srpske književnosti koji se sistematski potiskuju iz Njegoševe postojbine – što organizovanom politikom Milove države, što besmislenim i glupim potezima kakvo je uvođenje „novih glasova“ i „novih slova“ u crnogorski jezik. Svi oni studenti, koji se suprotno bučnoj matici opredeljuju za srpski kao svoj životni izbor, rekoše mi domaćini, dok smo pili kafu u studentskom klubu u Nikšiću, nemaju nikakve šanse da se po završetku fakulteta zaposle na teritoriji svoje zemlje. Eto, dotle je došlo.

7.Podgorica – „Matica srpska“

Uveče je u knjižari „Matice srpske“ u Podgorici, u svetlom, širokom i modernom prostoru, koji imponuje, održana promocija knjige „21 za 21“, antologije srpskih pripovetki i pripovedača iz prve decenije ovog stoleća. Bilo je publike, lepe atmosfere, dobrih pitanja… Ljubazni domaćini mi rekoše da je uočljivo odsustvo kamera bilo kojeg podgoričkog TV studija. Videli biste, rekoše, koliko bi ih bilo da je gost, recimo, Teofil Pančić ili neko iz „Betona“ i slično. Šta sam mogao da im odgovorim? Šest puta je vlast dolazila da ih izbaci iz prostorija, iako je Ustavni sud Crne Gore presudio da su u njemu legalno. Tešio sam mlade momke, skoro kao da tešim sebe – razumevajući još jednom da se prava težina problema o kojima slušamo ili čitamo oseti baš tamo – na svom izvoru. Bilo bi pravo čojstvo da ovim mladim i hrabrim ljudima pomažemo u borbi za očuvanje njihovog jezika i kulture.

8.Odluka Filipa Rota

Agencije javljaju kako je verovatno najveći živi američki romansijer Filip Rot odlučio da batali pisanje romana. Napisao ih je nešto preko 30. Odmarajući se, kaže Rot, a pre nego što se ponovo vratio i čitanju vlastitih romana, Rot je čitao Dostojevskog, Konrada, Turgenjeva. Potom Foknera i Hemingveja… Tako je došao do zaključka da više nije u stanju da krene u romansiranje polazeći od ispitivanja neke velike ideje, pa je samim tim za njega s pisanjem (romana) svršeno. A ako bih i imao takvu ideju, postao bih njen rob, reče Rot. Pisanje je frustracija, dodade. Pisanje je svakodnevna doza razočaranja, nastavljao je da priča, opraštajući se.
Sad mu se još više divim. Zbilja je izdržao dugo, zbilja je napisao neke romane koji idu rame uz rame ne samo s delima svetskih pisaca koji su ga odmarali pre ovog velikog prekida, nego i s knjigama Mejlera, Apdajka, Stajrona, Malamuda, Barta i nekih drugih savremenika koji mu, što se SAD-a tiče, jedino behu ravni.

9.Vreme, jezik

Odjednom i najbenignije vremenske prognoze dobijaju mističan, alegorijski prizvuk: naoblačiće se, duvaće vetrovi, dolazi zima. A tek: biće padavina! Kao da se i jezik meteorologije kontaminirao jezikom politike i političkih pretnji… Ne smem ni da pomislim na moguće elementarne nepogode!

[/restrictedarea]