Slavski razgovori

Piše Dragomir Antonić

Mi nismo članovi Evro-unije. Nećemo ni biti. Bolesno je držati se pravila društva kojem ne pripadate. Da li bi bilo normalno da se pripadnici islamske veroispovesti krste ili hrišćani drže Ramazanski post?

Prođe novembar mesec. Završiše se novembarske Krsne slave. Devet ih je bilo. Najveća slava u novembru Aranđelovdan. Na dan slave krenuo sam autobusom u Čačak, kod snaje od pokojnog brata da čestitam Krsno ime. Do autobuske stanice u Beogradu povezao me je taksista, mlađi čovek, koji reče da se preziva Antonoski, da je rodom iz Makedonije, da je njegova slava Nikoljdan, a da on i njegova porodica preslavljaju Vavedenje Presvete Bogorodice. To im je zavet od Svetoga Save. Kad je Sveti Sava pozvao Srbe da pomognu izgradnju manastira Hilandar prvi se odazvao starešina Mijaka, starog srpskog plemena. Mijaci su bili vešti i vredni građevinari – nastavlja taksista priču – i otad mi iz Mijaka, ma gde bili uvek pominjemo slavu manastira Hilandara – Vavedenje.

DEDINO ZAVEŠTANJE Mijake je, pored ostalih, opisao Jovan Cvijić u „Balkanskom poluostrvu“, navodeći da Mijaci žive u oblasti Male reke, leve Radikine pritoke u selima: Galičnik, Lazaropolje, Tresonoče, Selce, Rosoka, Sušica, Gare i Osoj, a ima ih još i oko manastira Sveti Jovan Bigorski. Ovo su sve nepristupačna i skrivena sela, a tek 1914. Srbi su podigli put pored reke Radike. Tek tada su putem mogla proći zaprežna kola koja su do tada bila nepoznata u ovim krajevima. U početku su se Mijaci bavili stočarstvom, ali zbog stalnih zuluma,ubistava čobana i pljačkanja od strane Arbanasa naročito iz Ljume i debarske Malesije, krenuli su u pečalbu i to im je postalo jedno od glavnih zanimanja. Cvijić piše da nijedno drugo stanovništvo centralnog tipa nema više ponosa i težnje za samosvojnošću i samostalnošću nego Mijaci. Mijaci su vrlo inteligentni, vedri, bistri, prisebni. Umeju da gospodare sobom. Nisam naišao ni na jednog glupog ili zavaljenog – zaključuje Jovan Cvijić. Mijaci su vrsni duborezbari ili kopaničari. O njima je Tatomir Vukanović, etnolog, uradio sveobuhvatnu studiju. Objavio je i biografske podatke najpoznatijih duborezačkih rodova: Frčkovski iz Galičnika, Filipovski iz sela Gare, Simeona Maksevskog iz Trebišča. Mijaci su gradili ikonostase i druge predmete od drveta u mnogim crkvama i manastirima širom Srbije. U crkvi Svetog Klimenta u Ohridu urađen je arhijerejski presto, u crkvi Svetog Nikole u Prištini ceo ikonostas, Carske dveri u manastiru Lesnovo, ikonostas u crkvi Svetog Spasa u Skoplju, kao i propovednica u crkvi Presvete Bogorodice u Skoplju… Mijaci su 1743. obnovili manastir Svetog Jovana Bigorskog. Prva zvona im je poklonio 1837. knez Miloš Obrenović, a druga dva 1850. Karađorđevići. Tako su nekad Srbi brinuli o Srbima. Nije Srbija u Miloševo doba bila jaka. Nije bila ni priznata. Nije to bila ni 1850. u doba Karađorđevića, ali je imala hrabre vladare i nije se libila da pomogne svom narodu. Po nekim saznanjima, jedini Makedonac koji je osuđen u Hagu – Boškoski je poreklom iz Mijaka.

[restrictedarea] Važnije od navedenih podataka je činjenica da danas u Beogradu žive i rade ljudi koji su sačuvali i znaju u tančine svoje poreklo. Usmeno predanje je živo i uspeva da sačuva znanja koja se više u školi ne uče. Zato hvala gospodinu Antonoskom, taksisti iz Beograda, što je slušao dedu i dedino znanje sačuvao.
U Čačku se okupila familija i prijatelji. Trpeza postavljena kako dolikuje. Deca, Višnja i Ivan, koji još nije u školu krenuo, praznično obučeni dočekuju goste i nude žito. Poslužavnik sa žitom iznose stariji. Snaha Ljiljana Blagojević se prosto izvinjava, jer je slava u sredu, pa je spremila samo 16 vrsta posnih slavskih kolača. Doduše kolače je umesila uz pomoć ćerke Olivere, lekara, koja je zbog slave stigla iz Norveške i snaje Tanje, profesora srpskog jezika i književnosti. Tradicija i umeće pripremanja Krsne slave u praksi. Deca da se uče. Razgovori behu ugodni. Slavski. O svakodnevno životu, prošlosti i budućnosti. Bez nadvikivanja. Niko ne pomenu ime nijednog političara. Slava je. Nema smisla kvariti veselje.

SRBIJA KOJA NEMA STRAHA Drugi dan Aranđelovdana dočekao sam s prijateljima i kolegama (nekad sam radio kao kuvar) iz „Varoš kapije“. Okupili smo se u „?“ i veselili. Bučnije nego kad je slavlje u porodici, ali ni ovde nikakvog razgovora o politici. Čak ni onog najobičnijeg. Na slavlju se upoznah sa gospodinom Draganom Ninkovićem, trgovcem vina. Kao dečak je sa ocem i rođacima odlazio u manastir Kaonu, Opština Vladimirci, na manastirsku slavu. Jednom prilikom, šezdesetih godina dvadesetog veka, posle liturgije besedio je sveti Justin (Popović). Dragan je tad bio dečak i od besede je zapamtio sledeće reči. „Braćo i sestre, govorite: kad se pije – popa dvije, kad se kopa – nema popa, a i ovi vaši, braćo i sestre govore, Aman pope, pomozi pope! Bog vas blagoslovio, braćo i sestre.“ Ućutasmo kad se priča završi. Činjenica da neko više od pedest godina pamti reči koje je kao dečak čuo, da i dalje preispituje zapamćenu pouku, po ko zna koji put mi je potvrdila reči svetog Nikolaja Velimirovića o duboko usađenoj, sakrivenoj u dubini duše, pobožnosti Srbinovoj. To je snaga i zato nije Srbija slaba kad ima ljude koji veruju u Gospoda, kad ima čoveka koji zna da je Sveti Sava razgovarao sa njegovim pretkom ili čoveka trgovca koji više od pola veka nosi sa sobom i u sebi Justinove reči. Ta Srbija je jaka i nema straha. O ovoj Srbiji bi trebalo da vode računa oni koji više ni Boga ne smeju da nazovu, a da se ne pozovu na neku budalu iz Brisela. Čime ih je Brisel okovao? Kreditima? Novcima? Skrivenom kamerom? Recite. Nemojte praviti klovnove od sebe. Mi nismo članovi Evro-unije. Nećemo ni biti. Bolesno je držati se pravila društva kojem ne pripadate. Da li bi bilo normalno da se pripadnici islamske veroispovesti krste ili hrišćani drže Ramazanski post? Svako će reći – ne bi! Zašto onda sve ovo radimo sebi?

[/restrictedarea]