KRVAVI SNOVI

Piše ALEKSANDAR ĐAJA

Poseta Hilari i Ketrin u ovom trenutku Beogradu i Prištini (ma kako to zvučalo paradoksalno) poslednji je pritisak Zapada da natera Srbiju da prizna Kosovo. Ako taj pritisak izdržimo i ne pokleknemo, sa novom vlašću i mnogo jačom zaštitom naših moćnih prijatelja na Istoku,  Kosovo će zauvek ostati deo Srbije

Američki državni sekretar Hilari Klinton rekla je prošle nedelje u Prištini da je kosovska nezavisnost nesporna i da će normalizacija odnosa sa Srbijom biti ključna za privredni i društveni napredak Kosova: „Za mene, moju porodicu i za moje američke sugrađane, to je više od spoljnopolitičkog pitanja. To je lično pitanje“. Takođe, u nastavku ovog odliva emocija pred zlatnim spomenikom svome mužu Biliju u Prištini, Hilari se prisetila posete albanskim izbeglicama 1999. godine (koje je OVK isterala iz njihovih domova i naterala da se uplakani slikaju za Si-En-En): „Nisam sigurna da je bilo koji narod napravio toliki napredak u tako kratkom periodu kao ljudi na Kosovu.“ Hašim Tači je, pak, otišao tri koraka unapred u svojoj katarzi, rekavši da će Kosovo i njegovi građani doživotno (ili, do smrti, svejedno) biti zahvalni SAD-u i zemljama Zapadne Evrope za sve što su učinili za njegovu zemlju. Dodao je, međutim, da to još uvek nije Kosovo „naših snova“ (verovatno zato što njegova OVK nije uspela da ubije ili protera baš sve kosovske Srbe!)

KAD „BANDERA PROLISTA“ Da rezimiramo: Kosovo je „lična svojina“ porodice Klinton. Bivšeg predsednika Amerike i saksofoniste Bila, državnog sekretara Hilari i njihove ćerke Čelzi – koja je to postala 1999. godine, posle ratnog zločina bombardovanja Srbije i otimanja njene južne pokrajine. Nažalost, kako to često biva u životu, zbog toga nisu bili kažnjeni Klintonovi, već njihov pas Badi, koji je početkom 2002. godine podleteo pod automobil i uginuo. „Duboko smo ožalošćeni Badijevom smrću. Bio je odan drug i donosio nam je mnogo radosti. Vrlo će nam nedostajati“, izjavili su tada Klintonovi… Potresno.
Što se Ketrin Ešton, visokog predstavnika EU u ovoj krvavoj farsi o „kosovskom snu“ tiče, ona je uz Hilari, uglavnom, samo statirala, ali je, ipak, uspela da u obraćanju javnosti snažno istakne ulogu Hašima Tačija u dijalogu sa Beogradom i izrazila nadu da će ga narod i političari podržati. Kako i ne bi, kad su na Kosovu njegove „demokratske“ metode ubeđivanja nadaleko poznate! Kao što su poznati i brendovi njegovih veoma skupih odela i kravata, koja mu, što bi mangupi rekli, pristaju „kao piletu sise“. Zašto ne nosi ono što mu najprirodnije stoji, uniformu terorističke OVK, u kojoj je, kako ga Dik Marti sumnjiči, komandovao svojim „hirurzima“ za vađenje organa zarobljenim Srbima? Pa, ipak, takva opskurna ličnost ima smelosti da danas drsko izjavljuje kako je suštinska autonomija za sever Kosova „bio stari san Srbije, koji se nikada neće ostvariti“. Očigledno, „u strahu su velike (Tačijeve) oči“, jer bi pravi dogovor i istinski mir između srpske i šiptarske strane na Kosovu i Metohiji – automatski Hašima Tačija poslao tamo, gde Amerikanci i Britanci obično smeštaju svoje bivše najamnike za prljave poslove, a koji previše znaju! Što se Srbije tiče, on je i dalje na njenoj poternici, suštinska autonomija severa Kosova je, praktično, gotova stvar, dok će Tači stolicu u UN dobiti kad „bandera prolista“ ili koju godinu kasnije.
Ali, to je njegov problem i njegova sudbina, od koje ga verovatno neće zaštititi ni pomalo frapantna činjenica da je, svojevremeno, toliko „impresionirao“ bivšeg državnog sekretara SAD-a Madlen Olbrajt, da je ona odmah po povratku u Vašington tresnula pesnicom o sto predsednika SAD-a (gde li je samo Monika tada bila?) i uzviknula: „Bili, bacaj bombe na te odvratne Srbe!“

[restrictedarea]

I EU U TRANZICIJI? Da, baš na „odvratne Srbe“, kako nas je, uostalom, nazvala i u Pragu, početkom ovog meseca, kada je grupa prosrpskih demonstranata upala na predstavljanje njene knjige „Praška zima“, tražeći od nje da potpiše svoje fotografije sa Hašimom Tačijem, kao i slike NATO bombardovanja na kojima je pisalo „Oteto Kosovo“. Oni su je toliko razbesneli, da je skočila sa stolice i počela da viče na njih, nazivajući ih „odvratnim Srbima“! Razume se, zaboravila je da su „odvratni Srbi“ nju i njenu porodicu spasli od odlaska u nacistički konclogor u Drugom svetskom ratu. Da su znali kako će ih pola veka kasnije ubijati bombama sa osiromašenim uranijumom, mahali bi joj maramicom u vagonima za Aušvic i Mauthauzen!
Na kraju, šta su, zapravo, ovom posetom, Hilari Klinton i Ketrin Ešton ponudili srpskom narodu? Ako odbacimo pretnju ukidanja viza ili (za sada hipotetičnu) nekakvu novu pretnju sankcijama ili bombama, ostaje – ništa. Svima je jasno da je EU u nekoj vrsti „duboke tranzicije“ ili ozbiljne krize smisla svog postojanja. Zato Zapad u ovom trenutku igra na kartu dogovora sa Srbijom kao sa civilizovanom državom, jer smatra da će lakše od nje dobiti ustupke, nego od preduzeća za proizvodnju i promet heroina – „Republika e Kosoves“ d.d.o. Poseta Hilari i Ketrin u ovom trenutku Beogradu i Prištini (ma kako to zvučalo paradoksalno) poslednji je pritisak Zapada da natera Srbiju da prizna Kosovo. Ako taj pritisak izdržimo i ne pokleknemo, sa novom vlašću i mnogo jačom zaštitom naših moćnih prijatelja na Istoku, Kosovo će zauvek ostati deo Srbije. Pokazaće se, zapravo, da je i sam NATO, prema rečima predsednika Rusije Vladimira Putina, „atavizam iz vremena Hladnog rata“, čije je postojanje – besmisleno.

[/restrictedarea]