Dmitrij SEDOV: Preporod vojno-industrijskog kompleksa Srbije?

Nedavno su glavne evropske novine izašle sa trijumfalnim podnaslovom “Evropske vlade su odavno maštale o tom savezu”. Tamo se izveštavalo kako se primiču kraju pregovori o ujedinjenju britanske avio-kosmičke korporacije BAE Systems i evropske kosmičke korporacije EADS (Francusko, nemačko-španski konzorcijum – proizvođač avio-kosmičke tehnike).

U slučaju povoljnog ishoda pregovora, kapitalizacija ujedinjene kompanije iznosila bi 48 milijardi dolara. Pri tom, pretpostavlja se da bi akcionari BAE Systems dobili 40% akcija, a investitori EADS bi dobili 60%.

Likovanje u vojno-industrijskim krugovima je potpuno razumljivo. Sa jedne strane razmatra se mogućnost sniženja troškova proizvodnje kao i pojednostavljenje strukture vlasništva EADS koje je podvrgnuto političkom pritisku. Evropskoj korporaciji će dobro doći vojni biznis BAE koji je manje podložan kolebanjima u potražnji, nego što je tržište civilne avijacije. Takođe, takav ugovor bi pojačao geografsku poziciju obe firme.

Treba reći da su kompanije već jednom zajednički radile na projektu lovačkog aviona Eurofighter i raketa MBDA.

EADS učestvuje u aviokosmičkim i odbrambenim granama i pruža prateće usluge. U njen sastav ulazi i kompanija za proizvodnju aviona Airbus, zatim najveći u Evropi proizvođač helikoptera Eurocopter, a takođe i EADS Astrium – evropski lider u oblasti kosmičkih programa od Ariane do Galileo. EADS koji je najkrupniji partner u konzorcijumu Eurofighter, realizuje program stvaranja vojno-transportnog helikoptera A400M i on je akcionar zajedničkog preduzeća MBDA koje je lider u projektovanju i proizvodnji raketnih kompleksa. Osoblje i saradnici kompanije premašuju brojku od 130 hiljada ljudi.

BAE Systems je britanska odbrambena kompanija koja se bavi razvojem u oblasti naoružanja, informativne bezbednosti, kao i u aero-kosmičoj oblasti. Korporacija je nastala 1999. godine usled spajanja jedinica za odbrambenu elektroniku i gradnju brodova kompanija general electric company – Marconi Electronic Systems (MES) i proizvođača aviosistema, oružanih i morskih sistema British Aerospace.

To ujedinjenje je predstavljalo krupan korak u integraciji različitih nacionalnih oblasti evropskog vojno-industrijskog kompleksa, koji su ranije bili konkurenti jedni drugima. To će olakšati izradu jedinstvene evropske politike u oblasti naoružanja.

Pregovori između dva vojno-industrijska giganta protekli su u uslovima žestokog skraćivanja vojnih budžeta u čitavoj Evropi, izazvanog svetskom ekonomsko-finansijskom krizom. Po priznanju Aleksandra Nikola, eksperta Međunarodnog Instituta za Strateška Istraživanja u Londonu, to spajanje će postati prirodna reakcija na smanjenje tržišta u odbrambenoj proizvodnji. Vojni rashodi su od 2010. godine u većini zemalja Evrope smanjeni od 8 do 30%. Tako je u Britaniji i Francuskoj to smanjenje iznosilo 8% i one traže način kako da kompenzuju gubitke u vojno-industrijskom kompleksu. Tim pre što predsednik F. Oland priprema predlog za izmenu vojnog budžeta i očekuju se nova ozbiljna kresanja.

Kresanje vojnih budžeta izaziva zabrinutost eksperata i tera ih da govore o pretnji “demilitarizacije” Evrope, koja međutim, ne likvidira evropski vojno-industrijski kompleks – već ga samo tera da traži narudžbine u inostranstvu.

Klaudija Majer, analitičar Nemačkog Instituta za probleme međunarodne bezbednosti, kaže da je pretnja “demilitarizacije” veoma negativno uticala na odbrambene ambicije Evrope. I evropske vlade shvataju svu složenost nastale situacije. Pitanje je jedino – kako će one na nju reagovati. Spajanje dva giganta može postati signal za to, kuda treba usmeriti proces. U vojnoj proizvodnji postoji previše dupliranja. Amerikanci već odavno pozivaju Evropljane da snize nivo dupliranja, koji uporedo sa puštanjem nepotrebne proizvodnje dovodi do odsustva uzajamne razmene. Tako je rat u Libiji potvrdio i najcrnja očekivanja Vašingtona. SAD su morale da obezbeđuju Evropljanima aviokosmičke obaveštajne podatke, sipanje goriva u vazduhu, rakete i bombe.

Likovanje “evrograndomana” može se shvatiti: najkrupniji nacionalni monopolisti odolevaju svom egoizmu radi prevladavanja posledica krize. Kao rezultat toga, u svetu su se pojavili još življi i uticajniji vojno-industrijski monstrumi.

Istovremeno, “početnici” u NATO bloku nemaju se čemu radovati. Njihove vojno-industrijske grane u ovom procesu integracija su ostale po strani. Vojno-industrijski kompleksi “evrograndomana” uspeli su da “zavole jedni druge” ali ne i “svoju manju braću”.

Nekada razvijene vojne grane u Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj nemaju nepohodnih mogućnosti da se uključe u vojno-industrijsku proizvodnju NATO i uglavnom se opiru na tradicionalna tržišta nastala još u doba Varšavskog pakta.

Oni ulažu velike napore za modernizaciju svoje proizvodnje, no u Briselu uporno izbegavaju da vide njihovu težnju da se prisajedine procesu integracija evropskog vojno-industrijskog kompleksa. Što bi rekli, dosta nam je da i svoje prehranimo.

A uslovi konkurencije u trećem svetu, za takve “sa strane stojeće” proizvođače, postali su mnogo žešći.

Pokušaji Slovaka da proture na međunarodno tržište svoj modernizovani tenk “Moderna” T72M2 ostali su bez uspeha i usled toga nekada perspektivno veliko preduzeće, ne nalazi se u baš zavidnom položaju.

Ne manje tužno je i iskustvo Češke sa pokušajem prodaje njenih aviona za obuku (učebno-trenažni avioni – UTA) L-139 kompanije “Aerovodohodi”.

Krajem sedamdesetih godina UTA tog proizvođača smatrani su za najbolje avione u svojoj klasi. Oni su bili u upotrebi u celom svetu (pogotovo široku upotrebu su imali u zemljama bivšeg Varšavskog pakta) i korišćeni su u čitavom nizu vojnih konflikata. Avion Aero L-29 «Delfin» (po klasifikaciji NATO – «Maya»), građen je za vojno-vazdušne snage zemalja Varšavskog pakta. Porudžbine su bile ogromne. Proizvodnja više od 3 500 hiljade aparata jednog tipa, obezbedila je brz procvat kompanije.

Ali, došla su nova vremena. Potražnja čeških UTA je opala i čak ni činjenica da danas i “Boing” učestvuje u proizvodnji, nije poboljšala njihov položaj. Najkrupniji ugovor koji je kompaniji obećavao dobre perspektive – prodaja Indiji 66 aviona – završio se tako što su taj posao preoteli Englezi sa svojim UTA «Hawk».

I novi kandidati za stupanje u NATO treba da gledaju na proizvodnju oružja iz ove perspektive.

Čak suprotno, umesto proširenja proizvodnje, oni će morati gasiti one firme koje su radile u uslovima Varšavskog pakta.

Da li će slična situacija dotaći i srpske maštare – zapadnjake, pa da vide kako će i njihova rastuća vojno-industrijska proizvodnja u slučaju stupanja u NATO biti osuđena na borbu za opstanak izvan okvira bloka, što je prilično neperspektivan posao. A to je šteta, jer su Srbi uspeli napraviti za deset godina skoro čudo – a u NATO perspektivi, za deset godina njihova uloga biće da postanu topovsko meso, a opremu i oružje smrti za to meso daće gazde bloka.

Za deset godina posle napada NATO na Jugoslaviju – “vojna industrija Srbije je postala istinski Feniks” – konstatuju danas mnogi svetski vojni časopisi i publikacije stručnjaka, ispunjene fotografijama novog srpskog oklopnog transportera “Lazar”, samohodne artiljerijske mašine «Nora-B/52», kao i učebno-sportskog aviona «Lasta-95». Neke novine napominju da je 1999. godine u vreme NATO agresije protiv Jugoslavije, vojna industrija Srbije bila bombardovana, neke fabrike poput “Utve” iz Pančeva počeli su bombardovati još prve noći, i samo tri fabrike iz vojne oblasti nisu doživele žestoko bombardovanje. Fabrika “Prva petoljetka” u Trsteniku nije postradala verovatno samo zbog toga što je imala ugovore sa zapadnim preduzećima. “Prvu Iskru” iz Bariča su bombardovali ali ne toliko žestoko, jer je to moglo izazvati ekološku katastrofu na celom Balkanu, a pogoni fabrike vojne municije “Prvi partizan” iz Užica bili su smešteni duboko pod zemljom, tako da im NATO bombe i rakete ništa ne bi mogle nauditi. Sve ostale fabrike su teško postradale, posebno zavodi “Krušika” u Valjevu i “Slobode” u Čačku, koje su nedugo pre toga u Južnoj Americi pobedile zapadne kompanije na tenderima za isporuku vojne opreme. Godinu dana nakon te pobede, iznad “Krušika” i “Slobode” pojavili su se F-16 da bi raketama objasnili smisao doktrine Monroa “Amerika za Amerikance”.

Na taj način posle deset mučnih godina, posle ogromnih napora radnika tih fabrika vojne industrije i uz pomoć vlade Srbije, proizvodnja je bila u potpunosti obnovljena, osvojeni su novi tipovi naoružanja i nova tržišta, izvoz je u stalnom porastu. Kompanija “Jugoimport SDP” objedinila je srpsku odbrambenu industriju i od 2007. godine je dobila dozvolu za proizvodnju naoružanja i vojne opreme, u šta je uložila i svoja sopstvena znanja i sredstva, tako da danas sprovodi realizaciju sledećih sistema: samohodna artiljerijska mašina «Nora-b/52», modernizovana haubica kalibra 105 mm, minobacač kalibra 60 mm, topovske granate 105 mm sa pojačanim dometom, automat BGJ 40, minobacački balistički kompjuter KIS M07/M07-G, trenažni sportski avion “Lasta-95”, oklopni transporter “Lazar”, pancir i taktični desantni pancir, višecevni bacač raketa sa pojačanim dometom “Alas”. Tako da možemo pravo reći kako je “Jugoimport SDPR” preporodio srpski vojno-industrijski kompleks i nastavio sa razvojem otadžbinskih vojnih projekata, čak i u to vreme kada su se pojedini političari zalagali isključivo za uvoz oružja i vojne opreme iz inostranstva. Otuda i pohvale kompaniji “Jugoimport SDPR” u stranoj vojnoj štampi, a oklopnom transporteru “Lazar” mesto na svim sajtovima grupe “Džejms”.

U vreme kada se srpska industrija suočava sa svetskom ekonomskom krizom i kada politika očuvanja postojećih ugovora a samim tim i očuvanja radnih mesta, predstavlja praktično uslov za očuvanje kakvog-takvog socijalnog mira, vojna inustrija Srbije beleži ogromne uspehe. U suštini bi ona mogla postati taj tehničko-tehnološki zamajac koji bi pokrenuo privredu napred, kao svojevremeno što je francuski program “Evrika” kompletnu francusku industriji podigao na viši nivo i izvukao zemlju iz krize.

Kakav je izvozni devizni priliv od srpske vojne industrije? Osim ugovora sa Irakom, vrednog 235 miliona dolara, razmatra se novi ugovor za prodaju oklopnih transportera “Lazar” Iraku. U okviru prvog ugovora Irak je već kupio 20 trenažnih aviona “Lasta-95”, saopštivši sa velikom dozom verovatnoće, da se taj broj može i uvećati. Irak kupuje i nove srpske minobacače i municiju, a imajući u vidu da je bivša SFRJ gradila i fabrike i remontne centre za iračku artiljeriju, oni su naše “stare mušterije”. U suštini je artiljerija brend srpske vojne industrije što dokazuje i izvoz samohodke «Nora-B/52» u Mijanmar, a sad i u još jednu afričku zemlju. Dobiti porudžbinu iz Afrike za proizvodnju dalekometne samohodke, u konkurenciji sa vojnim industrijama Francuske, Izraela, Švedske a posebno JAR koja proizvodi jedan od najboljih topova na svetu, stvarno predstavlja uspeh vredan pažnje.

Jedno vreme smo mislili da je jedina šansa za srpski izvoz – zdrava hrana. Ajvar, rakija i tome slično. Na sreću, bilo je i onih koji su verovali u preporod vojne industrije.

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)