RTS-ovi kadrovi – Pedeset nijansi – plavuša

Svakodnevno iživljavanje Javnog servisa nad pukom inteligencijom gledališta odavno je poprimilo oblik erotskog trilera

UPOZORENJE: ako mislite da je Aleksandar Tijanić plavuša, najbolje bi bilo da prekinete sa čitanjem ovog teksta, jer će vas u suprotnom verovatno uznemiriti.

Zakon ne dozvoljava da jedan isti vlasnik ima dve televizijske stanice sa dozvolom za rad na području Srbije, pa prema tome: da li bi neko od nadležnih bio ljubazan da Draganu Đilasu oduzme ili RTS ili „Studio B“? Jer, malo je protivzakonito, što će reći kažnjivo, da Đilas bude vlasnik oba, kao što po svoj prilici jeste.
E sad, ako hoćete da terate mak na konac, Đilas u formalno-pravnom smislu nije vlasnik nijedne televizijske stanice, pa ni ove dve, koje, uzgred, u tom formalno-pravnom smislu pripadaju celoj državi (RTS), odnosno gradu Beogradu („Studio B“). Ovako uspešan i imućan, međutim, Đilas nije postao tako što je poštovao prava i formalnosti, već tako što je savladao jednu malu školu za jedne velike ljude, koja se zove Američka ambasada. Tamo su Đilasu, kao izuzetno vrednom i srcima im priraslom polazniku, odavno preneli dva najosnovnija nauka za ovladavanje srpskom medijskom pozornicom: 1) „Studio B“ je tvoj pa je tvoj, mi smo se postarali da bude tako za vjeki vjekov, i 2) uvek budi spreman da Aleksandru Tijaniću ponudiš više nego što mu nude ostali. Držeći se dotičnih lekcija, Đilas je zaista uspeo da postane gazda obe stanice (još jednom: ne vlasnik u pravnom smislu, već gazda, onaj koji zaista upravlja, čija se ne poriče, onaj ko ima poslednju reč), i to tako što se „Studija B“ dokopao u vreme političkog uspona Borisa Tadića, a RTS je ščepao u vreme političke propasti Borisa Tadića.
Da Đilas gazduje „Studijom B“, verovatno nema potrebe dokazivati čak ni Predragu Sarapi. Ali, Đilasovo gazdovanje RTS-om je nešto teže primetiti golim okom, pošto je uvijeno kao bajagi poslovnim ugovorima o saradnji između RTS-a i marketinških firmi koje pripadaju Đilasovom poslovnom carstvu. Povremeno, međutim, i ta istina izbija na površinu, najčešće kroz priče o tome kako je Tijanić sasvim ustupio RTS-ov reklamni prostor Đilasovim firmama.
Pre nekoliko dana, upravo je o tom sumanutom aranžmanu govorio poslanik DSS-a Siniša Kovačević, u skupštinskom obraćanju čuvenom i po prebrojavanju RTS-ovih plavuša. Usledilo je munjevito reagovanje tri takve: Nataše Miljković, Olje Kovačević i Olivere Jovićević. U ime svojih „desetina koleginica“, njih tri su odbrusile Kovačeviću saopštenjem, pročitanom na samom kraju „Dnevnika“ od utorka, 13. novembra. Pre saopštenja, prikazan je i deo Kovačevićevog skupštinskog obraćanja, onaj u kojem on kritikuje teško stanje na Javnom servisu i loš kvalitet programa i prebrojava plavuše – ali je izostavljen deo u kojem govori o Đilasu! Od svih optužbi na račun rukovodstva Javnog servisa koje je Kovačević izrekao, samo su one u koje je upleten i gradonačelnik Beograda odstranjene iz „Dnevnikovog“ pregleda.
To je, ako ništa drugo, neoboriv dokaz da RTS-om danas gazduje Dragan Đilas. Jer, taj gde gazduje, ne sme biti ni pomenuti u ma kakvom iole nepovoljnom svetlu. Što znači, da se vratimo na početak, da jedan isti čovek gazduje i RTS-om i „Studijom B“. Pa bi bilo lepo da jedno od ta dva vrati. Đilas je to, dabome; ne možete mu oduzeti oba; mora on da ima svoju privatnu televiziju koju mu izdržavaju drugi; ali, šta će mu dva?!

***
Kad smo već kod plavuša, Olivera Jovićević je u poslednjem „Upitniku“, sad u utorak, okupila u studiju tri gosta, a imala je i tri spoljna uključenja, jedno iz Kosovske Mitrovice i dva iz Prištine. Dakle, ukupno šest sagovornika. Za pedesetak minuta. Zadivljujuće! I zastrašujuće, u isto vreme. Kako je moguće da na Javnom servisu udarne emisije bivaju gurnute u ruke stvaralaca kojima je hirurški odstranjeno osećanje za televizijsko vreme, pa u nepun sat posvećen najnasušnijoj državnoj temi naguraju gostiju dovoljno za košarkašku ekipu sa sve jednom rezervom?!
***
Šta bi bilo da je proteklog ponedeljka, 12. novembra, naspram Ivice Dačića sedeo neko ko ima kičmu, pa ne mora da se oslanja rukom o sto za kojim sedi kako ne bi pao? Kako li bi se taj televizijski intervju predsednika Vlade završio, da je, umesto Nenada LJ. Stefanovića, sa Dačićem razgovarala osoba sa integritetom, pa premijeru postavila pitanje od samo jedne, ključne reči: „Kada“?
U trenutku kada se Dačić nanovo, ko zna koji put u poslednjih nekoliko nedelja, zaleteo i odvalio da je on ratovao sa Hašimom Tačijem, svako sa iole časti i novinarskog dostojanstva morao bi da ga upita kada je on to ratovao sa krvoločnim vođom OVK. I to bi, ta jedna reč, dobrim delom razagnala sveprisutno licemerje koje se nadvilo nad Srbijom u vezi sa pitanjem vajnih pregovora sa Prištinom. Jer, šta bi Dačić odgovorio? Stvarno, kada je on to ratovao sa Tačijem? Kojom je to prilikom on vojevao sa šiptarskim teroristima?
Da li bi imao Dačić obraza da na to pitanje, pred onolikim gledalištem, odgovori da je protiv Tačija ratovao proleća 1999. godine, pa da svakom i jednom gledaocu bude jasno da se predsednik Vlade kiti ne samo tuđim perjem, već i tuđim životom? Ili bi Dačić u trenutku slagao naočigled cele Srbije? Ili bi pokušao da izvrda odgovor skretanjem na neku drugu temu, što bi takođe za Srbiju bilo otrežnjujuće?
Nikada nećemo saznati, jer se Nenadu LJ. Stefanoviću to ključno pitanje nije potkralo. Glavni i odgovorni urednik Informativnog programa Javnog servisa evropske Srbije – tako mu, otprilike, glasi zvanje – nije u tom odlučujućem trenutku uspeo da izusti četiri slova koja bi u određenoj, većoj ili manjoj meri, doprinela konačnom izlasku Srbije iz vrtloga obmana, laži i dvoličja. Što je najzanimljivije, to pitanje je Stefanoviću moralo da padne na pamet i po profesionalnoj, ali i po ličnoj osnovi. Jer, privatni stavovi Nenada LJ. Stefanovića, koji nisu nikakva tajna (po suvlasničkom procentu u „Vremenu“, kao i po javnoj prepisci sa tadašnjom opozicijom pre godinu i po dana, više je nego jasno da je reč o poborniku drugosrbijanskog haškoljublja), takođe nalažu da se ispita svaka Dačićeva tvrdnja da je nekada ratovao protiv OVK. Uostalom, Stefanović je svojevremeno za „Vreme“ izveštavao upravo iz Haga, gde se sudi nebrojenim srpskim ratnicima iz nedavnih vojnih okršaja – čak je i sa te strane Stefanovićeva znatiželja morala da bude probuđena istog časa kada je Dačić izgovorio da je vojevao protiv OVK.
Ali, Stefanović je ostao nem u tom času, zbog čega se Dačić još jednom nekažnjeno izvukao iz svojih maštarija o kakvom valterovskom minulom radu. Od kako je pao u ruke Tijanića i Stefanovića, Informativni program RTS-a jeste jedno neopevano groblje prećutanih suštinskih pitanja, a ovo koje je otćutao Stefanović spada u najznačajnije.