HAŠKI NOŽ U SRPSKOJ RUCI

Milorad Vučelić, glavni urednik

Treća strategema umeća ratovanja, življenja i preživljavanja kineskog naroda kroz tri milenijuma zove se: Ubiti tuđim nožem. Suština je u tome da se neprijatelj eliminiše tuđom rukom, a da pravi počinilac ne izbije u prvi plan. To je strategija zamenika i alibija. Srpska politička, akademska, medijska, analitičarska i nevladina elita već dugo vešto barata pripremljenim haškim bodežom i uporno nanosi zlo Srbiji.
Poslednja presuda Haškog tribunala je suštinska tekovina prethodnog srpskog režima i propagandne mašinerije koja žari i pali po Srbiji već punih dvadeset godina, a koja je svoju punu snagu dostigla kada je vlast uspostavio žuti kartel i njegova politička klika koja se, inače, ponovo mirno i slavodobitno konsoliduje i priprema da dokusuri Srbiju. Počelo je nasilnim izručenjem nekadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića Hagu. Tamo je on pred očima svih nas i cele svetske javnosti hladnokrvno likvidiran. Sada se to ponavlja sa Vojislavom Šešeljom. Krug je zatvoren besomučnim lovom i izručenjem Hagu Radovana Karadžića i Ratka Mladića kojim su neposredno rukovodili Boris Tadić, Vladimir Vukčević i Miroslav Miki Rakić. A sve to je bilo praćeno stalnim naporima Nataše Kandić. Neka nikog ne zavara današnje zgražavanje i neodobravanje poslednje haške presude Gotovini i Markaču koje dolazi iz ovih krugova, jer to je samo loša lažna maska. Lov na Srbe još nije završen, zato što Srbija Hagu duguje jatake haških begunaca i još mnogo toga. A odvijaju se i pripreme za projekat REKOM koji je neka vrsta Haga plus.
Imaju naši Hagovci i Hagovke odlično prolazno vreme do sada, jer su pred Tribunalom Srbi dobili preko 1.020 godina robije plus tri doživotne kazne, a za zločine nad Srbima dosuđeno je 30 godina lišenja slobode, u šta se podrobnije možete uputiti u tekstu N. Vrzića:„Pravda za gotovinu“ u ovom broju „Pečata“. Ali dobili su Srbi, istine radi, i donatorske konferencije, jednu za Miloševićevu glavu, a drugu obećanu Tadiću za žrtve „Oluje“. Dobili smo, dakle, jarca pečenog.
Nemojte da vas slučajno zavede sva ta banalna estrada emocija ili naoko oštre izjave naših zvaničnika, ili analitičara, sadržane u prvim rečenicama javnog obraćanja jer onda uvek dolazi ono famozno ALI. Iza toga „ali“ sledi ono što stvarno misle, a to je nova zakletva da se ni po koju cenu neće skrenuti sa EU puta na koji su strmoglavo zabasali. Iz tog tučanog kalupa naši političari ne mogu da mrdnu, niti bilo kome u Srbiji da objasne zašto je EU, koja nas neće, korisna i dobra. Razvio se u našoj javnosti jedinstven način mišljenja koji se može nazvati „Ali EU mišljenje“. Najgori su ipak oni koji u sve to neuko upliću istorijske analogije ili paralele, trućaju i bulazne neke besmislice i pominju naše nekadašnje državnike sa kojima nikakve veze niti mogu imati, niti imaju. Gledajući i slušajući ove današnje zvaničnike najveći srpski kolaboracionisti iz prošlosti izazivaju izvesno uvažavanje.
Oni koji su „pogubili ratove“ dobili su Republiku Srpsku, SR Jugoslaviju i uslove prekida rata kojima se garantuje teritorijalni integritet Republike Srbije i Kosovo i Metohija u njenom sastavu, oni koji su vodili pogrešnu i gubitničku politiku tri puta su u Savetu bezbednosti odbacili Ahtisarijev plan i na svenarodnom referendumu doneli Mitrovdanski ustav, a šta to dobijaju i šta će dobiti ovi pragmati, realisti, evrounijati i vajni pobednici u miru?

Za svaku je pohvalu što predsednik SANU Nikola Hajdin nije podlegao nikakvim emocijama, pa je Tomislavu Nikoliću jasno rekao da je za Srpsku akademiju nauka i umetnosti pitanje Kosova političko pitanje, a oni se, na čelu sa njim, u politiku ne mešaju. Da je o nekom skupom mostu reč Hajdin bi se već sam ili sa Draganom Đilasom umešao. A ako je nekome već stalo šta o Kosovu misle akademici, to se lako može naći u delima poznatih i najuglednijih od njih. Oni se nisu čuvali „mešanja u politiku“. A ako gledamo bar malo unapred na ono što se dešava i što će se neposredno dešavati u Vojvodini, onda valja odmah pročitati tekst akademika Vasilija Krestića u ovom broju „Pečata“. I iz toga izvesti neophodan nauk.
Ima li sramnijih priznanja od onih da je „sada Haški tribunal izgubio kredibilitet koji je imao“ i da je „pomirenje u regionu pretrpelo težak udarac“? Oni kojima je do juče blistala haška pravda i pomirenje i katarza u regionu sada su tobože potreseni i otrežnjeni. Kada je nama puklo po leđima i glavi njima je tobož puklo pred očima. To je samo nova taktika prikrivanja onih koji već poodavno učestvuju u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, i koji ga nastavljaju.
Taj zajednički zločinački poduhvat sastavljen je od dvodecenijske satanizacije svega što je srpsko. Od stalnog i upornog okrivljavanja Srba i Srbije za raspad prethodne države, za nepočinjene i tuđe zločine, za besramno prikrivanje srpskih žrtava, bedna izvinjavanja gde se kome stigne, spremnost na svako poniženje, čemernih deklaracija Narodne skupštine…Sistematski se, smišljeno i organizovano, u ovom zajedničkom zločinačkom poduhvatu vršila revizija i falsifikovanje istorije, i to po haškim kriterijumima. Pa, zar tu pre neki dan nije žuti kolovođa vito pero (iz Vukovog „Crvenog bana“) ustvrdio da je „gnusna istorija Srba od 1912.“ pa nadalje i da je to najveći srpski hendikep. Zataškavano je da su u dokaznim postupcima na suđenju Miloševiću i Šešelju – juče, a Mladiću i Karadžiću danas naprosto pod silom argumenata razorene haške optužnice.
Koliko je samo karijera stvoreno i novca zgrnuto na lažnim optužbama o Srbima kao ratnim huškačima i pričama o nekakvom antihaškom lobiju!?! Koliko njih je učestvovalo u kovačnicama kujući kovanice o sveopštoj „krivici devedesetih“, o operaciji „Potkovica“, „velikoj Srbiji“… Koliko su samo truda uložili Vladimir Vukčević i Bruno Vekarić, zajedno sa Nezavisnim novinarskim udruženjem, B92 i nevladinim organizacijama, da podignu optužnice protiv srpskih novinara, intelektualaca, pa i samog patrijarha Pavla, za govor mržnje!
Sve što je izbilo na videlo i to pre svega zahvaljujući stranim izvorima bilo je sistematski prikrivano. Beogradska propagandna mašinerija je obavila lavovski deo posla na viktimizaciji muslimana i na njoj zasnovanog novog identiteta. Šta je sve Javni servis Srbije sakrio i prikrio i koliko truda uložio da sa Stepinca ili Mesića skine odgovornost i da se umanji broj Jasenovačkih srpskih žrtava. Dokazano je i pokazano da su u Bosanskom ratu masovno učestvovali mudžahedini i pripadnici Al kaide, da za Merkale i Vase Miskina u Sarajevu nisu krive srpske granate, da je Krajina bila pod zaštitom UN kada je združeno napadnuta od SAD-a i Hrvatske, o čemu svedoči i ono što se dešavalo u Šepurinama kod Zadra i na ostrvu Braču, o onome što je za nelegalno naoružavanje Hrvata činila Iranska obaveštajna služba, te slovenački političari i tadašnji američki ambasador Piter Galbrajt, koji se uslikao na hrvatskom tenku u „Oluji“ tako da Srbi nemaju dileme ko ih teroriše. O svemu tome se već naveliko pisalo, a time se već dugo diči i hrvatska štampa.
Nije ta štampa nikada to krila, jer oni se zbog saradnje sa CIA ponose. Tu nema, kao što je od Jasenovca poznato, potrebe za strategijom noža u tuđoj ruci.
Pomogla je CIA i nama. Hrvatima u „Oluji“, a nama da ulovimo i izručimo Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića, bar kako piše u biografiji preporuci Mikija Rakića objavljenoj i u našem najstarijem dnevnom listu.
Tuđi nož koji je stavljen u srpske ruke trebalo bi da obavi pre i iznad svega operaciju davanja alibija i pokrića za NATO agresiju na Srbiju i njeno nasilno komadanje, i to je njegova prava i završna funkcija. To bi trebalo opravdati i legitimisati.
Nije ovo kraj zajedničkoj zločinačkoj akciji protiv Srbije. Što se oslobađanja Ramuša Haradinaja tiče javnost je već preparirana i neutralizovana, jer će nas preplaviti zadovoljstvo što smo sve unapred znali. I pomirili se s tim. Sledi odluka Međunarodnog suda pravde u Hagu koji će naložiti Srbiji da plati velike ratne odštete Hrvatskoj, pa čak i onda kada bi Srbija povukla svoju kontratužbu, što već nudi, i odustala od činjenice da je u Jasenovcu počinjen genocid nad Srbima. Moraće se i dalje suditi Srbima u Srbiji, a po nalogu Haškog tribunala. Moraće se doneti zakoni o zabrani preispitivanja i odluka i obrazloženja haških presuda. Neće se ni prstom mrdnuti da se pomogne onima koji su zatočeni u Hagu i koji čekaju drugostepene ili prvostepene presude niti onima koji su na izdržavanju kazni, a kojima su se stekli zakonski uslovi da budu pušteni na slobodu, poput Momčila Krajišnika.
Srbija već dugo, kao što je precizno i argumentovano dokazano, vodi hrvatsku kulturnu politiku jer svoju nema, a po svemu sudeći neće je ni imati. Poći ćemo nespremni u 1914. kada ćemo se suočiti sa najvećom mogućom antisrpskom kampanjom u poslednjih sto godina zbog odgovornosti za izazivanje Velikog rata, a zbog hitaca Gavrila Principa, što će se idealno rimovati sa novim i starim haškim presudama. Kao što na Stogodišnjicu oslobođenja Kosova nismo imali ni filma, ni televizijsku seriju tako je nećemo imati ni 2014. I to bez obzira na to što je sjajno napisana i što je napisao Radoslav Lale Pavlović.
Srbija neće, i neće smeti, da poštuje odluku Ustavnog suda o neustavnosti Zakona o prenosu ovlašćenja i Statutu Vojvodine, i naći će se na svom EU putu pred separacijom Vojvodine. Sada se već protivustavno vrše cenkanja sa autonomaškom vrhuškom. Već sada otvoreno i hrabro pitamo međunarodnu zajednicu da nam odgovori da li je Preševo u Srbiji ili nije? SANU sa Hajdinom na čelu neće hteti da se meša u politiku. Ali će se svi mešati u politiku ako je EU u pitanju.
Oko Kosova i o tome šta nas čeka ovde je nepotrebno trošiti reči, jer tu je ubrzanje toliko veliko da je gotovo nemoguće u nedeljniku biti aktuelan. Nema toga Srbina koji može pratiti brzinu kojom voze Keti, Dačić i Tači. Nema te haške presude i tog našeg poniženja koje njih može zaustaviti.
Često se u narodu može čuti ono: „Na muci se poznaju junaci“. Pogrešno je ako neko misli na današnjicu. Nije tu reč ni o kakvoj velikoj muci i ne bi trebalo naši zvaničnici da se uživljavaju u neka poređenja sa mukama i iskušenjima koje su imali naši preci. Nema to nikakvih stvarnih osnova. Za rešavanje današnjih muka i problema ne bi trebalo biti neki junak, dovoljno je biti normalan Srbin.
Na junake će doći red tek kada ovi koji bi trebalo da budu ozbiljni, normalni i odgovorni podbace, iznevere i smetnu s uma da im Srbija mora biti na prvom mestu i neuporediva sa EU, a da se tuđi nož mora baciti na đubrište. Ili nekom izbiti iz ruke.
Promena i popravljanje njihovih grešaka, neuspeha i zabluda biće velika i prava muka, i onda će Srbiji biti potrebni pravi junaci. I biće ih.