Kroatofilija na RTS: Vaše pravo da znate sve, ne?

Piše Miodrag Zarković

Da li se ikada ranije u „Dnevniku“ desilo da jedna zemlja, bilo koja, bude tako izdašno prisutna tako raznolikim povodima kao Hrvatska na našem Javnom servisu?

Osim što je neobjašnjiva na razumnom nivou, kroatofilija je izgleda i zarazna: Aleksandar Tijanić je, poput nosioca virusa, nekom naročitom naklonošću prema svemu što dolazi iz Hrvatske inficirao izgleda celokupan kadar Radio-televizije Srbije. Posle „Dnevnika“ od nedelje 12. avgusta, savršeno je jasno da tu više čak i nije reč o kroatofiliji, već o kroatomaniji, o svojevrsnoj opsednutosti Hrvatskom i Hrvatima, zbog koje je dotična informativna emisija delovala maltene kao da je pripremana u Zagrebu.
U 37 minuta, koliko je trajao „Dnevnik“, prikazana su čak tri priloga koja se tiču prvenstveno Hrvatske, ili pak regiona ali tako da je ipak Hrvatska u glavnoj ulozi. Najpre je, i to već u 13. minutu emisije, pušten prilog o najnovijim pokušajima hrvatskih vlasti da se izbore sa departizacijom: kao, tamošnje Ministarstvo saobraćaja postavlja rukovodioce državnih preduzeća na godinu dana, pa tek ako pokažu rezultate nudi im se trogodišnje produženje ugovora. Čak i da zanemarimo to što je opisani model toliko rastegljiv i neopipljiv koliko jeste (ko utvrđuje i po kojim merilima da li su postavljeni rukovodioci uradili nešto dobro ili nisu?), ostaje činjenica da se model još nije iskustveno dokazao, već da je i u Hrvatskoj tek u povoju. Zašto je onda, pod milim bogom, uredništvu „Dnevnika“ palo na pamet da zamara gledalište ovim primerom?!
Desetak minuta kasnije, „Dnevnik“ se bavio padom nataliteta u celom regionu. I opet je nekako Hrvatska bila u glavnoj ulozi, pored Srbije normalno. Iako je u prilogu rečeno da je po ovom pitanju najugroženija Rumunija, autori priloga nisu uzeli izjavu nikome iz Rumunije, već je jedini stranac koji je dobio priliku da prozbori koju reč o demografskim prilikama u svojoj državi, bila izvesna Snježana Mrđen, profesorka demografije iz Zadra!
Odmah za ovim, usledila je najava evropskih sportskih igara za transplantirane i osobe koje idu na dijalizu. Gde će igre biti održane? Zamislite – u Zagrebu! I to punu sedmicu posle prikazanog priloga. Igre, dakle, počinju ne sutradan, ne ni prekosutra, nego punu nedelju posle „Dnevnika“ koji ih najavljuje. Zašto se onda „Dnevniku“ toliko žurilo sa najavom? Zašto, uostalom, nije „Dnevnik“ iskoristio taj povod da obavesti javnost o prilikama i potrebama ovdašnjih transplantiranih i osoba na dijalizi, nego je sve bilo podređeno učešću Srbije na toj sportskoj smotri, a na kraju i hvaljenju Hrvatske kao zemlje sa najvećim brojem ostvarenih donacija po glavi stanovnika?
Tri priloga o Hrvatskoj! U prosrpskom „Dnevniku“! Da nije to malo preterano?! Da li se ikada ranije u „Dnevniku“ desilo da jedna zemlja, bilo koja, bude tako izdašno prisutna tako raznolikim povodima? Pri tom, treba imati na umu da su tog dana završene Olimpijske igre u Londonu, te da je sportski blok vesti bio opširniji nego inače. Da nije bilo OI, zlatne medalje Milice Mandić i bronze vaterpolista, ispalo bi da je pola „Dnevnika“ bilo posvećeno hrvatskim prilikama i neprilikama.
Tijanić je, da se vratimo na njega, u višedecenijskoj novinarsko-uredničko-direktorskoj karijeri jedva uspevao da prikrije ličnu opsednutost Hrvatskom. Takav je i na „RTS“-u: ko šta radi, on se poredi sa „HRT“-om i njihovim budžetom, gledanošću i programom. Njegova opsednutost i nije nerazumljiva, jer se svojevremeno i proslavio pišući za hrvatske časopise. Moguće je da on ima razloga da im bude zahvalan i večito na usluzi. Srbija i srpska javnost, međutim, imaju sasvim drugačija iskustva. Čak i ako sledite one klinačke poštapalice o „miru i saradnji“ u „regionu“, ipak morate da imate u vidu i Jasenovac, i bombardovanje kolone izbeglica, i Tompsonov koncert sa 70.000 posetilaca: sve su to, naprosto, i bolna i nerešena pitanja, zajedno sa još mnogim drugim opterećenjima u srpsko-hrvatskim odnosima. I zato njegova kroatofilija, na koju ima pravo u tišini svoga doma ili već tamo gde predstavlja samog sebe, ne bi smela da se poput zaraze širi Javnim servisom, jer taj servis izdržava Srbija.
Ukapirali smo da Tijanićev „RTS“ nije „naše pravo da znamo sve“, iako se tako hvališe. Ali, ne mora baš da bude ni naša obaveza da se divimo Hrvatskoj ili brinemo za nju.
(Čisto teoretski, možda za ovaj izliv kroatofilije u etar nije bio odgovoran neposredno Tijanić. U tom slučaju, vredi pomenuti da su kao urednici ovog „Dnevnika“ bili potpisani Milorad Vesić i Svetlana Janićijević, dok je realizacija pripisana Svetlani Klubičko. Urednik informativnog programa „RTS“-a je, valja podsetiti, ono mitsko biće Nenad LJ. Stefanović.)

***
Emisija „Oko“ je na letnjem raspustu. Gledaocima je, kada su Zorana Stanojevića videli kako izveštava sa Olimpijskih igara (naročito sa vaterpolo utakmica), moglo da izgleda da je ovaj voditelj sada pokrenuo emisiju „Prst u oko“. Po sistemu: evo mene u Londonu, odakle ni po čemu nisam zaslužio da izveštavam, ali može mi se da vaše pare spiskam na svoje hirove, a vi crknite.
Poslednjeg takmičarskog dana, međutim, imali smo prilike da se uverimo da to ipak nije onaj Zoran Stanojević iz „Oka“, već neka druga, genetski modifikovana jedinka koja samo liči na našeg Zokija. U razgovoru sa igračima, naime, Stanojevićev dvojnik je priznao da se „ne razume previše u vaterpolo“. Dabome, nije to onaj Stanojević. Onaj, koga znamo, nikada ne bi priznao da nešto izmiče njegovom shvatanju.

***
Direktan prenos dočeka srpskih olimpijaca – otužnost ove priredbe je, inače, već prevršila meru, ali to je za neku drugu priču – bio je poveren nekolicini novinara i voditelja „RTS“-a, između ostalih i Dušici Spasić. Šteta što je Dušica kasnije tokom prenosa pokvarila utisak (naročito kada je pričala za vreme izvođenja himne!), ali je u prvom delu bila dobrodošlo osveženje. Prirodnim i opuštenim, a ne snishodljivim stavom, uspela je da razgovore sa sportskim i gradskim funkcionerima učini čak i zanimljivim. Valjda zbog toga što i nije deo sportske redakcije, delovala je neuporedivo spontanije od kolega. Što nas je podsetilo koliko se taj mučeni Javni servis inače davi u poniznosti prema sagovornicima, i koliko prija kada neko iskoči iz tog izanđalog, sve napornijeg obrasca.