Bistri se polako taj veliki mutljag oko Srbije i njenog EU puta bez alternative. Jasno je da ne može, niti se ikada, sem pogubno po Srbiju, mogla voditi politika i Kosovo i EU i da je pravo ili-ili, Kosovo ili EU. Ili, još tačnije, ili Srbija, ili EU. Ili – najtačnije ili Srbin, ili EU. Sa ili bez uobičajene ograde o bitnoj razlici između Evrope i EU. To pokazuje i izveštaj nekadašnjeg generalnog konzula Kneževine Srbije Koste Cukića u Beču iz druge polovine 19. veka, koji u intervjuu u ovom broju „Pečata“ navodi Miroslav Perišić:
„Evropa ima opšte interese i svaka sila ima svoje pojedinačne interese koji se opšte poštuju, i sva Evropa je zauzeta oko toga da se u postojećem poretku stvari ništa ne menja. Ko uzmože i ushte da se tome prilagodi, taj se prima u društvo. Ko ne može i neće, njemu zlo od Evrope predstoji…“
U taj postojeći poredak stvari i „zlo koje predstoji“ uključila se u međuvremenu neka EU i, iznad svega, američka administracija. I širom sveta se može čuti obnovljeni stari poklič „Nema slobode za neprijatelja slobode“. A to šta je sloboda i demokratija i ko je neprijatelj slobode i demokratije odlučuje u skladu sa svojim paklenim interesima upravo ta američka i, kao njena puka ispostava, briselska administracija.
Srbi na sreću i ponos, i pored užasnog pritiska i iskušenja nikada nisu prihvatili ovaj stav. I što je još važnije nisu bili spremni na njegovo pounutrašnjenje.
Ima li bolje ilustracije i dokaza ovog nalaza od svih dešavanja oko gej parade u Beogradu? Kada skarednu antihrišćansku izložbu ( videti ilustracije i tekstove u ovom broju „Pečata“) osudi Evropski parlament i čitav niz država, onda je to evropski, ali kada to osudi neko u Srbiji, onda je to krajnje neevropsko svedočanstvo o netoleranciji u našem društvu. Kada papa rimski osudi ovakvu izložbu, onda je to očekivano od nekog ko brani hrišćanstvo, ali kada to uradi patrijarh srpski Irinej, onda je to neočekivano i nedopustivo. Skandalozno je što patrijarh SPC-a podiže glas da bi osudio najvulgarnije skrnavljenje Hristosa! A na šta bi drugo trebalo i mogao da reaguje ako na ovo neće!
Kada gotovo svi muslimani u svetu ustanu na noge zbog vređanja Muhameda, onda je to očekivana reakcija vernika u odbrani svoje vere. Usledi i američko hapšenje reditelja nekog filma koga možda i nema. Kada pravoslavci u Srbiji to i pomisle da urade, na njih se obrušavaju svim mogućim sredstvima. A ako kojim slučajem na to reaguju zgražavanjem i prezirom, onda se o njima govori kao nekim paganskim slabovernicima koji pokazuju da im nije ni do vere, ni do Hristosa. Tako jedan evrounijatski provokator i gej aktivista kaže da su slike sa beogradske izložbe u Srbiji opšteprihvaćene. Razlog je u tome što su ih svi masovni mediji objavljivali, a nasilja i razbijenih glava i galerija nije bilo.
Sve što se moglo učinilo se da se u Beogradu isprovocira nasilje. Država je, tobože, kapitulirala. Kapitulirala je država koja je od grupe ljudi na jednoj izložbi najgorih skarednosti učinila najzaštićenije ljude na planeti! Nema države koja bi tako odlučno demonstrirala silu kao što je naša u odbrani grupe dobro plaćenih i prononsiranih antisrpskih provokatora, da bi oni sa rečitim sladostrašćem uživali u svojim privilegijama. Sve to je više nego očigledno na fotografijama koje objavljujemo. Nikada privilegije i iživljavanja jedne šačice ljudi koja se lažno predstavlja kao ugrožena manjina nisu branjene tolikom državnom silom.
I dobro je što je tako, jer je, nekom višom ironijom, zaštitom privilegovanih, odbranjen opšti interes. Bolje je da za našom „propuštenom šansom“ kuka neki Jelko Kacin, nego da majka nekog okrvavljenog dečaka ili povređenog policajca previja uboje i rane svog deteta.
Nije samo policijska sila od dve hiljade i više ljudi, sa sve konjicom, oklopima i psima bila sila odvraćanja da se mogući protesti ne pretvore u nasilje i proizvedu žrtve. Ohrabrujuće je to što je odvraćajući bio i duboki narodni prezir i nenasedanje na dobro organizovanu akciju provokacije, u kojoj je većina medija bezrezervno učestvovala. Prozrelo se šta je prava namera tobožnje seksualne manjine i nije se naselo na provokaciju koja se s razlogom može nazvati zajedničkim zločinačkim poduhvatom. Naravno, što je za svako poštovanje, nije izostao i rečit i simbolizujući protest onih koji su otvoreno i mirno demonstrirali protiv izložbe napravljene za jedno veče iživljavanja.
Izbistrilo se u tom mutljagu i talogu koji polako sa površine pada na dno, gde mu je uvek i bilo mesto, da se u stalnoj propagandi o evroatlantskim integracijama ne radi samo o nekakvoj političkoj priči već o hiperorganizovanom i obilato plaćenom pokušaju prekodiranja ili potpunog dekodiranja Srba.
Taj pokušaj nije uspeo i više nema šansi da uspe.
Nego, 8. oktobra 1912. navršava se Stota godišnjica kada je Vojska Crne Gore, kao prethodnica Srpske vojske krenula u oslobađanje Stare Srbije.
