Речник страних бомби и израза

Пише Миодраг Зарковић

Први дан хашко-НАТО школске године; почетна лекција: излазак некадашњег директора „РТС“-а Драгољуба Милановића на слободу, после одлежане казне од десет година затвора, мора да се искористи као окидач за призивање нових истрага везаних за бомбардовање „РТС“-а од 23. априла 1999. године; при томе скрајнути чињеницу да би бомбардовање „РТС“-а било ратни злочин чак и да нико није у њему страдао, из простог разлога што је реч о цивилном циљу

Бомбардовати, по „Вујаклији“: тући (или гађати) из топова непријатељске положаје или утврђења; бацати авионске бомбе.

Кривица, по „другој Србији“: бити бомбардован од стране НАТО-а; имати цивилне циљеве које непријатељ разара пројектилима; бранити се од бомбардовања; не бранити се од бомбардовања; погинути у бомбардовању; преживети бомбардовање; највише од свега – критички расуђивати бомбардовање.

„Друга Србија“, по народном веровању: особље најотужнијег, али и најзлослутнијег „ријалити шоу“ програма икада уприличеног; скупина запенушалих алфа женки, својеврсних политичких старлета које су се прихватиле идеологије чим су изгубиле битку са биологијом (или, у најмање једном познатом случају, са зависношћу од опијата), ојачана извесним бројем гама мужјака, несрећника заглављених у бескрајној тестостеронској оскудици.

„Друга Србија“, по „Б92“: људи чија се стручност у сагледавању протеклих двадесет и више година, а првенствено у утврђивању узрока, повода, разлога, исхода, последица, околности и изнад свега кривице, не сме доводити у питање, већ се свугде и у свакој прилици има наметати као једина исправна или чак једина уопштено.

Народно веровање, по „Б92“: паклени спој два језива појма – „народ“ и „веровање“; супротно „другој Србији“, требало би се избегавати, док се против њега могу користити сва расположива средства, па и окупљање страних амбасадора.

„Б92“, по осталим телевизијама: грозна, надмена, хистерична, злонамерна, волшебно издржавана ТВ станица, дубински омрзнута међу колегама, али истовремено и мета њихове безграничне зависти, због које је такође често опонашана од стране истих.

„Б92“, по „Б92“: најбоља телевизијска станица у Србији, са најбољим и најпаметнијим новинарима икада окупљеним на нашим просторима.

„Б92“, по Александру Тијанићу: регрутни центар; камп за обуку; стаклена башта за Антонеле Рихе, Маје Жежељ и Слађане Зарић.

Александар Тијанић, по „РТС“-у: генерални директор; живи доказ да, иако „перпетуум мобиле“ није изводљив, „перпетуум стабиле“ и те како јесте.

„РТС“, по народном веровању: исто што и „Б92“, само што кошта, а и касни; телевизијски дубак за неодрасле плавушице, лопатом натрпане у Информативни програм; паркић-игралиште за Ненада Љ. Стефановића; сигурна кућа за Зорана Станојевића.

„РТС“, по НАТО-у: непријатељ по којем је дозвољено дејствовати смртоносном силом, ако страним дописницима из Београда служи за прослеђивање извештаја матичним кућама, и уколико ти извештаји могу на било који начин да противрече познатом и признатом заштитнику истине Џејмију Шеју; оправдани војни циљ, из простог разлога што тако каже онај који га је бомбардовао, а нарочито ако се са датим закључком сложи и Хашки трибунал.

Хашки трибунал, по Ричарду Холбруку: изузетно делотворно оружје за вршење политичког притиска на друге државе и народе.

Хашки трибунал, по „другој Србији“: врхунски морални ауторитет.

Хашки трибунал, ни по бабу, ни по стричевима: главни и одговорни уредник већине српских гласила, посебно електронских, тј. телевизијских станица, укључујући чак и одобравање, те уклањање играних серија; установа чији су овдашњи сателити морали да буду презадовољни информативним емисијама од петка, 31. августа текуће године.

Петак 31. август, по ђацима: последњи дан пре званичног почетка школске године.

Петак 31. август, по ТВ новинарима: први дан хашко-НАТО школске године; почетна лекција: излазак некадашњег директора „РТС“-а Драгољуба Милановића на слободу, после одлежане казне од десет година затвора, мора да се искористи као окидач за призивање нових истрага везаних за бомбардовање „РТС“-а од 23. априла 1999. године; пошто је бомбардовање извршио НАТО, а накнадно га аминовао Хашки трибунал, у извештајима се не смеју помињати ни НАТО, ни Хаг, нарочито у смислу било какве одговорности за смрт 16 радника; вест о Милановићевом изласку требало би да се прочита на начин да сваком гледаоцу буде јасно да је реч о каквом ђаволском обичају да се кажњеници пуштају на слободу после одслужене казне; само и једино причати о Милановићевој одговорности за погибију радника; потпуно занемарити то што су многобројна новинарска удружења из света (примера ради: Међународна федерација новинара) и неке организације, нама иначе ненаклоњене (попут „Амнести интернешенела“), осудили бомбардовање „РТС“-а као чист ратни злочин почињен од стране НАТО-а; никако не подсећати на то да су, већ сутрадан по бомбардовању, многобројни страни дописници из Београда осудили гранатирање телевизије као монструозан и крајње противзаконит чин, а нарочито не спомињати оног Италијана, дописника „РАИ“-ја, који је тада са сузама у очима изразио кајање због тога што је једног од погинулих уверавао да нема шансе да НАТО бомбардује ТВ станицу; такође скрајнути чињеницу да би бомбардовање „РТС“-а било ратни злочин чак и да нико није у њему страдао, из простог разлога што је реч о цивилном циљу; строго избегавати ма којег правника који би могао да каже нешто слично томе; вишекратно у информативним емисијама приказати изјаве Милана Антонијевића и Зорана Јанића.

Милан Антонијевић, по ЈУКОМ-у: друг члан, али не обичан, већ први језик ове опскурне организације, чији је пун назив „Југословенски комитет правника“; у изјави од петка, Антонијевић је изразио „наду“ да се неће стати са Милановићем; „Имали смо чврста уверавања пре неколико месеци на састанку у Тужилаштву да ће се утврђивати и одговорност других из војних структура, значи, да се иде и на оне који су могли бити одговорни за овакав злочин и надамо се да ће те речи Тужилаштва, уз сарадњу одбране, бити нешто чега ћемо се држати“, рекао је Антонијевић; НАТО поменуо није; наравно.

ЈУКОМ, по савести: бога питај шта је то, али постоји; од којег новца – не зна се.

Зоран Јанић, по „Б92“: аутор књиге „Тишина у Абердаревој“ и још један самопроглашени морални ауторитет за питање бомбардовања „РТС“-а, али увежбан да му маца поједе језик када год би неко могао да помене НАТО или одговорност ове алијансе; у изјави за „Б92“, Јанић је, резигниран изласком Милановића из затвора, најавио да ће се породице пострадалих радника „РТС“-а, у чије име он преузима право да говори, обратити за помоћ и „господину Јелку Кацину“.

Јелко Кацин, по Европском парламенту: известилац за Србију.

Србија, по сећању: некада држава са живописним друштвом и живахном јавном сценом, а позната најпре по отпору страним завојевачима, чак и када су далеко јачи и бројнији; данас нејасно, допола устројено подручје, на којем је све напред набројано могуће, а за које ни у „Вујаклији“ не би могло да се пронађе задовољавајуће објашњење.

„Вујаклија“, по политичкој коректности: речник страних речи и израза, иначе чист вишак, јер Београд је свет, а и Србија је свет, а свет су странци, а странци говоре енглески, па за српским језиком ускоро и неће бити потребе, поготово када се најзад будемо суочили са сопственом прошлошћу и прихватили кривицу.

Кривица, по „другој Србији“: бити бомбардован од стране НАТО-а; имати цивилне циљеве које непријатељ разара пројектилима; бранити се од бомбардовања; не бранити се од бомбардовања; погинути у бомбардовању; преживети бомбардовање; највише од свега – критички расуђивати бомбардовање.

Бомбардовати, по „Вујаклији“: тући (или гађати) из топова непријатељске положаје или утврђења; бацати авионске бомбе.

***
Када смо већ поменули почетак школске године, ред је да приметимо да је премијеру Ивици Дачићу и његовом заменику Александру Вучићу протекао истоветно: на „Б92“, у „Кажипрсту“. Одмах су били прозвани пред таблу, да одговарају на питања, да се види да ли су током летњег распуста пландовали или утврђивали градиво. Дачић је одговарао у понедељак, 3. септембра, а Вучић дан касније. Обојица су били прописно припремљени и, по свој прилици, добили су прелазне оцене.
Пошто су се одазвали, поново смо остали ускраћени за логички парадокс који би вероватно изазвао експлозију васионе и/или божански гнев једнак оном из доба Потопа: одбијање гостовања на „Б92“. Шта ли би се десило када би једном неко од државника одбио позив ове телевизије?! Оно као, они га зову, а он им каже: „Нека, хвала, ипак смо ми два света, и то не зато што сам ја тако одлучио, него зато што сте ви све време били непрофесионални, острашћени, злонамерни, бранкицостанковићевски према мени, па нема потребе ни сада да се вештачки миримо, а ако вас баш занима шта је моје мишљење о овој или оној теми, можете га сазнати на конференцијама за новинаре или тако што ћете пратити моје интервјуе неким другим медијима, који ме нису оптуживали за највеће, при том измишљене, злочине из ближе прошлости“. Заиста, да ли би се небо сручило, а земља отворила, када би неко из државног врха овим или сличним речима сместио „Б92“ на место које заслужују?!

***
До које мере се разбуктала сервилност „Б92“ према страном фактору, било је видљиво и по посебном прилогу о прослави 11. годишњице пословања „Рајфајзен банке“ у Србији. Приказан у вестима од 30. августа, овај прилог био је чак и више од пуког, типског извештаја о битнијим догађањима у Београду (мада ни у том контексту не би био баш разумљив), с обзиром на то да су са нахваљеног отварања њихове нове пословне зграде били пренети и делови обраћања говорника – Оливера Регла, председника Извршног одбора, те Херберта Степица, извршног директора „Рајфајзен банке“.
Једино могуће новинарско оправдање јесте било присуство Божидара Ђелића. Цркли бисмо да се нисмо уверили да је добро.