Rečnik stranih bombi i izraza

Piše Miodrag Zarković

Prvi dan haško-NATO školske godine; početna lekcija: izlazak nekadašnjeg direktora „RTS“-a Dragoljuba Milanovića na slobodu, posle odležane kazne od deset godina zatvora, mora da se iskoristi kao okidač za prizivanje novih istraga vezanih za bombardovanje „RTS“-a od 23. aprila 1999. godine; pri tome skrajnuti činjenicu da bi bombardovanje „RTS“-a bilo ratni zločin čak i da niko nije u njemu stradao, iz prostog razloga što je reč o civilnom cilju

Bombardovati, po „Vujakliji“: tući (ili gađati) iz topova neprijateljske položaje ili utvrđenja; bacati avionske bombe.

Krivica, po „drugoj Srbiji“: biti bombardovan od strane NATO-a; imati civilne ciljeve koje neprijatelj razara projektilima; braniti se od bombardovanja; ne braniti se od bombardovanja; poginuti u bombardovanju; preživeti bombardovanje; najviše od svega – kritički rasuđivati bombardovanje.

„Druga Srbija“, po narodnom verovanju: osoblje najotužnijeg, ali i najzloslutnijeg „rijaliti šou“ programa ikada upriličenog; skupina zapenušalih alfa ženki, svojevrsnih političkih starleta koje su se prihvatile ideologije čim su izgubile bitku sa biologijom (ili, u najmanje jednom poznatom slučaju, sa zavisnošću od opijata), ojačana izvesnim brojem gama mužjaka, nesrećnika zaglavljenih u beskrajnoj testosteronskoj oskudici.

„Druga Srbija“, po „B92“: ljudi čija se stručnost u sagledavanju proteklih dvadeset i više godina, a prvenstveno u utvrđivanju uzroka, povoda, razloga, ishoda, posledica, okolnosti i iznad svega krivice, ne sme dovoditi u pitanje, već se svugde i u svakoj prilici ima nametati kao jedina ispravna ili čak jedina uopšteno.

Narodno verovanje, po „B92“: pakleni spoj dva jeziva pojma – „narod“ i „verovanje“; suprotno „drugoj Srbiji“, trebalo bi se izbegavati, dok se protiv njega mogu koristiti sva raspoloživa sredstva, pa i okupljanje stranih ambasadora.

„B92“, po ostalim televizijama: grozna, nadmena, histerična, zlonamerna, volšebno izdržavana TV stanica, dubinski omrznuta među kolegama, ali istovremeno i meta njihove bezgranične zavisti, zbog koje je takođe često oponašana od strane istih.

„B92“, po „B92“: najbolja televizijska stanica u Srbiji, sa najboljim i najpametnijim novinarima ikada okupljenim na našim prostorima.

„B92“, po Aleksandru Tijaniću: regrutni centar; kamp za obuku; staklena bašta za Antonele Rihe, Maje Žeželj i Slađane Zarić.

Aleksandar Tijanić, po „RTS“-u: generalni direktor; živi dokaz da, iako „perpetuum mobile“ nije izvodljiv, „perpetuum stabile“ i te kako jeste.

„RTS“, po narodnom verovanju: isto što i „B92“, samo što košta, a i kasni; televizijski dubak za neodrasle plavušice, lopatom natrpane u Informativni program; parkić-igralište za Nenada LJ. Stefanovića; sigurna kuća za Zorana Stanojevića.

„RTS“, po NATO-u: neprijatelj po kojem je dozvoljeno dejstvovati smrtonosnom silom, ako stranim dopisnicima iz Beograda služi za prosleđivanje izveštaja matičnim kućama, i ukoliko ti izveštaji mogu na bilo koji način da protivreče poznatom i priznatom zaštitniku istine Džejmiju Šeju; opravdani vojni cilj, iz prostog razloga što tako kaže onaj koji ga je bombardovao, a naročito ako se sa datim zaključkom složi i Haški tribunal.

Haški tribunal, po Ričardu Holbruku: izuzetno delotvorno oružje za vršenje političkog pritiska na druge države i narode.

Haški tribunal, po „drugoj Srbiji“: vrhunski moralni autoritet.

Haški tribunal, ni po babu, ni po stričevima: glavni i odgovorni urednik većine srpskih glasila, posebno elektronskih, tj. televizijskih stanica, uključujući čak i odobravanje, te uklanjanje igranih serija; ustanova čiji su ovdašnji sateliti morali da budu prezadovoljni informativnim emisijama od petka, 31. avgusta tekuće godine.

Petak 31. avgust, po đacima: poslednji dan pre zvaničnog početka školske godine.

Petak 31. avgust, po TV novinarima: prvi dan haško-NATO školske godine; početna lekcija: izlazak nekadašnjeg direktora „RTS“-a Dragoljuba Milanovića na slobodu, posle odležane kazne od deset godina zatvora, mora da se iskoristi kao okidač za prizivanje novih istraga vezanih za bombardovanje „RTS“-a od 23. aprila 1999. godine; pošto je bombardovanje izvršio NATO, a naknadno ga aminovao Haški tribunal, u izveštajima se ne smeju pominjati ni NATO, ni Hag, naročito u smislu bilo kakve odgovornosti za smrt 16 radnika; vest o Milanovićevom izlasku trebalo bi da se pročita na način da svakom gledaocu bude jasno da je reč o kakvom đavolskom običaju da se kažnjenici puštaju na slobodu posle odslužene kazne; samo i jedino pričati o Milanovićevoj odgovornosti za pogibiju radnika; potpuno zanemariti to što su mnogobrojna novinarska udruženja iz sveta (primera radi: Međunarodna federacija novinara) i neke organizacije, nama inače nenaklonjene (poput „Amnesti internešenela“), osudili bombardovanje „RTS“-a kao čist ratni zločin počinjen od strane NATO-a; nikako ne podsećati na to da su, već sutradan po bombardovanju, mnogobrojni strani dopisnici iz Beograda osudili granatiranje televizije kao monstruozan i krajnje protivzakonit čin, a naročito ne spominjati onog Italijana, dopisnika „RAI“-ja, koji je tada sa suzama u očima izrazio kajanje zbog toga što je jednog od poginulih uveravao da nema šanse da NATO bombarduje TV stanicu; takođe skrajnuti činjenicu da bi bombardovanje „RTS“-a bilo ratni zločin čak i da niko nije u njemu stradao, iz prostog razloga što je reč o civilnom cilju; strogo izbegavati ma kojeg pravnika koji bi mogao da kaže nešto slično tome; višekratno u informativnim emisijama prikazati izjave Milana Antonijevića i Zorana Janića.

Milan Antonijević, po JUKOM-u: drug član, ali ne običan, već prvi jezik ove opskurne organizacije, čiji je pun naziv „Jugoslovenski komitet pravnika“; u izjavi od petka, Antonijević je izrazio „nadu“ da se neće stati sa Milanovićem; „Imali smo čvrsta uveravanja pre nekoliko meseci na sastanku u Tužilaštvu da će se utvrđivati i odgovornost drugih iz vojnih struktura, znači, da se ide i na one koji su mogli biti odgovorni za ovakav zločin i nadamo se da će te reči Tužilaštva, uz saradnju odbrane, biti nešto čega ćemo se držati“, rekao je Antonijević; NATO pomenuo nije; naravno.

JUKOM, po savesti: boga pitaj šta je to, ali postoji; od kojeg novca – ne zna se.

Zoran Janić, po „B92“: autor knjige „Tišina u Aberdarevoj“ i još jedan samoproglašeni moralni autoritet za pitanje bombardovanja „RTS“-a, ali uvežban da mu maca pojede jezik kada god bi neko mogao da pomene NATO ili odgovornost ove alijanse; u izjavi za „B92“, Janić je, rezigniran izlaskom Milanovića iz zatvora, najavio da će se porodice postradalih radnika „RTS“-a, u čije ime on preuzima pravo da govori, obratiti za pomoć i „gospodinu Jelku Kacinu“.

Jelko Kacin, po Evropskom parlamentu: izvestilac za Srbiju.

Srbija, po sećanju: nekada država sa živopisnim društvom i živahnom javnom scenom, a poznata najpre po otporu stranim zavojevačima, čak i kada su daleko jači i brojniji; danas nejasno, dopola ustrojeno područje, na kojem je sve napred nabrojano moguće, a za koje ni u „Vujakliji“ ne bi moglo da se pronađe zadovoljavajuće objašnjenje.

„Vujaklija“, po političkoj korektnosti: rečnik stranih reči i izraza, inače čist višak, jer Beograd je svet, a i Srbija je svet, a svet su stranci, a stranci govore engleski, pa za srpskim jezikom uskoro i neće biti potrebe, pogotovo kada se najzad budemo suočili sa sopstvenom prošlošću i prihvatili krivicu.

Krivica, po „drugoj Srbiji“: biti bombardovan od strane NATO-a; imati civilne ciljeve koje neprijatelj razara projektilima; braniti se od bombardovanja; ne braniti se od bombardovanja; poginuti u bombardovanju; preživeti bombardovanje; najviše od svega – kritički rasuđivati bombardovanje.

Bombardovati, po „Vujakliji“: tući (ili gađati) iz topova neprijateljske položaje ili utvrđenja; bacati avionske bombe.

***
Kada smo već pomenuli početak školske godine, red je da primetimo da je premijeru Ivici Dačiću i njegovom zameniku Aleksandru Vučiću protekao istovetno: na „B92“, u „Kažiprstu“. Odmah su bili prozvani pred tablu, da odgovaraju na pitanja, da se vidi da li su tokom letnjeg raspusta plandovali ili utvrđivali gradivo. Dačić je odgovarao u ponedeljak, 3. septembra, a Vučić dan kasnije. Obojica su bili propisno pripremljeni i, po svoj prilici, dobili su prelazne ocene.
Pošto su se odazvali, ponovo smo ostali uskraćeni za logički paradoks koji bi verovatno izazvao eksploziju vasione i/ili božanski gnev jednak onom iz doba Potopa: odbijanje gostovanja na „B92“. Šta li bi se desilo kada bi jednom neko od državnika odbio poziv ove televizije?! Ono kao, oni ga zovu, a on im kaže: „Neka, hvala, ipak smo mi dva sveta, i to ne zato što sam ja tako odlučio, nego zato što ste vi sve vreme bili neprofesionalni, ostrašćeni, zlonamerni, brankicostankovićevski prema meni, pa nema potrebe ni sada da se veštački mirimo, a ako vas baš zanima šta je moje mišljenje o ovoj ili onoj temi, možete ga saznati na konferencijama za novinare ili tako što ćete pratiti moje intervjue nekim drugim medijima, koji me nisu optuživali za najveće, pri tom izmišljene, zločine iz bliže prošlosti“. Zaista, da li bi se nebo sručilo, a zemlja otvorila, kada bi neko iz državnog vrha ovim ili sličnim rečima smestio „B92“ na mesto koje zaslužuju?!

***
Do koje mere se razbuktala servilnost „B92“ prema stranom faktoru, bilo je vidljivo i po posebnom prilogu o proslavi 11. godišnjice poslovanja „Rajfajzen banke“ u Srbiji. Prikazan u vestima od 30. avgusta, ovaj prilog bio je čak i više od pukog, tipskog izveštaja o bitnijim događanjima u Beogradu (mada ni u tom kontekstu ne bi bio baš razumljiv), s obzirom na to da su sa nahvaljenog otvaranja njihove nove poslovne zgrade bili preneti i delovi obraćanja govornika – Olivera Regla, predsednika Izvršnog odbora, te Herberta Stepica, izvršnog direktora „Rajfajzen banke“.
Jedino moguće novinarsko opravdanje jeste bilo prisustvo Božidara Đelića. Crkli bismo da se nismo uverili da je dobro.