РТС-ови кадрови – Педесет нијанси – плавуша

Свакодневно иживљавање Јавног сервиса над пуком интелигенцијом гледалишта одавно је попримило облик еротског трилера

УПОЗОРЕЊЕ: ако мислите да је Александар Тијанић плавуша, најбоље би било да прекинете са читањем овог текста, јер ће вас у супротном вероватно узнемирити.

Закон не дозвољава да један исти власник има две телевизијске станице са дозволом за рад на подручју Србије, па према томе: да ли би неко од надлежних био љубазан да Драгану Ђиласу одузме или РТС или „Студио Б“? Јер, мало је противзаконито, што ће рећи кажњиво, да Ђилас буде власник оба, као што по свој прилици јесте.
Е сад, ако хоћете да терате мак на конац, Ђилас у формално-правном смислу није власник ниједне телевизијске станице, па ни ове две, које, узгред, у том формално-правном смислу припадају целој држави (РТС), односно граду Београду („Студио Б“). Овако успешан и имућан, међутим, Ђилас није постао тако што је поштовао права и формалности, већ тако што је савладао једну малу школу за једне велике људе, која се зове Америчка амбасада. Тамо су Ђиласу, као изузетно вредном и срцима им прираслом полазнику, одавно пренели два најосновнија наука за овладавање српском медијском позорницом: 1) „Студио Б“ је твој па је твој, ми смо се постарали да буде тако за вјеки вјеков, и 2) увек буди спреман да Александру Тијанићу понудиш више него што му нуде остали. Држећи се дотичних лекција, Ђилас је заиста успео да постане газда обе станице (још једном: не власник у правном смислу, већ газда, онај који заиста управља, чија се не пориче, онај ко има последњу реч), и то тако што се „Студија Б“ докопао у време политичког успона Бориса Тадића, а РТС је шчепао у време политичке пропасти Бориса Тадића.
Да Ђилас газдује „Студијом Б“, вероватно нема потребе доказивати чак ни Предрагу Сарапи. Али, Ђиласово газдовање РТС-ом је нешто теже приметити голим оком, пошто је увијено као бајаги пословним уговорима о сарадњи између РТС-а и маркетиншких фирми које припадају Ђиласовом пословном царству. Повремено, међутим, и та истина избија на површину, најчешће кроз приче о томе како је Тијанић сасвим уступио РТС-ов рекламни простор Ђиласовим фирмама.
Пре неколико дана, управо је о том суманутом аранжману говорио посланик ДСС-а Синиша Ковачевић, у скупштинском обраћању чувеном и по пребројавању РТС-ових плавуша. Уследило је муњевито реаговање три такве: Наташе Миљковић, Оље Ковачевић и Оливере Јовићевић. У име својих „десетина колегиница“, њих три су одбрусиле Ковачевићу саопштењем, прочитаном на самом крају „Дневника“ од уторка, 13. новембра. Пре саопштења, приказан је и део Ковачевићевог скупштинског обраћања, онај у којем он критикује тешко стање на Јавном сервису и лош квалитет програма и пребројава плавуше – али је изостављен део у којем говори о Ђиласу! Од свих оптужби на рачун руководства Јавног сервиса које је Ковачевић изрекао, само су оне у које је уплетен и градоначелник Београда одстрањене из „Дневниковог“ прегледа.
То је, ако ништа друго, необорив доказ да РТС-ом данас газдује Драган Ђилас. Јер, тај где газдује, не сме бити ни поменути у ма каквом иоле неповољном светлу. Што значи, да се вратимо на почетак, да један исти човек газдује и РТС-ом и „Студијом Б“. Па би било лепо да једно од та два врати. Ђилас је то, дабоме; не можете му одузети оба; мора он да има своју приватну телевизију коју му издржавају други; али, шта ће му два?!

***
Кад смо већ код плавуша, Оливера Јовићевић је у последњем „Упитнику“, сад у уторак, окупила у студију три госта, а имала је и три спољна укључења, једно из Косовске Митровице и два из Приштине. Дакле, укупно шест саговорника. За педесетак минута. Задивљујуће! И застрашујуће, у исто време. Како је могуће да на Јавном сервису ударне емисије бивају гурнуте у руке стваралаца којима је хируршки одстрањено осећање за телевизијско време, па у непун сат посвећен најнасушнијој државној теми нагурају гостију довољно за кошаркашку екипу са све једном резервом?!
***
Шта би било да је протеклог понедељка, 12. новембра, наспрам Ивице Дачића седео неко ко има кичму, па не мора да се ослања руком о сто за којим седи како не би пао? Како ли би се тај телевизијски интервју председника Владе завршио, да је, уместо Ненада Љ. Стефановића, са Дачићем разговарала особа са интегритетом, па премијеру поставила питање од само једне, кључне речи: „Када“?
У тренутку када се Дачић наново, ко зна који пут у последњих неколико недеља, залетео и одвалио да је он ратовао са Хашимом Тачијем, свако са иоле части и новинарског достојанства морао би да га упита када је он то ратовао са крволочним вођом ОВК. И то би, та једна реч, добрим делом разагнала свеприсутно лицемерје које се надвило над Србијом у вези са питањем вајних преговора са Приштином. Јер, шта би Дачић одговорио? Стварно, када је он то ратовао са Тачијем? Којом је то приликом он војевао са шиптарским терористима?
Да ли би имао Дачић образа да на то питање, пред оноликим гледалиштем, одговори да је против Тачија ратовао пролећа 1999. године, па да сваком и једном гледаоцу буде јасно да се председник Владе кити не само туђим перјем, већ и туђим животом? Или би Дачић у тренутку слагао наочиглед целе Србије? Или би покушао да изврда одговор скретањем на неку другу тему, што би такође за Србију било отрежњујуће?
Никада нећемо сазнати, јер се Ненаду Љ. Стефановићу то кључно питање није поткрало. Главни и одговорни уредник Информативног програма Јавног сервиса европске Србије – тако му, отприлике, гласи звање – није у том одлучујућем тренутку успео да изусти четири слова која би у одређеној, већој или мањој мери, допринела коначном изласку Србије из вртлога обмана, лажи и дволичја. Што је најзанимљивије, то питање је Стефановићу морало да падне на памет и по професионалној, али и по личној основи. Јер, приватни ставови Ненада Љ. Стефановића, који нису никаква тајна (по сувласничком проценту у „Времену“, као и по јавној преписци са тадашњом опозицијом пре годину и по дана, више је него јасно да је реч о поборнику другосрбијанског хашкољубља), такође налажу да се испита свака Дачићева тврдња да је некада ратовао против ОВК. Уосталом, Стефановић је својевремено за „Време“ извештавао управо из Хага, где се суди небројеним српским ратницима из недавних војних окршаја – чак је и са те стране Стефановићева знатижеља морала да буде пробуђена истог часа када је Дачић изговорио да је војевао против ОВК.
Али, Стефановић је остао нем у том часу, због чега се Дачић још једном некажњено извукао из својих маштарија о каквом валтеровском минулом раду. Од како је пао у руке Тијанића и Стефановића, Информативни програм РТС-а јесте једно неопевано гробље прећутаних суштинских питања, а ово које је отћутао Стефановић спада у најзначајније.

 

2 коментара

  1. Данко Б. Марин

    Да Ви Зарковићу нисте ПЛАВУША? Пишете истину – за тако нешто се кажњава у овој “Србији”!

  2. kako to da samo kadroviki iz’vremena’imaju toliki,nesumnjivi,presudni i očigledni društveni uspeh u srbiji?da li su,možda,ipak,oni najbolji,možda,drugih i nema?od ljilje smajlović,žarkovića,stanojevića,pomenutog stefanovića,pančića,švarma,kostića,roksande ninčić,lukovića,vasića&onog drugog haškog svedoka tužilaštva…zaista,od njih nema boljih novinara i ljudi u srbiji.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *