Sedam tačaka nemačkog ultimatuma: Vreme je za NE!

Piše Nikola Vrzić

Sedam tačaka nemačkog ultimatuma Srbiji predstavljaju sedam razloga zbog kojih bi Srbija – sa ili bez referenduma – morala da kaže NE! daljem putu ka Evropskoj uniji. Zato što nas taj put vodi preko priznanja nezavisnosti Kosova i Metohije, i preko priznanja da smo genocidan narod, i preko umanjenja državnih subvencija i uvećanja državne administracije, preko izmene „zakona koji zabranjuje uvoz genetski modifikovanog reproduktivnog materijala“… A i pitanje je kuda bi nas taj put odveo, jer, i ako ispunimo svih sedam nemačkih zahteva, primećujemo, Nemci se nisu obavezali ni na šta

Došlo neko novo doba. Čudno doba, jer ne možemo, a da se ne složimo sa Ognjenom Pribićevićem, sa Čedomirom Jovanovićem, sa Milicom Delević… Zato što su oni konačno usvojili ono što „Pečat“ tvrdi odavno. Da Srbija ne može da dobije Evropsku uniju ako pre toga ne izgubi Kosovo i Metohiju, i da zahtevi Nemačke i njenog Parlamenta nisu zahtevi samo jedne zemlje ili samo jedne grupe poslanika, već stav čitave Evropske unije prema Srbiji, sabijen u sedam brutalnih tačaka nemačkog ultimatuma koji je prošlog četvrtka – na srpskom jeziku, da se nešto ne izgubi u prevodu – u Beograd doneo Andreas Šokenhof, zamenik šefa poslaničke grupe vladajuće Hrišćansko-demokratske/Hrišćansko-socijalne unije (CDU/CSU) u nemačkom Bundestagu.
Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije: „Varaju se svi oni koji misle da je to samo stav Nemačke. Nemačka danas govori ono što Evropa misli i ono što će Evropa sutra govoriti.“ Milica Delević, poslanica Demokratske stranke, bivši šef vladine Kancelarije za evropske integracije: „To jeste Parlament jedne zemlje i jedna poslanička grupa, ali Nemačka ima posebnu težinu zbog značaja koji ima u procesu donošenja odluka u EU, a i ta poslanička grupa je vladajuća većina te zemlje. Stav CDU/CSU dele i ostale nemačke partije, kao i zemlje članice EU.“ Ognjen Pribićević, TV lice: „Od danas više nije moguća politika ‘i EU i Kosovo’. Zahtev da Srbija sklopi dogovor o dobrosusedskim odnosima sa Kosovom i sedam uslova koje postavlja Bundestag guraju Srbiju u poziciju da se izjasni ili za EU, ili za Kosovo. Za Srbiju malu šansu predstavlja to što takav stav nije javno došao iz Brisela, ali s obzirom na snagu SAD-a i Berlina teško je verovati da Brisel može imati neku drugačiju politiku.“

TEŽINA BUNDESTAGA
Koliku težinu za srpske EU integracije, zapravo, ima stav nemačkog Bundestaga, vidi se i u njihovom zakonu koji uređuje saradnju Parlamenta i vlade o EU problematici; zakon je izmenjen u septembru 2009. i, ukratko, Bundestagu je dao veći uticaj na formulisanje evropske politike nego što ga je imao ranije, pri čemu  je, članom 10, Bundestagu data i konačna reč u vezi sa budućim proširenjima Evropske unije. To je, uostalom, nedvosmisleno potvrdio i sam Šokenhof: „Ono što je bitno i što mora da bude jasno, jeste da odluku o otpočinjanju pregovora o ulasku u EU donosi Evropski savet i to jednoglasno, a Nemačka je vezana za odluku Bundestaga. Zato nije odlučujuće šta predlaže EU, već da i Bundestag da svoju saglasnost.“
Tako da izjave šefa EU delegacije u Srbiji Vensana Dežera („To je samo jedno mišljenje. Svi vidimo Srbiju u EU, ali ima 27 država članica i isto toliko parlamenata i mnogo poslaničkih klubova, i jeste važno šta će oni reći, ali će odluku o pristupnim pregovorima doneti šefovi država i vlada“) ili sive eminencije doskorašnje politike Srbije Sonje Liht („Te uslove ne bi trebalo shvatati kao oficijelan stav nemačke vlade… Porukama Andreasa Šokenhofa dat je predimenzioniran značaj“) trebalo bi razobličiti kao nečasne pokušaje obezvređivanja značaja onoga što smo čuli. Da ne primetimo da smo došli do trenutka sopstvene istine, u kojem moramo da im kažemo ne. Ako smo država, i ako smo narod koji zaslužuje da ima svoju državu.
Šta je to, dakle, Šokenhof doneo u Beograd, i zašto ne možemo da prihvatimo, maltene, nijednu od njegovih sedam tačaka? Šta nas očekuje kada se, u sprovođenje sedam nemačkih zahteva, uključe i šefovi EU i američke diplomatije, Ketrin Ešton i Hilari Klinton, i kakav im odgovor priprema Srbija?

ULTIMATUM U TAČKAMA

 

Već je prvu Šokenhofovu tačku – ispunjavanje 96 tačaka Akcionog plana sklopljenog sa Evropskom komisijom – teško ispuniti ako nam je dobrobit Srbije iole važnija od paktova sa briselskim birokratama. Zato što taj Akcioni plan, u Srbiji koja je na ivici bankrota, predviđa i dodatno povećanje državne administracije (barem 17 tačaka Akcionog plana nalažu nam „povećanje administrativnog kapaciteta“ i broja osoblja u Kancelariji za saradnju sa civilnim društvom, Povereništvu za zaštitu ravnopravnosti, Institutu za standardizaciju Srbije, Akreditacionom telu Srbije, Upravi za agrarna plaćanja, Kancelariji za azil, Nezavisnom organu za istraživanje udesa u vazdušnom saobraćaju…), nalaže smanjenje državnih subvencija (tačka 38), produženje radnog veka (tačka 33), izmenu „zakona koji zabranjuje uvoz genetski modifikovanog reproduktivnog materijala“ u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije (tačka 71)… Pri tom je, u tački 77, poturen i uslov da pristanemo na uslove nezavisnog Kosova u vezi sa strujom na Kosovu i Metohiji u predstojećim pregovorima: „Posle žalbe Operatera električne energije sa Kosova i Metohije, Sekretarijat energetske zajednice pokrenuo je postupak za rešavanje sporova zauzimajući preliminarni stav da Srbija ‘nije uspela da ispuni svoje obaveze preuzete Ugovorom o uspostavljanju energetske zajednice’.“
Drugi je uslov – rasvetljavanje napada na nemačku ambasadu – nemoguć koliko i ponižavajući. Zato što je u tom „napadu“ na ambasadu puklo nekoliko prozora, i to je sve. Što će reći da Nemci traže od srpske policije i tajnih službi da sve svoje snage upregnu da bi pronašli onoga ko je razbio prozor, inače, ništa od srpskih EU integracija! Premda bismo, možda, mogli da ih ubedimo da umekšaju svoj stav tako što ćemo im, umesto napadača, ponuditi stakloresca da im opravi te prozore. Ako već i to nije učinjeno, kao na ambasadi Slovenije u izvedbi opskurnog pokreta „Evropa nema alternativu“, 28. februara 2008. godine.
Treći zahtev („genocid u Srebrenici“) predstavlja zapravo zahtev da bez reči prihvatimo isključivu krivicu za ratove na prostoru bivše Jugoslavije, i, sledstveno tome, da prihvatimo sve kazne koje nam kao krivcima sleduju. A kada sve to prihvatimo, odakle nama, krivcima, moralno pravo da se borimo za prava Srba u Hrvatskoj, u BiH (Šokenhof je, direktno, i rekao da su „potrebni dalji koraci, posebno u pogledu BiH“), Crnoj Gori, na Kosovu i Metohiji, i kako da se, tako krivi, odupremo secesionističkim težnjama u Vojvodini, Raškoj oblasti, na jugu Srbije i istoku Srbije odakle su nam se, posle Rumuna, sad javili i Bugari, najavom svojih zahteva u nastavku EU integracija…
O četvrtom zahtevu (prihvatanje dosadašnjih briselskih dogovora i sklapanje novih) u ovom broju „Pečata“ iscrpno piše prof. dr Ratko Marković. S tim što nam je u ovaj zahtev umetnuta i obaveza da proširimo spisak tema o kojima ćemo s Prištinom razgovarati tako što ćemo ispunjavati njene zahteve.
Peti zahtev („paralelne institucije“), nedvosmisleno, znači ukidanje države Srbije na prostoru Kosova i Metohije, što bi moralo da otpočne već srpskim budžetom za narednu, 2013. godinu. Nemoguće, sve dok nam ne promene Ustav Srbije.
Šesti je zahtev (saradnja s KFOR-om i EULEKS-om) problematičan u meri u kojoj KFOR i EULEKS sarađuju na uspostavljanju nezavisne kosovske države (setimo se samo događaja od prošlog leta), a postaće još problematičniji ispostavi li se tačnim ono što tvrdi kosovska štampa; da su se Brisel i Priština sporazumeli o produženju EULEKS-ovog mandata, ali u skladu sa „Ustavom Kosova“ umesto u skladu sa Rezolucijom 1244.
Konačno, i tu nema nikakvog spora, najsporniji je sedmi Šokenhofov zahtev o „pravno obavezujućem“ ugovoru o normalizaciji odnosa s Kosovom, što je samo za nokat manje od formalnog priznanja (koje nam na kraju neminovno sledi, kako je obelodanio predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc). Taj ugovor između Srbije i Kosova, pojasnio je naknadno Šokenhof, ne mora da se sklopi pre početka pregovora – pre famoznog „datuma“ – nego bi do tada trebalo da damo „samo (kurziv je naš – prim. aut) pismenu izjavu da će do kraja pregovora o članstvu te dve zemlje potpisati ugovor“. Dakle, nije šija nego je vrat, jer ne idemo odmah na ugovor, nego prvo na (obavezujuću) pismenu izjavu, a tek onda na (obavezujući) ugovor. Pa tek onda na formalno priznanje, ali o tom – potom, je l’.

OBAMINA ZAMKA
Ako već ni ovih sedam nemačkih tačaka nije dovoljno da kažemo NE! njihovim ucenama – pri čemu, zauzvrat, oni čak i ne spominju svoju obavezu da nas sigurno prime u EU kad ispunimo te ucene, već samo neobavezno konstatuju da „vrata EU ostaju otvorena“ – pogledajmo šta nam još, u međuvremenu, spremaju naši dobrotvori sa Zapada.
Na prvu od mina koje nam pripremaju naići ćemo već sledeće nedelje, u Njujorku, na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Američka i EU diplomatska mašinerija upregle su se da upriliče susret predsednika Srbije Tomislava Nikolića sa „premijerom Kosova“ Hašimom Tačijem, i to na prijemu koji će, povodom početka ovogodišnjeg zasedanja, da priredi predsednik SAD-a Barak Obama. „Ne mogu da se rukujem sa onim za koga se govori da je činio zločine nad Srbima, dok se ne utvrdi da li jeste ili nije“, prenela je ovdašnja štampa predsednikov odgovor na ove nepristojne inicijative. Tako da se sada, izgleda, prelazi na plan B, na Nikolićev susret sa „predsednicom Kosova“ Atifete Jahjagom, i predsedniku će Srbije biti potrebno mnogo veštine i spretnosti da izbegne ovaj susret, makar od nje i bežao u WC zbog stomaka naprasno pokvarenog Obaminim gostoprimstvom… Jer je, sigurno, svestan da bi, u suprotnom, svet momentalno obišle vesti i fotografije susreta predsednika Srbije i predsednice Kosova, tih dobrosuseda po EU receptu za komadanje Srbije.
Mnogo se ozbiljnijim, pa i zloslutnijim, čine najave podizanja dijaloga Beograda i Prištine na „viši“, to jest politički nivo, i to uz posredovanje Ketrin Ešton (i, moguće, Hilari Klinton). Zašto? Objasnio je, na svom blogu, Džerard Galuči, bivši američki diplomata i nekadašnji civilni administrator UN-a za Kosovsku Mitrovicu: „Neko me je pitao šta mislim o uključivanju Eštonove u pokušaje da se pregovorima pronađe kompromis između Srbije i Kosova. Odgovorio sam da, nažalost, to jednostavno nagoveštava veći trud EU da maltretira Srbiju, i to na višem nivou. Pošto će to biti na ‘višem’ nivou, Brisel će verovatno očekivati brže, ‘bolje’ rezultate i ponašanje Beograda. To, u suštini, znači da će Srbija morati da se odrekne severa i da nekako ‘prizna’ gubitak Kosova.“ Ukoliko, pak, željeni rezultati izostanu, sledi moguće nasilje, našta je i „Pečat“ nedavno upozorio: „Pretpostavljam da Nikolić – uprkos svojoj jasnoj želji da pronađe izlaz iz Kosovo/EU ćorsokaka – neće moći da ode ni tako daleko, ni tako brzo kao što očekuje EU, odlučujući da podigne dijalog na nivo Eštonove. To će, verovatno, voditi do obostrane frustracije i obnovljenih problema na terenu…“
A u nastavku evroatlantskih napora da od Kosova i Metohije naprave pravu državu, pre srpskog priznanja nezavisnosti svoje otete pokrajine nameravaju (opet, kako je „Pečat“ već pisao) da Kosovo učlane u Ujedinjene nacije. Ovu je pokvarenu ideju, na Radiju „Slobodna Evropa“, sad izneo dugogodišnji američki diplomata Džejms Huper: „Rešenje koje bi funkcionisalo za sever, po mom mišljenju, trebalo bi da se završi učlanjenjem Kosova u UN. U tom slučaju, bila bi odgovornost Beograda da ubedi Rusiju da odustane od veta u Savetu bezbednosti. To ne znači da Srbija glasa za članstvo Kosova ili da bi trebalo da prizna Kosovo (…) Ali sve bi se trebalo usmeriti ka učlanjenju Kosova u UN.“

 

SRPSKI ODGOVOR
Na nemački ultimatum u sedam tačaka zvanični Beograd je odreagovao dostojno nadama koje imamo da će, silaskom žutog kartela („Cosa Nostra“, kako ju je nazvao Boris Tadić) s vlasti, situacija konačno početi da se menja u korist Srbije. Aleksandar Vulin, direktor vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, u petak je u Zvečanu bio sasvim nedvosmislen: „Srbija će na ovom području opstati u svom punom kapacitetu.“ A opstaće, nastavio je, i srpske institucije i njihovo finansiranje iz Beograda, i Srbija „neće priznati ništa što je ispod Ustava Srbije i Rezolucije 1244“. Pa je zatim, tokom vikenda (idemo hronološki), predsednik Srbije Tomislav Nikolić poručio: „Kosovo je sastavni deo Srbije, tako je bilo, tako će i ostati. To drugi mogu da tretiraju drugačije, ali dokle mi ne damo Kosovo, ne mogu nikako da nam ga uzmu.“ Da bi, za njim, i prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić bio jasan: „Sadašnja vlada dužna je da sprovede ono što je potpisano u dijalogu s Prištinom, dok god su ta rešenja u skladu sa Ustavom Srbije.“ A ako nisu… (usput je Vučić podsetio i ko je kriv što se nalazimo u ovakvoj situaciji: „Neko se ponašao toliko neodgovorno da je samo želeo da dobije izbore i zato je potpisivao sve što je stigao. Onda je rekao da diže ruke kako bi neko iza njega obavio prljav posao“).
Očigledno je, ali svejedno trebalo bi dodatno naglasiti; sve tri reakcije usledile su pošto je na Beograd izručeno sedam tačaka nemačkog ultimatuma Srbiji. Što im – reakcijama – još kako daje na težini.
Smišljeno ili ne, tek, posle ultimatuma i reakcija na ultimatum u javnosti se zavrtela i ideja o mogućem referendumu „za Kosovo ili za Evropsku uniju“. Od Sonje Liht pa naniže do LDP-a, panično su se takvoj mogućnosti usprotivili verni domaći zastupnici evroatlantskih namera u Srbiji. Toliki (njihov) strah od neposrednog izjašnjavanja naroda o velikoj kosovskoj dilemi rečito pokazuje da bi narodni referendum – kao pokriće za odbijanje evroatlantskih ultimatuma – bio prvoklasno rešenje, kad mu dođe vreme. Na tako nešto se, uostalom, sporazumom s Vojislavom Koštunicom koji mu je i omogućio pobedu, predsednik Tomislav Nikolić i obavezao…
A oglasio se i onaj što je „potpisivao sve što je stigao“, Borko Stefanović, svojim zluradim komentarom za govornicom u Skupštini Srbije. Da nas podseti šta bi ostalo od Srbije da je njegov DS ostao na vlasti, i da nam nagovesti šta možemo da očekujemo od DS-a ako njegov – Borkov – favorit Dragan Đilas preuzme vlast u DS-u. „Ako je tačno da niko u vlasti neće ugroziti Ustav Srbije, ko će potpisati sporazum o dobrosusedskim odnosima sa Kosovom i kako ćemo izbeći tu situaciju“, upitao je (retorički) Borko Stefanović, zato što nije u stanju ni da zamisli da je evroatlantske zahteve, zar ne, moguće i odbiti.
Ovakvom poimanju Srbije i njene budućnosti, Srbija je na majskim izborima rekla NE! I to je bio prvi korak u njenom oslobađanju. Sada joj ostaje da istu poruku uputi i Borkovim inspiratorima i nalogodavcima, i njihovim uvredljivim ultimatumima. Za to će joj biti potrebno i snage, i jedinstva, i mudrosti, i doslednosti. Rečju, svega što joj je nedostajalo u protekle četiri godine našeg propadanja.

_______________

Sedam nemačkih zahteva

1) Do momenta donošenja odluke o otpočinjanju pregovora Srbija mora da ispuni Akcioni plan koji je početkom 2011. godine sklopila sa Evropskom komisijom. Taj plan obuhvata 96 tačaka, odnosno zadataka i zakona koji su utvrđeni Akcionim planom.
2) Rasvetljavanje napada na nemačku ambasadu u februaru 2008. godine, kada je Nemačka priznala nezavisnost Kosova. Očekuju se vidljivi pomaci u razjašnjenju i krivičnom gonjenju.
3) Iako je Srbija proteklih godina preduzela vidljive korake u prevazilaženju prošlosti potrebno je dalje napredovanje. Korak nazad je izjava „da u Srebrenici nije bilo genocida“. Bundestag očekuje jasne signale u pravcu nastavka pomirenja u regionu.
4) Pre donošenja odluke u nemačkom Parlamentu o otpočinjanju pregovora Srbije, očekuje se potpuna realizacija dosadašnjih rezultata u procesu dijaloga između Beograda i Prištine i dogovor o nastavku dijaloga izvan već predviđenih tema, kao što su energetika i telekomunikacije. Pre donošenja odluke o pregovorima Srbije mora da dođe do vidljivog napretka u pogledu rešenja još otvorenih bilateralnih pitanja sa Kosovom.
5) Kao bitno očekivanje odnosi se na – srpske paralelne institucije na severu Kosova. Pre otpočinjanja pregovora Bundestag očekuje početak kontinuiranog ukidanja paralelnih struktura u bezbednosnom aparatu i upravi, kao i njihovog finansiranja.
6) Beograd mora još više da upotrebi svoj uticaj i kontinuirano utiče na Srbe sa severa da aktivno sarađuju sa EULEKS-om i KFOR-om.
7) Pristupanjem, članice ne smeju da unose nerešene sukobe u EU. Srbija pre pregovora mora da pokaže vidljivu volju da je spremna da postigne pravno obavezujuću normalizaciju odnosa sa Kosovom, s perspektivom da obe punopravne članice u smislu EU ugovora mogu da realizuju svoja prava i obaveze nezavisno jedna od druge i zajedno.

_______________

Priznanje ambasadora Mantera

„Rulja koja se okupila na fudbalskom stadionu napala je ambasadu SAD-a u Beogradu, odlučna da se osveti zato što je Vašington priznao nezavisnost Kosova, srpske pokrajine do pet dana ranije. Tog dana u februaru 2008. srpska policija, stacionirana ispred ambasade po zahtevu ambasadora Kamerona Mantera, zgodno je nestala tik pre nego što je pristigla horda od nekoliko stotina. ‘Policija je odmarširala, ukrcala se u autobuse i odvezla, i nikoga nije bilo kada su stigle bitange’, priseća se Manter.
Deo ambasade ubrzo je zapaljen. ‘Jedan od demonstranata koji je bio pijan uspeo je da uđe i spali se na smrt’, rekao je Manter. Nekolicina ostalih uspela se na ogradu. Marinci koji su čuvali zdanje imali su sva prava da pucaju, ali su uspeli da isteraju uljeze upozorenjima i komandama…
Manter, koji nije napustio svoju ambasadu u Beogradu 2008, želeo je da odgovorni za napad budu kažnjeni. Pošto su isplivali dokazi da je srpski premijer Vojislav Koštunica lično odobrio napad, Manter je odlučio da će se ‘postarati da premijer bude zbačen s vlasti’ i da je ‘najbolja osveta bila da se osigura da taj tip izgubi sledeće izbore’, koji su bili za manje od pet meseci.
Manter je shvatio da je ključ za slabljenje Koštuničinih šansi da ponovo bude izabran bio da mu se oduzme podrška Socijalističke partije Srbije. Njen novi lider bio je Ivica Dačić. ‘Moramo da ga preokrenemo i priključimo proevropljanima’, kazao je Manter. ‘Nismo ga potplatili; samo smo ga ubedili. Ono što je on zaista želeo bio je međunarodni legitimitet. Tako da smo privoleli Zapatera, španskog premijera u to vreme, i Jorgosa Papandreua, budućeg grčkog premijera, koji su u to vreme vodili Socijalističku internacionalu, da pozovu Dačića da ih poseti u inostranstvu, gde su pili i jeli s njim. Rekli su mu da će ga pustiti (u Socijalističku internacionalu) ako se pridruži proevropskim snagama, i on je to učinio. On je zabio nož Koštunici u leđa.’
Manter se osvetio: Koštuničina partija izgubila je izbore. Dačićeva partija nije se pridružila Socijalističkoj internacionali, ali je on postao zamenik premijera i uzdigao se do premijerskog mesta četiri godine kasnije.“
Na Manterovu tvrdnju da je Vojislav Koštunica odobrio napad na američku ambasadu reagovala je Demokratska stranka Srbije. „Manter krupno i grubo obmanjuje da je Vojislav Koštunica bilo šta zapalio, kao što je, s druge strane, istina da je pola Srbije zapaljeno i da je ubijeno hiljade nevinih ljudi tokom agresije na Srbiju“, izjavio je portparol DSS-a Petar Petković, navevši i da je „Manter pravi primer čoveka koji neistinama hoće da sakrije tragove zlodela koje je njegova zemlja počinila Srbiji od bombardovanja, preko priznanja Kosova, do direktnog mešanja u formiranje Vlade Srbije. Po oprobanom receptu Račka, Markala i drugih zločina koji su smišljeno pripisivani Srbima, i paljenje američke ambasade predstavlja podlu nameru da se krivica prebaci na nevine ljude.“