Седам тачака немачког ултиматума: Време је за НЕ!

Пише Никола Врзић

Седам тачака немачког ултиматума Србији представљају седам разлога због којих би Србија – са или без референдума – морала да каже НЕ! даљем путу ка Европској унији. Зато што нас тај пут води преко признања независности Косова и Метохије, и преко признања да смо геноцидан народ, и преко умањења државних субвенција и увећања државне администрације, преко измене „закона који забрањује увоз генетски модификованог репродуктивног материјала“… А и питање је куда би нас тај пут одвео, јер, и ако испунимо свих седам немачких захтева, примећујемо, Немци се нису обавезали ни на шта

Дошло неко ново доба. Чудно доба, јер не можемо, а да се не сложимо са Огњеном Прибићевићем, са Чедомиром Јовановићем, са Милицом Делевић… Зато што су они коначно усвојили оно што „Печат“ тврди одавно. Да Србија не може да добије Европску унију ако пре тога не изгуби Косово и Метохију, и да захтеви Немачке и њеног Парламента нису захтеви само једне земље или само једне групе посланика, већ став читаве Европске уније према Србији, сабијен у седам бруталних тачака немачког ултиматума који је прошлог четвртка – на српском језику, да се нешто не изгуби у преводу – у Београд донео Андреас Шокенхоф, заменик шефа посланичке групе владајуће Хришћанско-демократске/Хришћанско-социјалне уније (ЦДУ/ЦСУ) у немачком Бундестагу.
Чедомир Јовановић, председник Либерално-демократске партије: „Варају се сви они који мисле да је то само став Немачке. Немачка данас говори оно што Европа мисли и оно што ће Европа сутра говорити.“ Милица Делевић, посланица Демократске странке, бивши шеф владине Канцеларије за европске интеграције: „То јесте Парламент једне земље и једна посланичка група, али Немачка има посебну тежину због значаја који има у процесу доношења одлука у ЕУ, а и та посланичка група је владајућа већина те земље. Став ЦДУ/ЦСУ деле и остале немачке партије, као и земље чланице ЕУ.“ Огњен Прибићевић, ТВ лице: „Од данас више није могућа политика ‘и ЕУ и Косово’. Захтев да Србија склопи договор о добросуседским односима са Косовом и седам услова које поставља Бундестаг гурају Србију у позицију да се изјасни или за ЕУ, или за Косово. За Србију малу шансу представља то што такав став није јавно дошао из Брисела, али с обзиром на снагу САД-а и Берлина тешко је веровати да Брисел може имати неку другачију политику.“

ТЕЖИНА БУНДЕСТАГА
Колику тежину за српске ЕУ интеграције, заправо, има став немачког Бундестага, види се и у њиховом закону који уређује сарадњу Парламента и владе о ЕУ проблематици; закон је измењен у септембру 2009. и, укратко, Бундестагу је дао већи утицај на формулисање европске политике него што га је имао раније, при чему  је, чланом 10, Бундестагу дата и коначна реч у вези са будућим проширењима Европске уније. То је, уосталом, недвосмислено потврдио и сам Шокенхоф: „Оно што је битно и што мора да буде јасно, јесте да одлуку о отпочињању преговора о уласку у ЕУ доноси Европски савет и то једногласно, а Немачка је везана за одлуку Бундестага. Зато није одлучујуће шта предлаже ЕУ, већ да и Бундестаг да своју сагласност.“
Тако да изјаве шефа ЕУ делегације у Србији Венсана Дежера („То је само једно мишљење. Сви видимо Србију у ЕУ, али има 27 држава чланица и исто толико парламената и много посланичких клубова, и јесте важно шта ће они рећи, али ће одлуку о приступним преговорима донети шефови држава и влада“) или сиве еминенције доскорашње политике Србије Соње Лихт („Те услове не би требало схватати као официјелан став немачке владе… Порукама Андреаса Шокенхофа дат је предимензиониран значај“) требало би разобличити као нечасне покушаје обезвређивања значаја онога што смо чули. Да не приметимо да смо дошли до тренутка сопствене истине, у којем морамо да им кажемо не. Ако смо држава, и ако смо народ који заслужује да има своју државу.
Шта је то, дакле, Шокенхоф донео у Београд, и зашто не можемо да прихватимо, малтене, ниједну од његових седам тачака? Шта нас очекује када се, у спровођење седам немачких захтева, укључе и шефови ЕУ и америчке дипломатије, Кетрин Ештон и Хилари Клинтон, и какав им одговор припрема Србија?

УЛТИМАТУМ У ТАЧКАМА

 

Већ је прву Шокенхофову тачку – испуњавање 96 тачака Акционог плана склопљеног са Европском комисијом – тешко испунити ако нам је добробит Србије иоле важнија од пактова са бриселским бирократама. Зато што тај Акциони план, у Србији која је на ивици банкрота, предвиђа и додатно повећање државне администрације (барем 17 тачака Акционог плана налажу нам „повећање административног капацитета“ и броја особља у Канцеларији за сарадњу са цивилним друштвом, Повереништву за заштиту равноправности, Институту за стандардизацију Србије, Акредитационом телу Србије, Управи за аграрна плаћања, Канцеларији за азил, Независном органу за истраживање удеса у ваздушном саобраћају…), налаже смањење државних субвенција (тачка 38), продужење радног века (тачка 33), измену „закона који забрањује увоз генетски модификованог репродуктивног материјала“ у складу са правилима Светске трговинске организације (тачка 71)… При том је, у тачки 77, потурен и услов да пристанемо на услове независног Косова у вези са струјом на Косову и Метохији у предстојећим преговорима: „После жалбе Оператера електричне енергије са Косова и Метохије, Секретаријат енергетске заједнице покренуо је поступак за решавање спорова заузимајући прелиминарни став да Србија ‘није успела да испуни своје обавезе преузете Уговором о успостављању енергетске заједнице’.“
Други је услов – расветљавање напада на немачку амбасаду – немогућ колико и понижавајући. Зато што је у том „нападу“ на амбасаду пукло неколико прозора, и то је све. Што ће рећи да Немци траже од српске полиције и тајних служби да све своје снаге упрегну да би пронашли онога ко је разбио прозор, иначе, ништа од српских ЕУ интеграција! Премда бисмо, можда, могли да их убедимо да умекшају свој став тако што ћемо им, уместо нападача, понудити стаклоресца да им оправи те прозоре. Ако већ и то није учињено, као на амбасади Словеније у изведби опскурног покрета „Европа нема алтернативу“, 28. фебруара 2008. године.
Трећи захтев („геноцид у Сребреници“) представља заправо захтев да без речи прихватимо искључиву кривицу за ратове на простору бивше Југославије, и, следствено томе, да прихватимо све казне које нам као кривцима следују. А када све то прихватимо, одакле нама, кривцима, морално право да се боримо за права Срба у Хрватској, у БиХ (Шокенхоф је, директно, и рекао да су „потребни даљи кораци, посебно у погледу БиХ“), Црној Гори, на Косову и Метохији, и како да се, тако криви, одупремо сецесионистичким тежњама у Војводини, Рашкој области, на југу Србије и истоку Србије одакле су нам се, после Румуна, сад јавили и Бугари, најавом својих захтева у наставку ЕУ интеграција…
О четвртом захтеву (прихватање досадашњих бриселских договора и склапање нових) у овом броју „Печата“ исцрпно пише проф. др Ратко Марковић. С тим што нам је у овај захтев уметнута и обавеза да проширимо списак тема о којима ћемо с Приштином разговарати тако што ћемо испуњавати њене захтеве.
Пети захтев („паралелне институције“), недвосмислено, значи укидање државе Србије на простору Косова и Метохије, што би морало да отпочне већ српским буџетом за наредну, 2013. годину. Немогуће, све док нам не промене Устав Србије.
Шести је захтев (сарадња с КФОР-ом и ЕУЛЕКС-ом) проблематичан у мери у којој КФОР и ЕУЛЕКС сарађују на успостављању независне косовске државе (сетимо се само догађаја од прошлог лета), а постаће још проблематичнији испостави ли се тачним оно што тврди косовска штампа; да су се Брисел и Приштина споразумели о продужењу ЕУЛЕКС-овог мандата, али у складу са „Уставом Косова“ уместо у складу са Резолуцијом 1244.
Коначно, и ту нема никаквог спора, најспорнији је седми Шокенхофов захтев о „правно обавезујућем“ уговору о нормализацији односа с Косовом, што је само за нокат мање од формалног признања (које нам на крају неминовно следи, како је обелоданио председник Европског парламента Мартин Шулц). Тај уговор између Србије и Косова, појаснио је накнадно Шокенхоф, не мора да се склопи пре почетка преговора – пре фамозног „датума“ – него би до тада требало да дамо „само (курзив је наш – прим. аут) писмену изјаву да ће до краја преговора о чланству те две земље потписати уговор“. Дакле, није шија него је врат, јер не идемо одмах на уговор, него прво на (обавезујућу) писмену изјаву, а тек онда на (обавезујући) уговор. Па тек онда на формално признање, али о том – потом, је л’.

ОБАМИНА ЗАМКА
Ако већ ни ових седам немачких тачака није довољно да кажемо НЕ! њиховим уценама – при чему, заузврат, они чак и не спомињу своју обавезу да нас сигурно приме у ЕУ кад испунимо те уцене, већ само необавезно констатују да „врата ЕУ остају отворена“ – погледајмо шта нам још, у међувремену, спремају наши добротвори са Запада.
На прву од мина које нам припремају наићи ћемо већ следеће недеље, у Њујорку, на заседању Генералне скупштине Уједињених нација. Америчка и ЕУ дипломатска машинерија упрегле су се да уприличе сусрет председника Србије Томислава Николића са „премијером Косова“ Хашимом Тачијем, и то на пријему који ће, поводом почетка овогодишњег заседања, да приреди председник САД-а Барак Обама. „Не могу да се рукујем са оним за кога се говори да је чинио злочине над Србима, док се не утврди да ли јесте или није“, пренела је овдашња штампа председников одговор на ове непристојне иницијативе. Тако да се сада, изгледа, прелази на план Б, на Николићев сусрет са „председницом Косова“ Атифете Јахјагом, и председнику ће Србије бити потребно много вештине и спретности да избегне овај сусрет, макар од ње и бежао у WC због стомака напрасно поквареног Обаминим гостопримством… Јер је, сигурно, свестан да би, у супротном, свет моментално обишле вести и фотографије сусрета председника Србије и председнице Косова, тих добросуседа по ЕУ рецепту за комадање Србије.
Много се озбиљнијим, па и злослутнијим, чине најаве подизања дијалога Београда и Приштине на „виши“, то јест политички ниво, и то уз посредовање Кетрин Ештон (и, могуће, Хилари Клинтон). Зашто? Објаснио је, на свом блогу, Џерард Галучи, бивши амерички дипломата и некадашњи цивилни администратор УН-а за Косовску Митровицу: „Неко ме је питао шта мислим о укључивању Ештонове у покушаје да се преговорима пронађе компромис између Србије и Косова. Одговорио сам да, нажалост, то једноставно наговештава већи труд ЕУ да малтретира Србију, и то на вишем нивоу. Пошто ће то бити на ‘вишем’ нивоу, Брисел ће вероватно очекивати брже, ‘боље’ резултате и понашање Београда. То, у суштини, значи да ће Србија морати да се одрекне севера и да некако ‘призна’ губитак Косова.“ Уколико, пак, жељени резултати изостану, следи могуће насиље, нашта је и „Печат“ недавно упозорио: „Претпостављам да Николић – упркос својој јасној жељи да пронађе излаз из Косово/ЕУ ћорсокака – неће моћи да оде ни тако далеко, ни тако брзо као што очекује ЕУ, одлучујући да подигне дијалог на ниво Ештонове. То ће, вероватно, водити до обостране фрустрације и обновљених проблема на терену…“
А у наставку евроатлантских напора да од Косова и Метохије направе праву државу, пре српског признања независности своје отете покрајине намеравају (опет, како је „Печат“ већ писао) да Косово учлане у Уједињене нације. Ову је покварену идеју, на Радију „Слободна Европа“, сад изнео дугогодишњи амерички дипломата Џејмс Хупер: „Решење које би функционисало за север, по мом мишљењу, требало би да се заврши учлањењем Косова у УН. У том случају, била би одговорност Београда да убеди Русију да одустане од вета у Савету безбедности. То не значи да Србија гласа за чланство Косова или да би требало да призна Косово (…) Али све би се требало усмерити ка учлањењу Косова у УН.“

 

Андреас Шокенхоф

СРПСКИ ОДГОВОР
На немачки ултиматум у седам тачака званични Београд је одреаговао достојно надама које имамо да ће, силаском жутог картела („Cosa Nostra“, како ју је назвао Борис Тадић) с власти, ситуација коначно почети да се мења у корист Србије. Александар Вулин, директор владине Канцеларије за Косово и Метохију, у петак је у Звечану био сасвим недвосмислен: „Србија ће на овом подручју опстати у свом пуном капацитету.“ А опстаће, наставио је, и српске институције и њихово финансирање из Београда, и Србија „неће признати ништа што је испод Устава Србије и Резолуције 1244“. Па је затим, током викенда (идемо хронолошки), председник Србије Томислав Николић поручио: „Косово је саставни део Србије, тако је било, тако ће и остати. То други могу да третирају другачије, али докле ми не дамо Косово, не могу никако да нам га узму.“ Да би, за њим, и први потпредседник Владе Србије Александар Вучић био јасан: „Садашња влада дужна је да спроведе оно што је потписано у дијалогу с Приштином, док год су та решења у складу са Уставом Србије.“ А ако нису… (успут је Вучић подсетио и ко је крив што се налазимо у оваквој ситуацији: „Неко се понашао толико неодговорно да је само желео да добије изборе и зато је потписивао све што је стигао. Онда је рекао да диже руке како би неко иза њега обавио прљав посао“).
Очигледно је, али свеједно требало би додатно нагласити; све три реакције уследиле су пошто је на Београд изручено седам тачака немачког ултиматума Србији. Што им – реакцијама – још како даје на тежини.
Смишљено или не, тек, после ултиматума и реакција на ултиматум у јавности се завртела и идеја о могућем референдуму „за Косово или за Европску унију“. Од Соње Лихт па наниже до ЛДП-а, панично су се таквој могућности успротивили верни домаћи заступници евроатлантских намера у Србији. Толики (њихов) страх од непосредног изјашњавања народа о великој косовској дилеми речито показује да би народни референдум – као покриће за одбијање евроатлантских ултиматума – био првокласно решење, кад му дође време. На тако нешто се, уосталом, споразумом с Војиславом Коштуницом који му је и омогућио победу, председник Томислав Николић и обавезао…
А огласио се и онај што је „потписивао све што је стигао“, Борко Стефановић, својим злурадим коментаром за говорницом у Скупштини Србије. Да нас подсети шта би остало од Србије да је његов ДС остао на власти, и да нам наговести шта можемо да очекујемо од ДС-а ако његов – Борков – фаворит Драган Ђилас преузме власт у ДС-у. „Ако је тачно да нико у власти неће угрозити Устав Србије, ко ће потписати споразум о добросуседским односима са Косовом и како ћемо избећи ту ситуацију“, упитао је (реторички) Борко Стефановић, зато што није у стању ни да замисли да је евроатлантске захтеве, зар не, могуће и одбити.
Оваквом поимању Србије и њене будућности, Србија је на мајским изборима рекла НЕ! И то је био први корак у њеном ослобађању. Сада јој остаје да исту поруку упути и Борковим инспираторима и налогодавцима, и њиховим увредљивим ултиматумима. За то ће јој бити потребно и снаге, и јединства, и мудрости, и доследности. Речју, свега што јој је недостајало у протекле четири године нашег пропадања.

_______________

Седам немачких захтева

1) До момента доношења одлуке о отпочињању преговора Србија мора да испуни Акциони план који је почетком 2011. године склопила са Европском комисијом. Тај план обухвата 96 тачака, односно задатака и закона који су утврђени Акционим планом.
2) Расветљавање напада на немачку амбасаду у фебруару 2008. године, када је Немачка признала независност Косова. Очекују се видљиви помаци у разјашњењу и кривичном гоњењу.
3) Иако је Србија протеклих година предузела видљиве кораке у превазилажењу прошлости потребно је даље напредовање. Корак назад је изјава „да у Сребреници није било геноцида“. Бундестаг очекује јасне сигнале у правцу наставка помирења у региону.
4) Пре доношења одлуке у немачком Парламенту о отпочињању преговора Србије, очекује се потпуна реализација досадашњих резултата у процесу дијалога између Београда и Приштине и договор о наставку дијалога изван већ предвиђених тема, као што су енергетика и телекомуникације. Пре доношења одлуке о преговорима Србије мора да дође до видљивог напретка у погледу решења још отворених билатералних питања са Косовом.
5) Као битно очекивање односи се на – српске паралелне институције на северу Косова. Пре отпочињања преговора Бундестаг очекује почетак континуираног укидања паралелних структура у безбедносном апарату и управи, као и њиховог финансирања.
6) Београд мора још више да употреби свој утицај и континуирано утиче на Србе са севера да активно сарађују са ЕУЛЕКС-ом и КФОР-ом.
7) Приступањем, чланице не смеју да уносе нерешене сукобе у ЕУ. Србија пре преговора мора да покаже видљиву вољу да је спремна да постигне правно обавезујућу нормализацију односа са Косовом, с перспективом да обе пуноправне чланице у смислу ЕУ уговора могу да реализују своја права и обавезе независно једна од друге и заједно.

_______________

Признање амбасадора Мантера

„Руља која се окупила на фудбалском стадиону напала је амбасаду САД-а у Београду, одлучна да се освети зато што је Вашингтон признао независност Косова, српске покрајине до пет дана раније. Тог дана у фебруару 2008. српска полиција, стационирана испред амбасаде по захтеву амбасадора Камерона Мантера, згодно је нестала тик пре него што је пристигла хорда од неколико стотина. ‘Полиција је одмарширала, укрцала се у аутобусе и одвезла, и никога није било када су стигле битанге’, присећа се Мантер.
Део амбасаде убрзо је запаљен. ‘Један од демонстраната који је био пијан успео је да уђе и спали се на смрт’, рекао је Мантер. Неколицина осталих успела се на ограду. Маринци који су чували здање имали су сва права да пуцају, али су успели да истерају уљезе упозорењима и командама…
Мантер, који није напустио своју амбасаду у Београду 2008, желео је да одговорни за напад буду кажњени. Пошто су испливали докази да је српски премијер Војислав Коштуница лично одобрио напад, Мантер је одлучио да ће се ‘постарати да премијер буде збачен с власти’ и да је ‘најбоља освета била да се осигура да тај тип изгуби следеће изборе’, који су били за мање од пет месеци.
Мантер је схватио да је кључ за слабљење Коштуничиних шанси да поново буде изабран био да му се одузме подршка Социјалистичке партије Србије. Њен нови лидер био је Ивица Дачић. ‘Морамо да га преокренемо и прикључимо проевропљанима’, казао је Мантер. ‘Нисмо га потплатили; само смо га убедили. Оно што је он заиста желео био је међународни легитимитет. Тако да смо приволели Запатера, шпанског премијера у то време, и Јоргоса Папандреуа, будућег грчког премијера, који су у то време водили Социјалистичку интернационалу, да позову Дачића да их посети у иностранству, где су пили и јели с њим. Рекли су му да ће га пустити (у Социјалистичку интернационалу) ако се придружи проевропским снагама, и он је то учинио. Он је забио нож Коштуници у леђа.’
Мантер се осветио: Коштуничина партија изгубила је изборе. Дачићева партија није се придружила Социјалистичкој интернационали, али је он постао заменик премијера и уздигао се до премијерског места четири године касније.“
На Мантерову тврдњу да је Војислав Коштуница одобрио напад на америчку амбасаду реаговала је Демократска странка Србије. „Мантер крупно и грубо обмањује да је Војислав Коштуница било шта запалио, као што је, с друге стране, истина да је пола Србије запаљено и да је убијено хиљаде невиних људи током агресије на Србију“, изјавио је портпарол ДСС-а Петар Петковић, навевши и да је „Мантер прави пример човека који неистинама хоће да сакрије трагове злодела које је његова земља починила Србији од бомбардовања, преко признања Косова, до директног мешања у формирање Владе Србије. По опробаном рецепту Рачка, Маркала и других злочина који су смишљено приписивани Србима, и паљење америчке амбасаде представља подлу намеру да се кривица пребаци на невине људе.“

 

8 коментара

  1. РАДОСЛАВ

    Г. Врзићу данашња комференција у Београда о безбедности у региону
    Дачић рече: Градићемо мостове ПРЕМА Приштини незнам које су то
    реке опасале Приштину Вучић рече бићемо неутрални,према коме?
    Окупатору мислим да нема ко у Србији каже доста, не,ЊЕТ ако
    треба. Данашња конференција говори куда су кренула ова власт.

  2. Ponovo molim redakciju da izbrise moje podatke koji su namenjeni vec objavljenom komentaru.

    Zivojin Dacic

    • Саша Францисти

      Поштовани,
      молимо Вас да нам напишете када и на који текст сте оставили коментар.

  3. Casopisu PECAT ne preostaje drugo nego da “rusi” i ovu VLADU, sve dok na vlast ne dodju ljudi koji VOLE i POSTUJU svoj NAROD i svoju DRZAVU. Trazimo li previse ………….?’????????

  4. Tražite previše, ako oborimo ovu Vladu oni će da postave novu koja im odgovara kao u Grčkoj, ako Vama narode nije jasno da smo mi okupirani i da se borimo za goli život e pa ja neznam šta Vam je jasno.I ovo nemože da se reši bez rata koji verovatno i žele ali širih razmera, jer Srbija je jedino tako uspevala da zbaci osvajače ne sećam se nešto da su Turci dobrovoljno otišli.Ja bih zamolila Vladu , NE UZIMAJTE KREDITE VIŠE MOLIM VAS,trpećemo, gladovaćemo ali dosta i nema više EU i ucena i dosta više sa krađom obezbedili ste narednih 5 pokolenja počnite nešto i da radite.Vidite i sami , Vi političari i biznismeni da su Vam deca ili debili ili su mnogo nesrećni ili piju i drogiraju se zato pročitajte malo Svete oce i Sveto pismo:Srbija je krava koja Vas obilato hrani, nemojte je ubiti glađu jer ćete i sebe uništiti.Opipavate puls naroda, postavite se malo u našu kožu, Vi zaserete mi ginemo, mi radimo Vi jedete, naši muškarci ne mogu Vi jebete i šta hoćéte Više idite gde ima bolje.

  5. A sto mislite da je ova vlada posvecena iskljucivo EU?Pa jel Kostunica podneo ocenu ustavnosti ustavnom sudu za dogovore Borka sa Pristinom?Pa jel neko misli da to moze da uradi sadasnja vlada?Pa kostunica podrzava ovu vladu i on to mora da uradi a da ova vlada kaze e sad mi mora da postujemo odluke ustavnoga suda a da ne budu trn u oku EU.Sad nekako slobodnije disem ali treba vreme da se skinu lanci.Ne podrzavam ni ove bandite sto povecavaju poreze,akcize i otezavaju zivot svima ali sto se tice KiM ih podrzavam…

  6. Nemci su nemci,još opstaju,zaboravili su svoje zločine.SMRT FAŠIZMU SLOBODA NARODU

  7. А данас? Влада полако испуњава ове услове, а наш народ је већ заборавио на ову листу. На пример, радујемо се ланцу продавница ,,Лидл”, а то су само врата за увоз ГМО хране. Ни Путин, ни Трамп не би могли да воде народ са оваквим менталитетом.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *