Srpska TV diktatura

Piše Miodrag Zarković

Boris Tadić je pao sa vlasti; Brankica Stanković, međutim, još nije; njena strahovlada i dalje traje, i svakog ponedeljka uveče nastavlja da kida živo meso ovoj državi i narodu

Politička teorija još ne poznaje društveno uređenje u kojem se jedna TV stanica iživljava nad celom nacijom, ali će, s obzirom na ovovekovno iskustvo Srbije, takvo društveno uređenje ipak morati da bude definisano. U proteklih 12 godina, naime, živimo upravo u takvom, ranije neviđenom ustrojstvu: država u kojoj je Brankici Stanković i „Insajderu“ na milost i nemilost ostavljen udarni večernji termin na nacionalnoj frekvenciji, ne potpada ni pod demokratiju, ni pod socijalizam, pa ni pod kapitalizam, već u nekakvu zasebnu kategoriju. Nazovimo je – teletiranija. Zvuči unekoliko prijatnije nego brankicatura ili, daleko bilo, insajderizam.
U teletiraniji se na vrhu lanca ishrane nalazi B92, televizijska kuća koja je istovremeno i ispod moralnih normi i iznad pravnog poretka. A udarna pesnica „devedeset dvojke“ je pomenuti „Insajder“, čija se neustrašiva autorka sa svojim saradnicima ne plaši nikoga i ničega, osim jedne živčano neuravnotežene bebe sa velikim „B“. Ništa drugo nije im sveto, redovno gaze Ustav, zakone, propise, granice, običaje, etiku, pristojnost, razum, mrtve, žive, decu, starce i ostalu nejač… Ali, ne diraju „bebu“.
Pošto je „beba“ bila važan funkcioner Vlade u godinama koje su zacementirale sveopšti sunovrat Srbije ka teletiraniji, autori „Insajdera“ ne smeju da pomenu ne samo „bebu“, nego ni vladu u kojoj je „beba“ učestvovala. Kada naklapaju o periodu od 2004. do 2008, ne propuštaju da pomenu da je izvršna vlast tada bila u rukama Vojislava Koštunice i DSS-a. Ali, čim se vrate na nešto od pre 2004, počnu da gutaju rečenice koje sadrže „Zoran Živković“ ili „Čedomir Jovanović“. Tako je bilo i u četvrtoj epizodi serijala „Patriotska pljačka“: bezmalo 20 minuta pričalo se o kupovini stanova na Kosmetu iz tog perioda, ali nijednom nije spomenuto ko je tada upravljao vladom.
Valjda da se niko ne bi dosetio ni neurotičnog nedonoščeta.
U tekućem serijalu vidljivi su i brojni drugi nedostaci. Na sav glas se, na primer, „insajderovci“ hvale kako su po okvirima Kosmeta mesecima uhodili kamione kojima se švercuje roba: nijednom, međutim, nisu usnimili neki kamion kako se vraća sa Kosmeta, a da tamo nije isporučio robu oslobođenu poreza, iako tvrde da se to neprestano dešava. Kako to da „Insajder“ nije uspeo da za izvikanih šest meseci zabeleži makar jedan kamion kako se vraća se Kosmeta, već samo one koji odlaze u okupiranu pokrajinu?Što se tiče otkupa stanova na Kosmetu, vrli „insajderovci“ rekoše da su došli u posed spiska svih stanova koje je država Srbija otkupila od albanskih vlasnika, i onda predala na korišćenje raseljenim ili nekako drugačije ugroženim Srbima. Ali, nijednom od tih stanova ne pozvoniše na vrata. Žestoko su se „insajderovci“ potrudili da nam prikažu jad i nesreću srpskih izbeglica iz kontejner naselja u Gračanici, tih celih porodica očajnika, koji su u kameru ponavljali da njima niko nije ni obećavao da će im rešiti stambeno pitanje. Ali, to nije bilo ništa drugo do neljudsko trgovanje tuđom nesrećom. Jer, to što u Gračanici ili gde drugde postoje nezbrinuti i zapostavljeni Srbi, ne znači da neki drugi prognanici, koji su zbrinuti, nisu stanove i zaslužili. Možda su u stanove useljeni isti takvi očajnici poput ovih koje je „Insajder“ obišao i prolio po njima svoje krokodilske suze. Čak je i verovatno da je upravo to slučaj, inače „insajderovci“ ne bi podbunjivali izbeglice sa nerešenim stambenim pitanjem, već bi valjda prikazali nagoveštene zloupotrebe u vezi sa već dodeljenim stanovima.Da ne pominjemo to što, na večnu sramotu, nijednog od nezbrinutih prognanika ne upitaše ko ga je proterao sa ognjišta!

Uopšte, kakav nam je to veliki kriminal navodno otkrio „Insajder“ u ovom serijalu? Duple plate?! Da li je to taj nerešivi nacionalni problem, zbog kojeg hrapavi glas „Insajderovog“ naratora Gorana Dimitrijevića izgubi čak i tragove muškosti svaki put kada izgovori, bolje reći ispljune reč „patriotizam“?

Šverc, i to samo nagovešten, ali ne i dokazan?! Zar je to ta velika „patriotska pljačka“? Zar su veliki „patriotski pljačkaši“ svi ti ljudi koji su stali pred kamere i nevaspitane novinare islednike „Insajdera“, i odgovorili na nesuvisla pitanja? (Izuzev, normalno, Zvonka Veselinovića koji je i dalje u zatvoru zbog boga pitaj čega, i članova DSS-a koji su odavno doneli sve razumljiviju odluku da ne sarađuju sa B92). Kakvi to pljačkaši i kriminalci pristaju da ih o navodnim nezakonitim radnjama ispituju polumutave, priučene televizijske prišipetlje?!
I, najvažnije, kakve veze pod milim bogom imaju sva ta trabunjanja „Insajdera“ sa bilo kakvim rodoljubljem, pa i zloupotrebljenim? Zašto bi ijednog nacionalno osvešćenog Srbina – bilo u Beogradu, bilo u Nišu, bilo u Zubinom Potoku – od srpstva odvratila providna neprijateljska propaganda, prikazana na neprijateljskoj frekvenciji?
Ništa „Insajder“ nije ni pokazao, ni dokazao, osim da u današnjoj Srbiji vrhovna vlast ostaje u rukama B92, pa i Brankice Stanković. To društveno uređenje stoga i nije ništa drugo nego tiranija, samo televizijska. I ne ruši se nikako drugačije nego revolucijom. Ustankom. Protivtelevizijskim ustankom. Ne samo protiv Brankice i njenih razbojnika, već mnogo pre protiv RTS-a i Aleksandra Tijanića, čije je činjenje/nečinjenje omogućilo „Insajderu“ da vedri i oblači srpskim etrom. O tome više u narednim brojevima.